Virus postoji. Nisu svi zaraženi bolesni, ali šire zarazu. Oni koji jesu, boluju od Kovida 19, i ta bolest postoji. I nije ni grip, ni malo jača prehlada. Nažalost, ima onih koji će to shvatiti tek kad se sami razbole, ili kada im se razboli član porodice. Virus se ponaša nepredvidivo u nekim situacijama, i to za sada zbunjuje i vodeće naučnike. Zbog toga se od početka pandemije šalju oprečne poruke, menjaju se mišljenja, od simptoma do najboljih preventivnih mera. To sluđuje običnog čoveka, ostavlja prostor za sumnju i nepoverenje, često izaziva nezadovoljstvo, pa i bes.

To su moji osnovni stavovi. Iznela sam ih da bih uštedela vreme antimaskerima, antivakserima, verujućima u crvene cipele od dečje kože. Ako ste među njima, ne čitajte dalje. Iznerviraćete se, a komentarima mene nećete iznervirati. Zaobiđite me.

Ono što se javlja kao veliki problem, jeste razlika između oprečnih poruka zbog prirode virusa, i bezočnog laganja iz drugih razloga.

Jedna od najvećih laži jeste da su škole jedno od najbezbednijih mesta, da je u njima sve pod kontrolom, i da one ne mogu biti mesto veće transmisije, jer je sve odlično razrađeno.

Istine radi, jeste dobro razrađeno, čak i vema dobro. Odeljenja su podeljena u dve grupe, koje se u školi ne sreću, bilo tako što u mlađim razredima nastavu ima jedna pa druga grupa, ili u starijim nastavu imaju različitim danima, ili u srednjim različitim nedeljama. Druga mera je da svaki đak sedi sam u klupi. Treća, da se za vreme nastave nose maske. Četvrta, da ukoliko se u grupi pojavi jedan zaraženi učenik, šalje se u kućnu izolaciju. Peta, ukoliko se pojave dva ili više učenika, cela grupa prelazi na onlajn nastavu, verovatno na dve nedelje. Na papiru sve izgleda sjajno i dobro promišljeno.

A KAKO JE U PRAKSI?

Prve dve mere se poštuju. Učenici su zaista podeljeni u grupe, i sede sami u klupi. I tu se poklapanje teorije i prakse završava.

MASKE. Učenici su ispred škole bez maski i bez fizičke distance, što je očekivano i normalno ponašanje za decu i mlade. Pri ulasku u školu stavljaju maske, pri ulasku u učionicu ih skidaju. Kada nastavnik uđe u učionicu, brzo ih vade iz džepova i stavljaju ispod nosa, ili ih nose kao portiklu, pa ih samo podignu. Najčešće nose istu masku danima, pa i nedeljama. Jasno je da ih nose reda radi, a ne kao zaštitu. Na velikom odmoru su napolju svi zajedno, bez maski, grle se, ljube, pozdravljaju, druže sa učenicima drugih odeljenja, jedu čips iz iste kese, piju sok iz iste flaše. I sve je to očekivano, prirodno i normalno za decu i mlade.

ZARAŽENI UČENIK U ODELJENJU. E, ovde dolazimo do ozbiljnog problema. UČENICI SE NE TESTIRAJU. Onih nekoliko koji su testirani, su statistička greška. Laže svako ko drugačije tvrdi. Da se učenici ne testiraju možete čuti od samih đaka, čak i onih koji su imali sve simptome Kovida 19 i temperaturu preko 39 stepeni, možete čuti od njihovih roditelja, i od lekara u privatnim razgovorima. Ne znam da li će neki lekar imati hrabrosti da javno kaže da postoji neki dogovor da se đaci ne testiraju, kao ni njihovi kontakti. Ne znam da li je dogovor prećutan, da li je data usmena preporuka, a prilično sam sigurna da pismeni nalog nije izdat. Netestirani učenici se šalju na kućno lečenje, najčešće na nedelju dana, i vraćaju se u školu. Naravno da je moguće da je u pitanju neki drugi respiratorni virus, ili obična prehlada. Ali, šta ako nije? Šta ako je učenik sve vreme prenosilac virusa korona, šta ako je zarazio još neke učenike u odeljenju koji neće razviti bolest, ali će zarazu dalje širiti? Šta ako je prenesu članovima porodice koji su u rizičnim grupama? Šta ako je prenesu nastavnicima koji su u rizičnim grupama?

Šta?
Ništa.
Grdiće nas s televizora što se ne ponašamo svi zajedno dovoljno odgovorno.
Jedino kad situacija baš eskalira, testiraće se poneko dete, i poslati na onlajn nastavu poneka polovina odeljenja. Nastavnici se i dalje neće testirati.

Na osnovu statistike koja se svakoga dana objavljuje, može se zaključiti da se dnevno testira između 12 i 13 hiljada osoba. Više od toga ne može. Izgleda da je to dnevni kapacitet naše zemlje. Da li nema dovoljno testova, ili nema dovoljno ostalih resursa za masovnije testiranje – ne znam. Šta god da je u pitanju, bilo bi fer da nam se kaže. Umesto toga, lažu nas da je u školama sve pod kontrolom. I još se licemerno zahvaljuju učenicima i nastavnicima na odgovornom ponašanju. Ovo se potpuno uklapa u moto “Prestanite da testirate, i nestaće korona”. Učenike ne testiraju, pa korone u školama nema.

Za sve to vreme, srednjoškolci van škole rade ono što je za njihove godine najnormalnije – druže se, sastaju, idu u kafiće, druže se po kućama, slave punoletstva. Mlađi đaci su još uvek koliko-toliko pod kontrolom roditelja, ali stariji nisu. I sve to svi znamo. I znamo da će oni koji su juče bili na proslavi punoletstva, danas u školi izvući masku iz džepa kad nastavnik uđe u učionicu. I znamo da, iako je lokal bio veliki, na punoletstvu nije bilo ni maski, ni distance, i da su zagrljeni pevali, i sve znamo jer je nenormalno da se punoletstvo slavi pod maskama, sa distancom od dva metra među gostima. Sve nam je jasno. Jedino nam nije jasno zbog čega se laže da su škole bezbedno mesto. Jesmo li pušteni niz vodu? Nama je dodeljena uloga u sticanju tzv. imuniteta krda? U redu, ali nam to tako i recite.

Još jedan problem je slučajno ili namerno ignorisan.
Od početka školske godine svaki pojedinačni učenik može da bira da li će ići u školu, ili na onlajn nastavu. Nije potrebna nikakva medicinska dokumentacija. Dovoljno je da kaže da se plaši. Ako se roditelj složi sa željom svog deteta da ne ide u školu, neće ići. S druge strane, nastavnicima nije čak ni ponuđena mogućnost da UZ ZDRAVSTVENU DOKUMENTACIJU koja potvrđuje da su u rizičnoj grupi, neki čak i po više osnova, nastavu drže onlajn, i u školu eventualno dođu zbog provere znanja učenika. Ne govorim ni o hipohondricima, ni o onima koji su po prirodi preplašeni. Govorim o ozbiljnim hroničnim bolesnicima, o nastavnicima čiji je imunitet ugrožen nakon lečenja od malignih bolesti, dijabetičarima, srčanim bolesnicima i sl. Mnogo ih je u prosveti. Mnogo ih je i u ostalim profesijama, ali su nastavnici izloženi dugom boravku u istoj prostoriji sa potencijalnim prenosiocima zaraze koji zbog svog uzrasta prolaze bez simptoma, koji se ne testiraju ni kad imaju simptome, a imaju rizično ponašanje koje se ne može kontrolisati. U par većih gradova u Srbiji, moguće je naći zamenu za nastavnika koji oboli i ode na bolovanje. Čak ni tu nije moguće naći beskrajno mnogo zamena, a zamislite kako je u manjim mestima. Onda se poseže za tzv. nestručnom zamenom. Mene su, na primer, dve nedelje menjale profesorka češkog i profesorka srpskog jezika, a ja predajem engleski. Koleginice su posao uradile veoma korektno, ali nije stvar u tome. Nije bilo moguće pronaći stručnu zamenu. Zamislite kako je tek sa matematičarima!

REČ-DVE I O ONLAJN NASTAVI. U prvom naletu epidemije, kada su škole zatvorene na dan kada je bilo sedam novih slučajeva zaraženih, a u tom trenutku ukupno 55, bilo je nedopustivo mnogo nekvalitetne onlajn nastave. Radio je ko je kako umeo, i ko je kako hteo. Neki su radili ozbiljno, na platformama za učenje na daljinu, ali je bilo i previše onih koji su nastavu sveli na čuveno “pročitajte lekciju sa te i te strane”, i to putem Vibera ili Fejsbuka. I roditelji su bili opravdano besni, i tražili naše plate, jer su morali kod kuće da objašnjavaju gradivo svojoj deci, i to svakog dana.

Sada je sasvim drugačija situacija. Svaka škola se opredelila za jednu platformu (ne društvenu mrežu), u školi postoji administrator ili administratorski tim, imaju pristupne kodove našim virtuelnim učionicama. Šta to praktično znači? To znači da našim onlajn časovima mogu da pristupe i direktori, i stručni saradnici, i prosvetni savetnici iz školskih uprava. I sve to bez dodatnih troškova, iz svojih kancelarija. Znam, većina prosvetnih radnika će negodovati zbog ove ideje, ali i to je način da se osigura kvalitet obrazovno-vaspitnog procesa, ukoliko to brine državu kada je reč o onlajn nastavi. Međutim, državu brine bejbisiterska uloga prosvetnih radnika, a ne obrazovno-vaspitna. Jasno ko dan! Ostaje i opravdana briga zbog toga kako bi najmlađi đaci samostalno pratili onlajn nastavu, i to jeste problem, pored zakonske regulative da mlađi od 12 godina ne smeju biti sami kod kuće. (Pitam se da li se to poštovalo pre epidemije, kada dete dođe kući iz škole, a roditelji su još uvek na poslu.)

ZAKLJUČAK

Imamo situaciju u kojoj se mlađi i stariji đaci ne ponašaju podjednako odgovorno, i nisu u istoj meri pod kontrolom roditelja. Dalje, imamo i situaciju u kojoj su učenici, u zavisnosti od uzrasta, više ili manje spremni da prate onlajn nastavu samostalno. Na kraju, imamo i situaciju da je danas najlakše ispratiti da li se onlajn nastava odvija kvalitetno, ili ne.

Imajući sve napisano u vidu, zbog čega bar srednje škole u ovom trenutku ne pređu na onlajn režim rada? O njihovoj socijalizaciji svakako ne treba brinuti, jer se oni druže van škole, kakve god mere propisali. Zašto se nastava bar u srednjim školama ne odvija onlajn, eventualno uz mogućnost da se za provere znanja dolazi u školu u manjim grupama? Pretpostavljam da je to moguće i sa sedmim i osmim razredom osnovne škole, ali se ne razumem dovoljno u to, jer radim u srednjoj.

Ta laž, da je u školama sve pod kontrolom, vam neće još dugo prolaziti.
Svi već znamo da nije.