Juče je održana konstitutivna sednica Narodne skupštine Republike Srbije.
Tačnije, održana je sedničica od pola sata, sa prigodnom scenografijom – crvrni tepih, garda, bila himna, bile maske, neki pleksiglas ispred poslanika, bila narodna nošnja, bio hidžab prvi put, Đuka nosio navijačku masku, Maja imala neke perle, raspop bacao jaja na skupštinu, Nogo nije stigao na zakazani pejntbol, novo poglavlje u svetloj budućnosti otvorila gospođa stara 91 godinu, horski izveli zakletvu, lica im, bogu hvala, nismo videli od maski.

Diogen je dunuo u fenjerče, odmahnuo rukom i pomislio – šta li ja tražim ovde.

Prvom sednicom dvanaestog saziva Narodne skupštine, i verifikacijom poslaničkih mandata, otpočeo je period od 90 dana u toku kojih Jedan Čovek treba da odluči koga će nazivati predsednikom Vlade, i kome će u prvo vreme tepati “mandatar”, a onda će Jedan Čovek obavestiti mandatara koga će sve maskirati u ministre.

Jedna od tih osoba glumiće ministra prosvete. Da li će mu pridružiti i oblast nauke, tehnološkog razvoja, ili možda omladinu, da li će visoko obrazovanje biti izdvojeno iz korpusa – odgovore na ova pitanja u ovom trenutku ima samo Jedan Čovek.

Meni će to biti trinaesti ministar, otkad sam sa ove strane katedre. Simboliku i narodna verovanja ću preskočiti, ali ne i činjenicu da je svaki sledeći bio gori od prethodnog. Na stranu i to što bezveze rasipamo pare na kabinete, šofere i službena vozila, kada se ionako o svemu pita Jedan Čovek, uz asistenciju poneke ambasade, lobi grupe, nevladine organizacije.

No, dobro, ministra ćemo svakako dobiti. Novog ili starog, to ne znamo. Ako bude stari, obrazovni sistem će i dalje biti preduzeće. A šta ako bude novi?

Jedno je sigurno – obrazovanje je resor oko koga se niko neće otimati. Od njega je beznačajnije samo biti ministar bez portfelja. To bi mogla da bude naša šansa, jer smo dovoljno nevažni da nas daju nekome ko je samo stručan. Samo.

Međutim, mala bara, puno krokodila.
Sasvim je verovatno da će Jedan Čovek ovom ministarskom funkcijom nagraditi nekog svog pulena za lojalnost, za larmanje po emisijama ili u skupštini, za mnoge oblike ponašanja koje bi pristojan čovek jednostavno nazvao nepristojnim.

Ukoliko razvoj situacije bude takav, kompetencije kandidata biće potpuno nebitne. Obrazovanje, radna biografija, plan rada (bar ofrlje, rukom, na jednoj strani) – sve će to biti nevažno. Čist stranački plen, mogućnosti za ugradnju, lepa putovanja o državnom trošku, lukrativno kako god okreneš.

To je jedan deo problema.

Drugi deo problema je u samom kandidatu.
Ozbiljna, odgovorna, obrazovana, ostvarena osoba (sve na”O”?), kada joj se ponudi funkcija, sebe pita da li je dovoljno kompetentna za tu funkciju, koje su joj reference, šta je preporučuje za taj posao, da li ima i profesionalne i lične kvalitete potrebne za obavljanje dužnosti, i na kraju, da li će da obruka sebe. Takva osoba bi dobro razmislila o tome da li je sposobna da donosi odluke koje će biti direktno povezane sa budućnošću naše države, naroda koji u njoj žive, odluke koje će današnjim generacijama đaka napraviti kvalitativnu razliku između ozbiljno obrazovanih ljudi, i ozbiljno potrošne radne snage. Takva osoba bi morala sebe da preispita i objektivno proceni u kojoj meri može da se odupre pritiscima, da li je sposobna za podnošenje ostavke ukoliko se od nje traži nešto što nije u interesu obrazovanja u Srbiji. U profesionalnom smislu, morala bi da poznaje i slabe i jake tačke u svim ciklusima obrazovanja, morala bi da jasno vidi cilj na kraju mandata, pretpostavi prepreke na putu do ostvarivanja cilja, i ima ideju o tome kako će prepreke prevazići. Mora da ima jasnu viziju, i spremnost da pri ostvarivanju cilja ne podleže populističkim rešenjima, podilaženju bilo kojoj grupaciji, i da ima odlučnost da donosi nepopularna rešenja.

Nažalost, niko ne bira takve ljude za ministre, pa ni Jedan Čovek.
Zato onaj kome je šapnuto da je najozbiljniji kandidat, trenutno razmišlja o šurnjaji u Maloj Krsni koja bi baš mogla da bude direktorka jedne škole tamo, ili o pašenogu koji bi, kao večiti apsolvent mogao da se zaposli u gimnaziji. Šara po globusu, i po atraktivnosti destinacije bira gde bi mogao službeno da otputuje i proveri njihov obrazovni sistem. Traži po internetu informaciju koliko škola treba renovirati, a onda po stranačkoj dokumentaciji provera gde mu ko vodi lokalnu politiku. Mislim, lakše će da se dogovori ako zna čoveka.

I ja sada razmišljam šta je u našem najboljem interesu.
Pošto onog prvoopisanog kandidata svakako nećemo dobiti, možda je najbolje da dobijemo nekog neopevanog. Nekog, ko toliko neće imati pojma ni o čemu, da će nas pustiti na miru da radimo kako mislimo da treba.

Znači – Rističević!

Nećete?

Onda Palma!

Ni njega ne biste?
Hm… Razmislite dvaput, jer i oni su poslanici: