Predajem engleski jezik u srednjoj školi.
Imam dovoljno godina staža da sam svedok i žrtva svih pokušaja reforme obrazovanja. Trudim se da što manje budem saučesnik, odnosno da prihvatam samo one novine koje se ne kose sa zdravim razumom. Manevarski prostor jeste mali, ali ga ima.
I pored svega, uživam u svom poslu. U mojoj učionici vlada pravilo da je čas na kome se nismo dobro ismejali, propao!
Imam i dovoljno godina života da me bude sramota da ćutim. Meni drugi ljudi poveravaju svoju decu na vaspitavanje i obrazovanje. Mislim da je moja dužnost da im u tom procesu pokažem da kičma nije samo deo skeleta, da se za pravdu treba boriti, za slobodu izboriti i da imaju obavezu da misle svojom glavom.
Opirem se savremenom trendu koji nastavniku nalaže da bude bezličan, tih, neupečatljiv, „fasilitator“ u nastavnom procesu. Nadam se da đaci rastu gledajući i u svoje učitelje, a ne samo u starlete, kriminalce i političare. Duboko sam uverena u to da svaki prosvetni radnik mora da ima jaku ličnost i fine tuning za pravičnost. Smisao za humor nije na odmet.
Vidim da je praksa da autori blogova kažu i ponešto sasvim lično o sebi pa ću, evo, i ja to učiniti: dajte mi radio, knjigu, šumu i šnenokle, pa da vidite šta je sreća!
Najsrećnija sam kad mi jedna studentkinja stigne kući iz daleka.
Ljubinka Boba Nedić