Danas je nedelju dana od proglašenja vanrednog stanja.

Sutra je nedelju dana od vanrednog stanja u Ministarstvu prosvete.
To je dan kada smo saznali koliko oni ne mogu, a koliko mi, prosvetni radnici, možemo i kada oni ne mogu.

Ponedeljak i utorak bili su dani kada sam zamrzela Viber.
U sredu mi je bilo potrebno pola dana da obrišem sve konverzacije u kojima više ne želim da učestvujem, i da napokon nađem majku, brata, ljude sa kojima inače komuniciram na Viberu. Zadatak obavljen, Viber raščišćen, mir vraćen.

Ponedeljak je bio dan kada je Ministarstvo pokazalo svu svoju nesposobnost u želji da ispadne neviđeno sposobno da momentalno odgovori na kriznu situaciju. Iz samo njima znanog razloga nisu doneli odluku da prva nedelja bude nedelja dogovora, planiranja, svih vrsta priprema – i učenika, i nastavnika. Ne. U ponedeljak je stiglo obaveštenje da u utorak počinje nastava na daljinu. To je bio dan kada je neukoj osobi prepušten radni zadatak da sastavi tekst saopštenja koje će se proslediti svim školama, pa preko njih i svim nastavnicima. Bilo je to jedno konfuzno, nedovoljno promišljeno i haotično saopštenje. S krede i table na online učenje za manje od 24 sata, jer mi smo digitalni tigar, prikriveni zmaj.

Upravljanje kriznim situacijama je, inače, struka za sebe, skup znanja i veština koje se u tim situacijama primenjuju. To nije posao koji se bilo kome poverava. Ali, ko bi još to znao… Ko je mogao da očekuje vanredno stanje i obuči grupu ljudi da upravljaju krizom u raznim sektorima.

Posledica nepromišljenosti i nesposobnosti Ministarstva (a koju su u javnosti probali da pokriju pričom o pripremanju nastave na TV-u), bila su dva najhaotičnija dana u obrazovanju, u novijoj istoriji Srbije. Prosvetni radnici su na izazov odgovorili kao i u pravoj učionici – neki se potrudili da dođu do kvalitetnog rešenja, neki uhvatili svaku krivinu koju su mogli. Po prvi put se pojavila i treća grupa nastavnika – oni koji nikada nisu hvatali krivine, ali ovoga puta jednostavno nisu umeli da urade to što se od njih traži. I tada se pokazalo da priča Ministarstva da su prosvetni radnici Srbije, zahvaljujući naporu države, IKT opismenjeni, jednostavno ne drži vodu. Neki jesu, neki nisu. Niko nije na vreme proveravao koliko je kojih, i da li brzinski seminari vode ka funkcionalnoj IKT pismenosti SVIH nastavnika.

Još jedna stvar je izašla na videlo. Uz svu pompu koja je pratila uvođenje obaveznih informatičkih predmeta, kvalitet rada na tim časovima, važnost te pismenosti 21. veka, sada smo odjednom saznali da većina naših đaka ne ume da isprati najjednostavnije uputstvo za otvaranje naloga, ne ume da pošalje imejl, ne ume da uveze fajl, ne ume ništa osim da na telefonu igra igricu, obradi fotografiju i postavi je na Instagramu, razmenjuje poruke na Whatsapp-u. Pričamo o programiranju i robotima, a đaci nam osnovne stvari ne znaju. Često rade na prastarim računarima, od kojih mnogi ne rade, često nemaju internet u kabinetima, a bogami, sada se već dovodi u pitanje i nastavni program. Saznali smo i da je mnogo roditelja koji su još manje vični tim radnjama, što baca potpuno novo svetlo na važnost i hitnost uvođenja elektronskog dnevnika. Srećom, bio je jeftin.

I pored svih muka, mnogi nastavnici su nekako uspeli da po prvi put u životu otvore virtuelne učionice na priznatim platformama za učenje (LMS – Learning Management System, odnosno Sistem za upravljanje učenjem). Uprkos nedopustivo haotičnom prvom uputstvu Ministarstva, shvatili su da nastava ne može preko Vibera. Neki nisu shvatili do dan danas, čak se i podsmevaju onima koji jesu i prozivaju ih da trče da se dokažu, i neviđeno hrabro, kao pravi revolucionari brane svoju ušančenu poziciju – Viber ili život! No, dobro. To nije moj problem. Moje je da učim đake.

Još jednom naglašavam da je nemali broj nastavnika koji su želeli da od početka rade kako treba, ali nisu umeli da se snađu na tim platformama. Da budemo iskreni, još je veći broj onih koji u kući imaju samo jedan računar, a roditelji su školske dece, kojima je taj računar takođe potreban zbog njihovih novonastalih obaveza. Prosvetni radnik sa jednim, dvoje, troje dece i jednim računarom u kući – nepodnošljiva situacija! To što imamo pametne telefone nije rešenje. Može za ponešto, ali često znatno komplikuje stvari.
(Ja sam, recimo, sve radila na laptopu, i videla da često nešto ne štima kod đaka. I tako sve dok se nisam setila da skinem aplikaciju platforme na telefonu, i vidim gde se to tačno razlikuju moj i đački doživljaj. Tada mi je tek bilo jasno u čemu je problem.)

U utorak su se već i učenici, uz manje ili više muka, priključili novim učionicama. Svima nam je sve bilo novo, nekima i zabavo, ili bar zanimljivo. Istraživali smo mogućnosti, razmenili po koju poruku, opominjali da stave pravo ime i prezime, registrovali da su se i neki roditelji priključili (bar na Edmodo).

A onda se pojavio novi problem – šta je uopšte nastava na daljinu? Kakav je to koncept nastave, za početak? Naravno, od Ministarstva nulta podrška po tom pitanju. Nastavnici, već premoreni od prethodna dva dana koja su nam trajala beskrajno dugo, od stresa što nemaju jasna uputstva, teško da su u tom trenutku imali snage da se zaustave i promisle. I opet je krenulo šarenilo. Čak je bilo i predloga (i realizacije predloga), da svako bude u svojoj učionici u sekund kada bi u školi počeo čas po rasporedu, i da drži čas svojih 45 minuta. Bilo je i “imate deset minuta da završite zadatak, pa ga slikajte i pošaljite sliku tu i tu”. Pa se krenulo sa domaćim zadacima, zahtevnim i manje zahtevnim, odmah za sutra. Pa puta 10, 12, 15 predmeta. A đaci sve rade na telefonu.

Za sve to vreme se gubi iz vida da ova škola nema zvono, osim kad su konferencijski video pozivi u pitanju. Gubi se iz vida da učenici istovremenu idu kroz gradivo i kroz medij koji im po svoj prilici nije dovoljno blizak. Idu na dva fronta, baš kao i mi, ali oni imaju po petnaest predmeta.

Znači, dogovorite sa đacima okvirni termin kada ćete im postaviti nastavni materijal – pdf, obaveštenje o strani na kojoj je u udžbeniku lekcija, vežbanja, zadaci, zvučni zapis , video zapis, linkove ka zanimljivom materijalu, mini kvizove, interaktivnu igricu u službi nastave, ili šta već. Naravno, ne sve od navedenog odjednom. Vodite računa o tome da vam zadaci budu namenjeni različitim nivoima znanja, i napomenite učenicima šta od koga očekujete. I tada im ponudite neko razumno vreme u kome će sami birati trenutak kada im odgovara da urade zadato. Dajte im razuman rok. Možda je nešto za šta im treba računar, a dele ga sa još nekoliko članova porodice. Izvršite sažimanje gradiva. Znate šta ih čeka u sledećem razredu. Proberite ono što je najvažnije za dalje školovanje, a odbacite ono što nije. Imajte na umu da ćete sledeće godine vi sami praviti planove, pa ćete odvojiti neko vreme za dodatna pojašnjenja i vežbanja. Naravno, ukoliko ne kopirate gotove planove. A onda se sa đacima dogovorite koji termin odgovara da se opet nađete u učionici, ovoga puta svi zajedno, pa da razrešite neke nedoumice, ukažete na greške, pojasnite šta treba i dogovorite se za dalje.

E, sada, ono što je jako važno: ovo nam je prilika za vaspitni rad. Imate mogućnosti da učenike delite u manje grupe, ili da im se obratite ličnim porukama. Pitajte ih kako su. Pitajte da li su uplašeni, zbunjeni. Pitajte da li su svi njihovi dobro. Pitajte ih kako provode vreme kada ne uče, jer ne mogu napolje. Podelite i svoja iskustva sa njima. Pokažite da ih razumete, da znate da im ovo teško pada, recite da i vama teško pada što ne možete iz kuće. Komunicirajte s njima. Moj je utisak da im to jako prija i da im je trenutno potrebno. Ne uzima to mnogo vremena, a izuzetno je važno u ovoj situaciji.

Nisam se dotakla TV nastave, jer je moji učenici nemaju, pa nisam dovoljno upućena. Nisam se dotakla zakasnelog obaveštenja Ministarstva da sprema platformu i obuku (pošto naši dani traju po 35 sati, i nijednu drugu obavezu u ovom trenutku nemamo). Ni naknadne informacije da platforma nije obavezna, nakon što ste nekima živce pojeli. Nisam se dotakla učenika koji rade po IOP-u, ili dolaze iz socijalno ugroženih porodica.

Nisam, jer me čeka pisanje devet nedeljnih planova, koje treba da predam do večeras. A i treba da se snimim kako čitam neke lekcije, i objašnjavam neke stvari. U nedelju, dan za odmor. Odmarala sam juče. Oni koji su imali nastavnu subotu, nisu. Nemaju stare roditelje kojima treba pomoći, nemaju malu decu nervoznu što ne izlaze napolje, nemaju decu školskog uzrasta kojoj je potrebna bar neka podrška u učenju. Ništa nemaju!

Samo Ministarstvo imaju.

Budite pozitivni, i ostanite negativni!