Završava se i treća nedelja vanrednog stanja u Srbiji.
Što se škole tiče, sve smo uhodaniji.
Međutim, đaci sve češće navode da ne mogu više da sede kod kuće.
Da ne bude zabune, tvrde da će i dalje sedeti kod kuće, ali da su “smoreni”, da im je sve teže, da im ovo nije normalno, da im nedostaju prijatelji i druženje.

Kolege često nemaju mere u zahtevima.
Ministarstvo im uvijeno poručuje da malo smanje gas, ali im nijednom ne kaže direktno da naprave sažimanje gradiva, da samo najbitnije stvari obrade, da se više posvete obnavljanju najvažnijih delova gradiva iz ove školske godine. Jedna preslatka devojčica koju poznajem, đak prvog razreda, provodi najmanje po šest-sedam sati dnevno učeći, jer mora da odgleda sve lekcije na TV-u, a onda i da uradi po osam ili devet strana nastavnih listića iz matematike. Pa, dobro, učiteljice, šta je cilj? Da prvačić zamrzi školu?

Moji srednjoškolci mi pišu da sada imaju mnogo više školskih obaveza, nego što su ih imali u redovnoj nastavi. Ne znam da li je to vama normalno. Meni nije. Zaista nije, a djaci me ubrajaju u stroge i zahtevne nastavnike. Naravno da nisam naivna da mislim da se svi raspadaju od učenja. Naravno da i sada hvataju krivine oni koji su ih oduvek hvatali. Šta nam to govori? Govori da smo preopteretili marljive i odgovorne đake. Ne mora blic provera znanja svake nedelje, samo zato što nam platforma nudi mogućnost da začas napravimo zadatke, pa im još i promeša redosled ako joj to zadamo, i na kraju sama pregleda ako nema otvorenih pitanja.

Hajde da ih malo pustimo da dišu.
Hajde da imamo mere u zahtevima, da se konsultujemo sa kolegama pa ravnomerno rasporedimo najzahtevnije gradivo po nedeljama. Mi pišemo te operativne nedeljne planove. Mi odlučujemo o svemu. Školovani smo, imamo iskustva, niko nam ovoga puta ne diše za vratom da moramo sve i da mora kao i u pravoj učionici.

Što se mene tiče, dani mi prolaze kao i vama. Iskreno, možda bolje nego mnogima od vas, jer nemam malu decu, volim da sam u kući, mogu zabrinjavajuće dugo bez ljudi, imam trem i dvorištance, posejala sam prkos pre neki dan. Poslednji put sam izašla iz dvorišta pre 17 dana. Kao i vi, imam bliske ljude zbog kojih sam zabrinuta – najbliži mi nisu u zemlji, majka mi je u veoma rizičnoj kategoriji.

Doziram informisanost.
Glavno sam ukapirala – kontakte svesti na minimum, ako mora da se izađe, nose se maska i rukavice, nedeljna kupovina se pažljivo i pametno planira. Nema tu mnogo filozofije. Ali zato ima nerviranja kad god pogledam vesti. Jutros sam uključila televizor, krenula po kanalima i naletela na dva nerviranja. Prvo je bio kadar od 20 sekundi sa Vučićem epsko-lirski zagledanim u neku kutiju u nekom magacinu; nosi masku ko portiklu, nosi tugu ko okove, gleda ukoso u kutiju i ćuti, onako dramski, državnički. Drugo je bila informacija da će izgradnja bolnice na Karaburmi biti prenošena u lajv strimu. Nemam pojma gde sam videla taj kajron jutros, ali videla sam ga. Uključim televiziju malopre i saznam da je deset bilmeza pijuckalo piće u hotelu Crowne Plaza za vreme zabrane okupljanja, i da su nakon priznanja krivice (čuj, priznali su da ih je zatekla policija) dobili kućni pritvor od tri meseca. Kazna kućnog pritvora u sezoni pandemije! Među njima No-Djani-no-party i gospođa mu, Mitar Mirić i neki fudbaler. Za to vreme, običnim ljudima se pišu kazne ili određuje prava zatvorska kazna. Čak i poljoprivrednicima dok se vraćaju sa njiva.

Bude i tuge i velike zabrinutosti, kao kad čujete da su zaražene trudnice i porodilje, prepolovljeno osoblje “Narodnog fronta”, da je pozitivno dete od osam godina u Novom Pazaru, da je zaraženo više od 60 vojnika u jednom garnizonu. Umrli su za sada na nivou brojeva – 51 nama nepoznata osoba, nekima od nas možda i poneko poznat, a nekima član porodice. Na respiratorima ih je 98, i verovatno su svi ti životi trenutno ozbiljno ugroženi.

Svedoci smo i velikih nepravdi. Pre svega mislim na maltretiranje starijih građana, a pod okriljem ogromne ljubavi prema njima. Ako su još uvek vitalni, vitalni su zahvaljujući svakodnevnim šetnjama. Bilo je komplikovano da se vlast doseti da, ako mi imamo zabranu kretanja posle 17, oni mogu u kratku šetnju od 18 do 19 časova. Znate, to je onaj deo stanovništva koji prvi plati sve račune, ona stara garda koja zna za red i disciplinu. Zabranite da se grupišu, sede zajedno na klupama i razgovaraju, podelite im maske i pustite ljude da prošetaju. Ubiće ih sedenje i samoća.

Šta bi falilo da u kupovinu mogu da izađu bar dva puta nedeljno u prva dva sata po otvaranju prodavnica, dok je sve čisto i sveže dezinfikovano. Ako se prodavnica otvara u 7, stariji od 7 do 9, a mi samo posle 9 sati. To je nešto komplikovano?

To ponižavanje ljudi, uz poruke ljubavi, je tako beskrupulozno, da nemam reči.

Vlasnicima kućnih ljubimaca je vraćen termin za večernju šetnju, nakon što su se pobunili i struka i građani. Ispipavaju nam puls, pa šta prođe, prođe.

Što se ostalih tiče, neki se ponašaju sebično i razmaženo. Pozivaju se na zemlje u kojima nema nikakvih ograničenja, ali ne i na individualnu svest građana tih zemalja kojima je dovoljna preporuka, dok kod nas ni policija i vojska nisu dovoljni. Stvarno ne razumem – lepo kažu u celom svetu da je najbolja preventiva izolacija, a mi željni vitamina D. Od svega što je danas bitno, najbitnije nam je da malo prošetamo, roštiljamo, zapalimo šumu.

Nažalost, svi će se opametiti kada im se na respiratoru bude borila za život jako bliska osoba, koja je bila odgovorna, ali je srela neodgovornu osobu.

I na kraju, danas smo saznali da je troje zaposlenih u Ministarstvu prosvete zaraženo. Želim im da se oporave, da prođu bez komplikacija i posledica, da im članovi porodica budu negativni na virus. Za jednog od njih nemam ni jednu jedinu lepu reč da kažem, ali mu najiskrenije, iz sveg srca želim da se što pre oporavi i da sve bude u redu. Ne može se drugačije želeti u ovakvom trenutku. Ko ima drugačiju pomisao, već je ozbiljno bolestan.

Čuvajte sebe i one oko sebe.
Budite zdravi.
Budite strpljivi.

BE POSITIVE! STAY NEGATIVE!