Mala, vaspitna
Juče sam obišla svojih devet virtuelnih učionica (srednjoškolskih), i postavila svima objavu sledeće sadržine:
“КРАТКО ПРАВИЛО ДОК СМО НА ОНЛАЈН НАСТАВИ
Поштовани ученици,
Као што док смо ишли у школу на наставу, нисам седела од ујутру до увече у школи, и чекала ваша разна питања, да бих на њих одмах одговорила, тако вам ни сада нећу бити на располагању 24 сата. На располагању сам вам оног дана када имате часове код мене, у смени у којој их имате. Тада ћу радо одговарати на ваша питања, појашњавати вам градиво, ако треба одржати допунски час да би вам нешто било јасно.
Недопустиво је да тражите мој број од било кога и да ми шаљете поруке на Виберу. Свој приватни број користим за приватне ствари. Са вама комуницирам овде, у терминима када имамо часове. У некој ванредној ситуацији, обавестите одељењског старешину, па ће он мене.
Поздрав!”
Jedan đak me u nedelju uveče pitao da li beše ima jedinicu kod mene, da li treba da odgovara, kada i šta. Ostao mu broj od marta, kada su nas sve ubacivali u čuvene Viber grupe učenika i nastavnika koji im predaju.
Neki drugi su me u subotu pitali šta je sa onima koji nemaju ocenu na drugoj nastavnoj temi.
Juče ujutru me je koleginica zamolila da hitno uđem u učionicu njenog odeljenja (koje je sinoć imalo peti i šesti čas kod mene), jer mi je ta i ta učenica nešto poslala. Poslala je pitanje “Ko danas odgovara?” Koleginica se jedva odbranila od zahteva da učenici da moj broj telefona.
Govorim o srednjoškolcima, od kojih je najstarijima devetnaesta godina.
Ne govorim o elementarnoj kulturi.
Govorim o laganoj samoživosti i razmaženosti, govorim o hoću sve, i hoću sada, govorim o “ali meni to sada treba, pa što to ne bi i bilo sada”.
Znam da ima kolega koji materijale i zadatke šalju i u po noći.
Ja nisam ta.
Moji đaci su, pre potpunog prelaska na onlajn nastavu, znali dan i doba dana kada postavljam materijale za svako odeljenje, i skoro uvek imali nedelju dana za izradu zadataka. Poštovala sam njihovo vreme, njihove ostale obaveze, njihovo slobodno vreme, moguću situaciju sa uređajima u kući (ne mora sada na telefonu, ako kasnije može da uzme laptop od brata, na primer).
Neću da lamentiram nad onim – e, zamisli kad smo mi išli u školu, da pozovemo profesora da ga pitamo… Samo me zanima kako smo od toga stigli do ovoga. Da li je ovo posledica aplauza za uspešno samostalno brisanje nosa, oduševljenja samostalnim stavljanjem kape na glavu, odricanja od svega jer dete hoće baš tu igračku, pa šta košta da košta?
Napominjem da ja nemam drugarski odnos sa đacima. Mislim, nisam od onih “nastavnika-ortaka”. Nema kašnjenja na čas, mobilnih telefona na času, jer ni ja ne kasnim, niti mi je ikada zazvonio mobilni na času. Nema suza zbog ocene, ima šanse da se ocena popravi. Ima umerenog mangupiranja, uz jasno postavljenu granicu. Ima i smeha na skoro svakom času. Ima tolerancije kada postoje ozbiljni razlozi za to. Prema maminim mazama nema. Nije problem da, kad vidim da zbog nečeg trepere, dozvolim da se ispričaju nekoliko minuta, pa da radimo. Razumem njihov neizdrž. Ali, kakve god da su mantre u savremenoj nastavi, čvrsto sam uverena da red mora da postoji, ne samo zato što bi me nerviralo da je drugačije, nego zato što redu moraju da se nauče. Mnoge od njih deli godina, dve od prvog posla. Kad si tamo razmažen, ni ne pozdrave se sa tobom. Samo ti kažu da od sutra ne dolaziš na posao. Kad u kafani ne znaš za red, možeš i batine da dobiješ. Računam, bolje da se redu nauče u školi, ako nisu kod kuće, a ima ih i koji nisu.
Naravno da mi nije kruna spala s glave što su mi slali poruke za vikend, ili što je učenica smatrala da je sasvim u redu da traži moj broj i pita ko tog dana odgovara. Nije u tome stvar. Nije stvar ni u kolegama kojima to rade svakog dana po ceo dan. Odrasli su ljudi. Nek postave granice.
Stvar je u tome da se đacima sve manje postavljaju granice, i u kući, i u školi. Stvar je u tome da to za njih nije dobro.
A stvar je i u tome da sam samo svom detetu na raspolaganju 24 sata.
Могу да замислим како је тек у основној.
Da ali https://www.youtube.com/watch?v=1taaOF9H3G4
Ово је сјајан видео клип, који уз мало карикирања показује како је настава изгледала од марта до јуна.
Ове школске године је свака школа морала још крајем августа да се определи за једну платформу на којој ће бити све учионице. Уколико ваше дете и сада користи триста апликација код разних наставника, обратите се директору школе.
Једино смо голубове задржали, због кукуруза, за нашу децу. 😉
Ми имамо јединствену платформу, али наставници неће да шаљу. Не путем више различитих извора, већ неће циркуларну поруку да пошаљу шта је рађено у школи. Деца шаљу сама преко “Вибера”.
Bravo! 👏
Smatram da profesor treba da bude na raspolaganju detetu iz bilo kog odeljenja tokom svog radnog vremena u školi. Nema smisla da neki profesori odgovaraju na pitanja u trenutku u kom su postavljana pa makar ona bila u časovima u kojima dete ne bi bilo u školi da ide normalno ili čak i vikendom a da pojedinci ( sreća što ih ima manje ) odgovaraju na pitanja samo dok traje njihov čas odnosno 45 minuta. Deci se samo postavljanjem lekcije i pitanja ili zadataka ne objasni gradivo i imaju pravo da pitaju šta god im nije jasno. Profesori, radno vreme vam je 8h a ne 45min. Budite na raspolaganju deci makar tih 8h. Ne morate odgovarati na pitanja pre niti posle vašeg radnog vremena niti vikendom. Ali ovoliko možete, odrasli ste.
Рекла бих да сте из непознавања материје превидели неке ствари.
Понедељком, средом и петком радим поподне, а уторком и четвртком преподне, по распореду. Ако ђак има по распореду часове код мене понедељком и петком, та два дана сам му на располагању у поподневној смени. Не 45 минута, него као што пише у тексту – они данима и у оној смени у којој имају моје часове.
Слажем се да нема смисла да неки наставници и викендом одговарају на питања. Да, знам да нисте на то мислили.
Викенд су моји слободни дани, и заиста не постоји ниједан разлог да ме иједан ђак тада узнемирава. Не узнемиравам ни ја њега, ни његове родитеље.
Roditelji imaju jedno,dvoje,troje decece u školi i brinu o njima ,očekuju sva moguća prava i više od toga.Nemaju predstavu da neki nastavnici imaju i 300 djaka.
Da. Tačno je da nam je radno vreme 8 sati ali tu spada i pisanje planova, izveštaja, nastavnička i odeljenska veća, seminari, projektna nastava, pedagoški kolegijumi, sastanci timova i slično. Neposredna nastava sa učenicima su časovi od 45 minuta po rasporedu i to je to. Vidim da većina kolega radi i više od toga kao i ja. A to je zato jer smo posvećeni svom poslu i želimo dobre rezultate.
Не, код нас наставници отаљавају. Причају лекцију из главе, не држе испред роковник- са обрађеном наставном јединицом. Сваки час питају, шта смо последње предавали. Уџбенике ни не познају, не знају ни број страна. Корона је све учинила само видљивијим. Када је настава, ишла уживо онлајн по 45. минута час, или испричају лекцију за два минута или причају опширно, па деца сама да извуку тезе. Дете од једанаест година само да уради белешке. Па, сва је памет, одвојити битно од небитног. Деци су свеске након наставе празне, и сами их попуњавају. А, у уџбеницима лекција на десет страна, са покојом фотографијом. Три лекције, тридесетак страна. Два предмета, дете одговара 60. страна, а некада се из школе врати и са по три оцене у дану. Јер немају кад, па их баш брига што за два ипо сата дете одговара толико. Што може да се каже на једном листу они развију по принципу – више страна, више новца за уџбенике. Допунске наставе преко платформе организују суботом у 19:30 часова. Кад заврше приватне обавезе и часове претпостављам. Деци не одговарају на платформама, већ, ако их сретну само кажу ” Није то мој проблем, погледајте РТС.” Тако могу да кажу ученику, који им дође на приватан час. Или се то разликује? Вероватно у школи волонтирају. Распоред им је прелиминаран, ево до априла. Факултативне предмете, имају али не у распореду у школи, него на платформама кад им наставник пошаље. Сете се па бупну у 22h, викендом,….Ово је бедине беде беда.
A pripremanje nastave ćemo obavljati posle radnog vremena i vikendom!?
Свака Вам је златна!
To je trebalo ministarstvo da ogranici , da ne pravi kafanu od prosvete gde je gost uvrk u pravu…da, naravno da nije u redu traziti od nastavnika odgovore mimo dogovorenih termina..
Odličan tekst. Istina u svakoj reči i rečenici
Хвала вам, мада чујем да има и умишљених стручњака који су из текста успели да закључе да ја не волим децу и омладину, и да просвету треба очистити од оваквих као што сам ја. :)))
Треба је очистити и од функционално неписмених, који нису у стању да након прочитаног текста схвате о чему се у тексту ради.
Pozdravljam! Svaka čast! Kao i uvek besprekorno pretočite moje misli u reči. Hvala. Moje poštovanje!
Svaka čast na tekstu!
Podrška
Samo da dodam,deca su nam zlatna kakvi smo mi odrasli.U prosveti se stvarno sjatilo sve i svja.Imam tri skolarca,i stvarno me je sramota sta cujem na toj online nastavi ovih dana.Cas srpskog,dete opsuje,a nastavnica nastavlja sa casom kao da se nista nije desilo.Sinoc od nastavnice iz biologije deca dobijaju obavestenje u 22.30?E,sad ja sam 77 god i odlicno se secam da od 14do 17h niko ali NIKO nije smeo da se usudi da me pozive na fiksni.Roditelji su tada odmarali.Jos jedan moj sok,pa mi ne ustajemo kad uciteljica ili nastavnica ulazi u ucionicu.To nismo smeli ni da pomislimo.Deca su uvek ucila po modelu,kako kuci tako i u skoli.Zato decu nikada nisam krivila….
Deca nisu vojska da se tako ponašaju. Meni je uvek bilo glupo da ustaju i staju mirno kad ulazim u učionicu. Mnogo mi je važnije da su spremni za čas i imaju sav potreban pribor, što često nije slučaj, iako ustanu kao da je to nešto… U prosveti je većina kolega stručna i dobro radi posao i nije “sve i svja” kako Vi kažete. Moguće je da ima nas koji takvi nismo, ali uvek se možete žaliti direktoru škole ili školskoj upravi. Decu treba kriviti kada ne ispunjavaju svoje obaveze isto kao što treba kriviti nas kada ne ispunjavamo svoje.
Прошла сам тортуру, ТОРТУРУ родитеља у млађим разредима, јер сам поставила захтев да се рад на задацима преда до 21 час за главне предмете и за остале по распореду, током наставе на даљину у марту, априлу и мају. Још већи отпор сам доживела када сам послала обавештење да се задаци не шаљу током викенда. Касно сам схватила да ме сусретљивост и толеранција могу коштати живаца. Дакле, да не дужим, некако сам поставила границе и ископала дубок канал, али се и даље дешава да добијем СМС током празника, позив када се породично возим на викенд одмор. То су родитељи који васпитавају будуће младе средњошколце. С тога, нема нам помоћи, док сами не поставимо правила и то врло јасна и прецизна. На жалост, ни струка саму себе не брани, јер ће увек наћи неки колега који ће из неког разлога да попусти…
Сајт вам је право освежење, сваки пост насушна потреба родитеља за наставницима сличним вама.
Чврсто верујем да сте врхунски предавач. Верујте да вас је јако мало. У просвету су пре одлазили најбољи, а сад ….. Верујте није само Министарство пуно незаинтересованих нерадника. У школама по Београду, деца која желе да се образују, сакупљају мрвице… Раније је било један до два лоша наставника, сада се то обрнуло. Верујте. Понашају се као да су професори, само испричају или читају лекцију из књига за ‘Вишу педагошку’, ђацима у петом основне. Па, и на факултетима, асистенти појашњавају на вежбама, деле брошуре. Све смо их чули на онлајн платформи, то иде уживо, час је у трајању од 45. минута. Језиво је, тресемо се каква је настава. Говоре деци да су им уџбеници лоши, да нису у обавези да нагласе шта да запишу у свескама, да неће да им пошаљу шта је рађено у школи, уколико су на комбинованом моделу.. Ти модели се смењују. Нема свакодневне наставе. Или су сви онлајн. Или комбиновано, сваки други. Е тад неће ништа. Деца сама морају да шаљу, која је лекција рађена у школи. Група А код куће, чека да се деца групе Б врате из школе. Да би прва група то имала за сутра. Без пардона им траже домаће, задате групи јуче, и питају и оцењују све неиспредавано, свакој групи исто. Тек сад неки почеше, свакој групи исту лекцију. А, и то мора да се проверава, јел изгледа не записују нигде, па стално “Шта смо последње предавали? Како јесмо?”. Страшно. А, осам недеља је до краја школске године. Од септембра им указујемо, молимо, самостално обављамо образовни процес. Само кажу да су задовољни и да издржимо. Понижење је ово велико. И нема везе са короном. Говорим о деци која желе, не о онима које не занима ништа, или само по неки предмет. Треба да постоји потребни минимум за све. У Београду, наставнике, родитеље и децу, не занима школа. Само се укључе понекад због оцена, ако им се поклоне у смислу ‘Причај шта знаш!” , ни не поставља се питање зашто се детету не каже “Зар, је могуће да ни минимум из свеске, где ти је све сажето ниси хтео да научиш?” Тога нема, овде децу сматрају студентима. Школа се заврши, само не знам како. Последице виде, који желе да виде. Има светлих примера, али већина – чемер и јад. Верујте ми, све смо чули на онлајну. Сви криве Министарство и корону, ово са њима нема везе. Министарство да општу препоруку, не занима их да ли је то практично могуће, док је привид да систем функционише, све може. Па, ако може овако лоше, као код нас – зашто не би могло боље, мимо “плана надлежних”? До људи је, до наставника. Промене иду одоздо. Пливали су људи и у бурнијим временима,….
Вама свака част, што видите и кажете шта није у реду. И да ништа не постигнете, доделила бих вам орден. Можда нас ако ‘вриштимо’ заједно, неко и чује….