Diletant opšte prakse
Predsednica Vlade Republike Srbije, Ana Brnabić, kao stručnjak u valjda nekoj oblasti, izjavila je da je “najveći problem srpskog obrazovnog sistema to što smo naučili decu da bubaju veliki broj nepotrebnih informacija”. Predstavljajući projekat “Škole za 21. vek”, dodala je i da je reforma obrazovanja najvažnija reforma koju srpska Vlada sprovodi, i da ta reforma treba da pruži odgovor na pitanje kako će u budućnosti izgledati srpska ekonomija i društvo.
Na Aninu sreću, Britanski savet je rešio da uzme stvari u svoje ruke i u zemlje Zapadnog Balkana uloži deset miliona funti, od čega će se ovajditi 1150 osnovnih škola u Srbiji, kako drugačije nego kroz digitalizaciju. Pretpostavljam da bi bilo krajnje neumesno dovesti u sumnju rođačke firme preko kojih će ići nabavka digitalne opreme, jer Ana to ne radi zbog bogaćenja svog okruženja, već iz velike ljubavi prema narodu i ogromne brige za svu našu decu, a što je svakom poštenom i dobronamernom građaninu ove zemlje jasno.
Ana Brnabić je studirala na Univerzitetu Nortvud u Mičigenu (Northwood University), na čijoj se alumni listi kao najpoznatija imena pojavljuju Ana, gradonačelnik neke opštine na Filipinima i mis SAD za 1990. godinu. Čisto da pojasnimo da studiranje u inostranstvu samo po sebi ne znači ništa. Zatim je na nadaleko čuvenom Hull Univerzitetu u Engleskoj stekla MBA (Master od Business Administration) diplomu u oblasti marketinga. To što vi prvi put čujete za ovaj univerzitet, to je stvarno vaš problem. To što nam je predsednica Vlade stručnjak za marketing, e to bi već trebalo nešto da nam govori. Otkad se vratila u Srbiju radila je isključivo za američke firme i naročito zadužila današnju vlast kada je svedočila da Vučićev kum nije pokušao da sa dva miliona evra reketira američku firmu koja se bavila vetroparkovima, u čijem je srpskom ogranku direktor bila Ana.
Uzgred, energija vetra i marketing su, kao što svi znamo, najuže povezane oblasti.
Ovo navodim čisto da bismo svi imali još više poverenja u reči, procene, zaključke i obećanja predsednice Vlade.
A sada, da se vratimo na temu.
Tačno je da đaci u našoj zemlji učenje često svode na bubanje.
U aprilu će biti pet godina otkad SNS postvlja ministra obrazovanja.
Za pet godina je moglo mnogo toga da se učini da se promeni način učenja i bubanje iskoreni.
NIJE URAĐENO NIŠTA!
Tačnije, bilo je na desetine ideja ministra Šarčevića, najvećeg generatora propalih zamisli u srpskom obrazovanju. A onda je Ana Brnabić na osnovu nepostojećih kompetencija za tu konkretnu oblast, došla do zaključka da će tablet po učeniku i interaktivna tabla po učionici promeniti suštinu obrazovanja u Srbiji. Kakvo neznanje! Kakvo nemanje pojma! Kakav transfer blama! Ili samo finansijska računica, ko bi ga znao.
I zato, dve lekcije za diletanta opšte prakse.
LEKCIJA 1 – OECD
OECD, koji je uzgred tvorac PISA programa za ocenjivanje postignuća učenika, je 2015. godine objavio izveštaj o opsežnom i ozbiljnom istraživanju OECD-a, pod nazivom “Učenici, računari i učenje”. Istraživanje je sprovedeno u svim zemljama učesnicama PISA programa. Direktor Direkcije za obrazovanje i veštine OECD-a, Andreas Šlajher, sumirao je izveštaj u svom predgovoru, pa da vidimo šta kaže.
Najpre naglašava revolucionarnu ulogu informaciono komunikacijskih tehnologija, koja je dovela do toga da se naši današnji đaci neće uspešno snalaziti u životu i radu, ukoliko ne ovladaju njima. S druge strane, nastavnici se suočavaju sa brojnim izazovima, počev od preteranog izobilja informacija, preko plagiranja, pa do zaštite đaka od rizika koje nosi internet. Od škole se očekuje da razvije kritički odnos dece prema onome što pružaju internet i elektronski mediji, da ih informiše o izborima koje imaju i da prevenira rizično ponašanje.
Zatim navodi da je ovaj izveštaj prva međunarodna komparativna analiza digitalnih veština kojima su učenici ovladali, kao i uslova za učenje kreiranih da pomognu razvoju ovih veština.Ta analiza pokazuje da realnost u školama značajno kaska za onim što tehnologija obećava. U 2012. 96% petnaestogodišnjaka je izjavilo da ima računare kod kuće, ali je samo 72% njih koristilo računar, laptop ili tablet u školi. U nekim zemljama je taj procenat bio manji od 50. Čak i tamo gde su se računari koristili u učionici, njihov uticaj na uspeh učenika bio je osrednji. Ishodi učenja bili su neznatno bolji kod učenika koji su umereno koristili računare u školi, nego kod onih koji su ih koristili retko. Međutim, učenici koji su često koristili računar u školi imali su značajno lošije rezultate kod većine ishoda učenja, čak i nakon što su se u obzir uzeli socijalni status i demografski činioci.
Rezultati su takođe pokazali da nije bilo znatnog napretka u čitanju, matematici i prirodnim naukama, u državama koje su imale velika ulaganja u IKT u nastavi. Najveće razočaranje donelo je otkriće da tehnologija skoro nimalo nije doprinela premošćavanju razlika između učenika sa naglašeno različitim životnim standardom. Jednostavno, za stvaranje podjednakih mogućnosti u digitalnom svetu, važnije je da svako dete dostigne osnovni nivo u čitanju i matematici, nego da mu se omogući i finansira pristup hajtek uređajima i uslugama. Na kraju se pominje i to da učenik koji provodi više od šest sati dnevno na internetu posle škole, rizikuje da se oseća usamljeno u školi, da kasni na časove ili ne dolazi u školu.
Ukratko – odnos sredstava uloženih u digitalizaciju i napretka obrazovanja je takav da ne opravdava uložena sredstva.
LEKCIJA 2 – ČUVENA FINSKA
U međuvremenu se i svetska i domaća javnost malo-malo pa oduševe finskim obrazovanjem. Da li tamo svako dete na svakom času ima tablet i strogo digitalne udžbenike? Naravno da ne. Da li je IKT središte njihovog obrazovanja i čarobni štapić koji ih je doveo u današnju poziciju? Naravno da ne.
A šta jeste?
Krajem šezdesetih godina prošlog veka, Finci su shvatili da im se ni privreda, ni društvo ne nalaze tamo gde bi želeli da budu. Otprilike, kao što Ana to shvata danas. Razmišljajući o tome koje bi mere najbrže doprinele poboljšanju i napretku, shvatili su da je ključ u sistemu obrazovanja. Otprilike, kao što je i Ana onomad izjavila.
Godine 1971. odlučili su da se značajan napredak u obrazovanju može najbrže postići ukoliko primene sledeće tri mere:
- smanjenje broja đaka u odeljenju
- značajno povećanje plate prosvetnih radnika
- rigorozna selekcija i obrazovanje budućih nastavnika
Sve što je tada isplanirano, u potpunosti je sprovedeno do 1979.
Do 1991. potvrdilo se da takav sistem donosi tako dobre rezultate, da su odlučili da ukinu inspekciju i nadzornike.
Na nastavničke fakultete (koji uključuju i obavezan master) prijavljuje se deset puta više kandidata od broja koji se prima. Nastavnička profesija je jedna od najprestižnijih. Preko 70% zaposlenih u obrazovanju čine žene. Oko 40% zaposlenih ima preko 50 godina. Nastavnici su u obavezi da se stalno usavršavaju, ali se ta obaveza sastoji od učešća na jednoj jednodnevnoj ili dvodnevnoj konferenciji godišnje. Sve ostalo zavisi od potreba i dobre volje nastavnika.
Zanimljivo je i to da su devedesetih odustali i od standardizovanih testova.
Umesto toga, testira se validan uzorak đaka, tek koliko da se proveri da li su izgubili kompas u obrazovanju. Standardizovane testove polažu samo učenici završnih razreda srednje škole, koji žele da idu na fakultet.
Postoji nacionalni kurikulum, koji se shvata samo kao smernica, a onda svaki nastavnik ima široku autonomiju da sam organizuje i osmisli gradivo. Norma se obično izražava kroz godišnji fond časova, a meni je bilo zanimljivo saznanje da nastavnik jezika ima za oko 200 časova manju godišnju normu od nastavnika fizičkog. Učiteljska norma je 24 školska časa nedeljno, predmetnih nastavnika u osnovnom obrazovanju od 18 do 24, a onih u srednjem od 16 do 23.
Što se plate tiče, najvišu platu imaju nastavnici koji rade u višim razredima srednjeg obrazovanja. Plata se kreće oko 4000 evra.
Nje nevažno pomenuti i to da postoje nastavnici specijalizovani za rad sa učenicima sa posebnim potrebama i migrantima.
Broj đaka u odeljenju kreće se od 17 do 20.
U predškolskom obrazovanju grupe su manje od 15, od 1. do 6. razreda prosek je 20, a od 7. do 9. 17 đaka po odeljenju.
U svim delovima sveta nastavnici su poželeli da vide kako taj uspešan sistem izgleda. Mnogi su posetili finske škole. Njihov najvažniji utisak je iznenađenje kada shvate da su im očekivanja bila pogrešna. S obzirom na uspešnost finskog obrazovanja, očekivali su da će tamo naići na brojne inovativne metode. Ostali su zatečeni činjenicom da se u Finskoj uglavnom radi po starim, tradicionalnim metodama, gde nastavnik ispredaje lekciju i zada domaći zadatak, a na sledećem času ga pregleda i komentariše sa učenicima, ili zajedno rade neke nove zadatke i vežbaju. Ništa enterteinment, ništa ludiranje, specijalni efekti i izigravanje klovna. Nema!
Zamislite koliko je nastavni plan neprenatrpan ako nastavnik jednog časa predaje, a sledećeg sa đacima pregleda i komentariše domaće zadatke. A mi? Mi samo letimo ko muve bez glave u besomučnoj trci sa preobimnim propisanim sadržajima, premalo časova, previše učenika u odeljenju. Davanje domaćih zadataka je nepopularno, jer mnogo preopterećuje učeničke glavice, ko da su glavice kupusa, a ne radoznale dece.
Uzgred, najnovija reforma nacionalnog kurikuluma u Finskoj, urađena je 2014. Zatim je prebačena na nivo opština, koje su dalje razradile opštinske kurikulume. Tada je posao prosleđen školama, koje su uz široku autonomiju napravile svoje školske kurikulume. Tek 2016. godine je sve to krenulo da se primenjuje u nastavi. Dve godine priprema, pa realizacija, dok mi često u septembru ne znamo kako će nam ta školska godina izgledati. Ajd što ne znamo, nego nemamo koga ni da pitamo.
Osnovna smernica poslednje reforme je da učenike uče KAKO se uči, a ne ŠTA da uče.
Važno je napomenuti i da se mnogo pažnje posvećuje samom izgledu učionica, pa neretko učenici, nastavnici i dizajneri zajedno rade na rešenjima za izgled i funkcionalnost nameštaja, a sa arhitektama na multifunkcionalnosti prostora. U njihovim učionicama danas možete videti i ležaljke, lejzibegove, lako prenosive tribine od kojih po potrebi nastane prostor za grupni rad, ili za sedenje u bioskopu. Dobro, to je za nas već 23. vek, ali ne smeta da znamo i za to.
Zanimljivo je i mišljenje jednog profesora nastavničkog fakulteta, koji kaže da je finski sistem teško kopirati jer počiva na snažnoj vezi obrazovnog sistema sa društvenim vrednostima, koje se zasnivaju na saradnji, solidarnosti i blagostanju svih, a ne na takmičarskom duhu.
I zato, draga Brnabićeva i još draži Šarčeviću, krenite da koristite blagodeti tih istih savremenih tehnologija, pa da, ukoliko ne stižete da odete i lično se raspitate, bar na internetu pronađete iskustva onih koji su decenijama ispred nas. Ako mogu ja, možete i vi. Nemojte nam prodavati toplu vodu i vodati nas kao guske kroz maglu, jer nismo ni neobrazovani, ni nepismeni, a najčešće ni glupi. Glupi samo ispadnemo ponekad.
Hoćete da đaci ne bubaju?
Hoćemo i mi.
Smanjite nam maksimalan broj đaka u odeljenju ako želite da se svakome od njih posvetimo, u skladu sa njegovim mogućnostima i potrebama. Prečešljajte već jednom, ali ovoga puta ozbiljno, nastavne planove i programe, platite nekome da pažljivo iščita propisano gradivo objavljeno u Službenom glasniku, izbacite bar pola, a drugu polovinu smisleno povežite horizontalno i vertikalno. Uozbiljite tržište udžbenika. Udžbenici su sve gori, prepuni materijalnih grešaka, nepismeno napisani, često pisani nerazumljivim jezikom, neprimereni uzrastu. To što će izdavač Pera da nađe recenzenta Miku, je glupost! Udžbenike morate temeljno kontrolisati pre nego što ih odobrite.
Osnujte već jednom ozbiljne nastavničke fakultete! To neka vam bude prioritet ako zaista razmišljate o obrazovanju. Pročešljajte i nas koji danas radimo u školi, ali po jasnim i nedvosmislenim kriterijumima, a ne po kapricu direktora, jer i njih ima raznih, baš kao i nas. Činjenica je da mnogi koji danas rade u našim školama, u finskim nikada ne bi dobili posao. I to svi znamo. Vaš je posao da napravite selekciju.
A onda ozbiljno povećajte plate prosvetnim radnicima, da biste motivisali najbolje maturante da upišu te buduće nastavničke fakultete. Neka selekcija bude rigorozna, neka njihovo obrazovanje bude kvalitetno, a ocenjivanje strogo. Tek kada nastavnički fakultet (ovaj nepostojeći) postane stvar prestiža, i kada mladi ljudi na rad u prosveti budu gledali kao na veliku i važnu stvar, imaćete dobro obrazovanje.
Manite se precenjene digitalizacije. Dovoljno je da svaka škola ima dva-tri fantastična kabineta za informatiku, učionice projektore, a nastavnici laptopove (školske) koje mogu poneti na nastavu. Obavežite izdavače da naprave besplatne digitalne radne sveske za đake koji koriste njihove udžbenike, pa neka domaće zadatke rade u njima. A na času neka se drži olovka u ruci, jer ćemo svi polako zaboraviti da pišemo.
Vidite šta kaže OECD? Džabe IKT, nastavnici su važni.
Vidite šta kažu Finci? Ne mora digitalizacija učionica. Sistem je važan. A naš je sistem truo i ne liči ni na šta. Pet godina ga vodite, i samo ga šminkate. Prodajete maglu i nameštate tendere, pa nas sa javnih govornica grdite da mi ne valjamo.
Kako da vam kažem – prvo ne valjaju donosioci odluka.
Uvek i svuda.
Ne valjate vi!
Ne uspevam da podelim ovaj tekst. Ni sa kopiranjem linka. Inace tekst je odlican, kao i uvek.
Fejsbuk, Instagram i Mesindžer danas imaju problema. Probajte sutra i hvala. 🙂
Nije fer, pretekli ste me, imao sam istu ideju. Zaboravili ste da kazete da je miss USA bila black.
Obrazovanje je samo odraz stanja u državi! Do god država ne uredi sistem funkcionisanja, kontrole i odgovornosti u svim segmentima društva, pa naravno i u prosveti, nema nama sreće ni u čemu! Dobro obrazovanje se temelji, pre svega na dobrim prosvetnim radnicima koji su adekvatno nagradjeni za taj odgovorni posao (platni razredi, kao mogući model), pri čemu za opredeljenje kandidata za prosvetarski poziv, mora biti specijalna selekcija kadra (slično prijemu u vojne akademije) i permanentno stručno usavršavanje prosvetnih radnika (približno “finskom modelu”). Nakon toga, sledi izrada nastavnih planova i programa, koje treba da prave prosvetni radnici (prema svojim užim strukama) sa intelektualnom elitom (akademici i sl.)! U stvari, ne treba izmišljati “toplu vodu”, nego se poslužiti nečijim, već oprobanim i proverenim modelom. Zašto mi u Srbiji, uvek moramo da budemo nešto posebno (pa valjda zato što smo mali i beznačajni-a u svojim očima veliki i značajni i naj, naj…)! Ostavimo iluzije…ne upropaštavajmo mlade naraštaje!
Slazem se.Sve je tacno i lepo napisano!
Hvala, Ljiljo
slazem se
Jedna je Boba! (sad ovde ide http://www.ruskniga.com/media/catalog/product/cache/3/image/9df78eab33525d08d6e5fb8d27136e95/5/8/58985_3.jpg) Ni ja nisam mogla da ga podelim, ali jedva čekam sutra! 😉 Hvala Vam što mi dajete nadu!
Hvala. 😊
Finski sistem daje rezultate u Finskoj…u Srbiji treba Srpski sistem obrazovanja…deca nevaspitanih roditelja su nevaspitana i ometaju nastavu a nastavnici nemaju nikakvu sansu da ih onemoguce da to rade….nastavnici , navodno, usled malih plata , nisu zaintresovani da decu nesto nauce vec samo ispredaju, ofrlje, ono sto je po planu…cisto da zadovolje formu….ali zato insistiraju na stvarima koje stvarno nisu bitne za opste obrazovanje dece….ne kazem da su precizne godine pocetka i zavrsetka stogodisnjeg rata izmedju francuske i engleske nebitne, ali mozda na fakultetu….u osnovnoj skoli nije bitno….deca napamet uce orijentaciju u prirodi a nastavnik ih nijednom ne odvede u prirodu da se orjentisu, te najbolja ucenice sve definicije zna napamet ali nezna da oijentise kartu i drzi busolu…u osnovnoj skoli su samo dva predmeta bitna …srpski i fizicko….a deca nam pricaju engleskim skracenicama koje ni ne razumeju i sve su deblja i deblja….
Odveo je jedan profesor istorije u Beogradu decu na Kalemegdan, pa platio kaznu što vodi grupu a nije turistički vodič.
Šta Vam znači ovo: “nastavnici , navodno, usled malih plata , nisu zaintresovani da decu nesto nauce vec samo ispredaju, ofrlje, ono sto je po planu…cisto da zadovolje formu….ali zato insistiraju na stvarima koje stvarno nisu bitne za opste obrazovanje dece….”? Problem što se nastavnici drže plana a i sami vide da to nema smisla? Nastavnici, za odborobit Vaše dece, insistiraju na onome što će se od te dece tražiti na maturi ili na prijemnim ispitima. Bilo to smisleno ili besmisleno, nastavnici ih za tu, takvu i tako koncipiranu maturu pripremaju.
Nije mi jasno ni to kako nastavnici NEĆE da nauče decu, a pritom im “samo ispredaju” i traže neko gradivo koje je vama besmisleno? Ne znam koji to sistem “naučavanja” dece postoji u kom ne vredi predavanje i ispitivanje?
Kao profesorka koja NE prati “zvanicne” planove vec pravim svoje u skladu sa potrebama odeljenja, radim svasta sa djacima, a simulaciju jntervjua za posao i prezentacije sam radila jos 1998, juce nisam dala peticu ucenici jer joj manjka logicko zakljucivanje i slepo se drzi teksta (cisto da napomenem), dajem sebi za pravo da kazem da dobar deo u mojoj skoli ne predaje ni to sto je po planu koji su sami predali,a onda za jedan cas prozovu i upisu 4 ocene u dnevnik. Zato malo razumevanja za realnu sliku i da ne polazimo od sebe, ako moze.
Potpuno sam saglasna sa vašim komentarom, kao i sa tim da bi kopiranje bilo kog sistema bilo pogrešno, a i neizvodljivo. Mudro bi bilo upoznati se sa različitim modelima, načinom na koji se do njih došlo, saznati šta se ispostavilo kao loše, pa onda napraviti kvalitetan sistem koji odgovara nama.
Lepo vam piše u textu, ključna misao, da se sistem školstva zasniva na opštim vrednostima u društvu.. Pa, pročitajte opet, šta su vrednosti tamo, a šta ovde? Burazerska ekonomija, plagijatorstvo, kompetitivnost, kriminal, kleptomanija, nasilje u komunikaciji, nekultura. I posle tvrdite da su nastavnici krivi ?? Uzgred, nisam nastavnik, niti imam dete školskog uzrasta
Irena apro po ovoga,napustili prijatelji moji Srbiju pre 3 god.nastanilu se u Nemačku ,mlađe dete u obdanuštu starija u OŠ,radili neformalni test,zove direktor škole na razgovor sa pedagogom i razrednim starešinom hitno roditelje, jer je dete hteli/pokušalo da prepisuje ,što je kod njih ne pojmljivo a ti je taj sistem crednosti koji se od nalena uči,,pa polaze prvo od toga da li postoji problem u porodici koji je doveo dotle…ovo je samo jedan tako “bezazlen i tako banalan primer…
Čestitke Mimi na komentaru!
Pravo u centar ovim komantarom.
Postoji literatura o tome, retka ali postoji. Komparativna pedagogija, R.Kulic.
Svi skolski sistemi opisani, analizirani, prednosti i nedostaci…
Ako se uredno štampaju dopunjena i izmenjena izdanja, u skladu sa reformama i novinama u obuhvaćenim državama, onda u redu. Ako se to ne radi, onda je ipak nelogično da se ne koristi internet.
Bravo, slazem se.
Koja je uloga i koje su duznosti roditelja u zivotima njihove dece? Da ih odmalena uce da njihovi nastavnici ne zasluzuju postovanje,jer ne znaju da rade svoj posao koji,ruku na srce,i ne mogu da rade u uslovima kada su se svih strana pritisnuti i omalovazeni,proglašeni za neznalice (jer oni stalno nešto ne znaju i ne rade kako treba-ne znaju da predaju,ne znaju da zainteresuju SVIH 30 učenika istovremeno,ne znaju da održe disciplinu, ne znaju da….) Roditelji često rade zadatke svojoj deci ili im kod kuce glume nastavnike nastojeći da im objasne (koliko to mogu) ono što deca u skoli nisu ni čula jer su bila prezauzeta pricanjem ili smsovanjem i ko-zna-cime jos. Nije redak slucaj ni da dete “trazi dozvolu da izadje sa casa da bi se javilo mami na telefon”. Budimo im roditelji koji DOBRO rade SVOJ posao. Zaboravimo malo na sopstveni ego,na licne frustracije, na sujetu. Dragi moji,roditelji i njihovi nastavnici nisu, i ne treba da budu,neprijatelji,već saradnici. Cilj im zajednički,pa bi trebalo da je i interes. Zajedno smo cuvari blaga. Hajde da,onda,saradjujemo. Hade da prestanemo da ih učimo kako je tamo negde trava zelenija i život lepši, naučimo našu decu saradnji i poštovanju, naučimo ih da DOBRO rade ono što rade, naučimo ih da kompetentnost podrazumeva i dobro znanje iz odredjenih oblasti, naučimo ih da se bave sobom na pravi način.
E, svaka dukat!
Kao i uvek, vodite pravo u suštinu. I to iskričavo, inteligentno, smisleno, elokventno. E, da još to može da dopre do onih kojima se konkretno obraćate…
Ključni pojam po meni jeste veza s društvenim vrednostima; dakle, temelj svega sam ja, i svako od nas. Srbija je taman takva kakvi smo i mi koji u njoj živimo.
Hvala vam što delite svoja promišljanja s nama.
Puno pozdrava i poštovanja.
Slavice, to me najviše i brine.
Bojim se da sve što imamo u stvari i zaslužujemo, i da verovatno i nismo za bolje.
Kakav narod takva i drzava !
Epikur
Jesmo za bolje,nije to lepo reci,omalovazava ljudska bica uopsteno.Svaka drzava i svaki pojedinac jeste za bolje,stal
no cujem taj neki zakljucak,.”nismo mi za bolje”.Pa cemu onda ceo takst i polemika ako “nismo za bolje”
Bićemo za bolje kada mi budemo bolji.
Сјајно , језгровито, истинито!
Hvala, Marija.
Odlican tekst za nas koji razumemo ali za one kojima je namenjen verovatno je jakoooo nerazumljiv i dugacak,ko ce sve to da cita!?!
Svi moji tekstovi namenjeni su onima koji ih razumeju, ako me razumete.
Sjajaj test! Pravo u srž problema! Samo je teško da će dopreti do onih kojima je namenjen. Ja bih Vas za ministra 😊
To bi bilo loše po prosvetne radnike, jer bih odmah otpustila 30%, i još toliko stavila pod debelu lupu. Ali, hvala. 😉
I ja bih glasala za Vas, iako bi možda i mene otpustili! 🙂
Potpuno se slažem sa tekstom, ali nedostaje najvažnija stvar. Poslednjih godina nam se kao najvažniji, sve više, nameće sledeći problem: urušavanja svih autoriteta. Nastavnik mora da bude pedagog i uzor, a ne policajac, inspektor, sudija, defektolog, lekar i šta sve ne… Mora prestati ovo suludo prepisivanje tudjih normi i pod hitno povratiti autoritet i ugled škole i nastavnika. Dobra deca su ugrožena, a sve više i zaposleni u školi. Suviše prostora dajemo problemima koje ne treba da rešava nastavnik. Vaspitnu i obrazovnu funkciju treba razdvojiti. Nastavniku se moraju obezbediti normalni uslovi za rad u kojima će se on baviti decom i njihovim obrazovanjem. Ne moze nastavnik u predmetnoj nastavi, za 45 minuta, sa najmanje 25 učenika da zabavlja bezobrazne, pomaže deci kojoj je potrebna posebna podrška i da radi sa svom ostalom decom. Za sve te poslove treba najmanje tri osobe različite stručnosti. Kada povratimo red i disciplinu na času i u školi onda se možemo baciti na ovo što ste u tekstu lepo opisali.
Poznato mi je da nastavnici imaju problema sa autoritetom. Ja nemam taj problem (ok, znam kako ovo zvuči, ali šta ću – istina je), pa ne mogu ozbiljno da pišem o problemu koji dovoljno ne poznajem. Nemam problema ni sa roditeljima, ni sa ocenama. Inače, sva moja odeljenja sem jednog imaju po 30 đaka, a to jedno 31.
Slažem se sa vama da bi u školama trebalo angažovati dodatni kadar za rad sa decom kojoj treba posvetiti više pažnje, iz nekog trenutnog ili trajnog razloga. I odeljenja bi trebalo drugačije formirati, i drugačije koncipirati nastavni dan, i uvesti fleksibilan ili klizni raspored, ali ne može sve da stane u jedan tekst.
Naravno da nemate problema ni sa decom ni sa roditeljima. Nijedan prosvetni radnik od onih tridesetak posto koje ste pominjali ih nema.Ni ja ih nemam, uzgred.Tekst Vam je izvanredan, kao i svi prethodni, po mom mišljenju služite na čast našoj profesiji.
Hvala, Vesna.
Sve potpisujem sto pise u ovom tekstu.Koliko sam procitala vasih tekstova,rekla bih da ste svojim ucenicima i te kako autoritet.Evo jednog predloga za vas da napisete jedan clanak o tome,jer su mnogi po tom pitanju pogubili konce.Opravdanje su uvek razmazena deca,a nikada nastavnik.
Hvala, Tanja.
Bojim se da takav tekst ne mogu da napišem. Autoritet i ličnost nastavnika su usko povezani. A za ličnost nema recepta. Ne postoji način da nekome objasnite kako da ima lični integritet, dostojanstvo, doslednost, pravičnost… Ili ima, ili nema.
Не сумњам да Ви немате проблем са ауторитетом. Немам ни ја тај проблем, али сам у два мандата био директор основне школе и са тог места се пружају мало другачији видици.
У свакој школи постоји одређени проценат наставника који, попут нас немају проблем са ауторитетом, оценама и родитељима, али у мојој школи, а верујем и у другим школама, ти наставници крајњим напорима, све теже, одржавају ред и дисциплину и треба сачувати и њихово здравље. Наизглед, они то раде са лакоћом, али само они знају колико их то кошта живаца и здравља.
Наш образовни систем (мислим на основну школу) је остао заглављен у ХХ веку и ми сада, скоро две деценије, лутамо препуштени сами себи. Што је најгоре,преписујемо и прихватамо све и свашта из других система без икакве стручне анализе и расправе. Тренутно, имамо систем којим нико није задовољан: ни деца, ни наставници, ни родитељи. Погледајте три најважније карике у образовном ланцу: РОДИТЕЉИ, без контроле са великим правима и готово никаквим обавезама (при чему највише трпе деца), ДРЖАВА, неодговорна и потпуно слуђена (са великим реформама сваке године) и ШКОЛА, за коју важе сви закони (често једни другима супростављени) и од које се очекује да носи одговорност за све глупости и пропусте које направе прве две карике.
Нажалост, уздрман је темељ па се и цела конструкција љуља. Док се темељ не стабилизује цела грађевина је у опасности.
Немојте ме погрешно схватити, потпуно се слажем са Вашим текстом, само мислим да пре тога морамо завести ред, а то значи вратити углед институцији и оснажити главне актере процеса (потцењене и омаловажене наставнике и остале запослене). Ствари се, у том смислу, опасно отимају контроли и систем постаје неодржив.
Bio sam profesor trideset godina. Petnaest godina direktor skole.
Shvatio sam da jurnjava za promenama u nastavi nije donela poboljsanje kvaliteta obrazovanja. Mnogo su vazniji kvalitet rada nastavnika i kvalitet uslova za ucenje.
Uostalom, svi nasi znacajni strucnjaci, bez obzira na oblast, su obrazovani u klasicnoj skoli i na tradicionalne nacine.
Mislim da je dosta eksperimentisanja sa decom, treba popraviti i ispolirati ono sto imamo.
Možda je čak kvalitet nastavnog kadra iznad uslova u kojima se nastavni proces odvija.
Vrlo je verovatno da kad bismo od Finaca “prepisali” samo ulaganje u nastavni kadar, dobili bismo obrazovanje kakvo nam je neophodno. Sistem čine ljudi. Inače, odličan tekst!
Да, али не тек повећањем плате постојећем кадру. То би било далеко од довољног.
Vrlo dobar, do odličan tekst (malo da se našalim u vezi same teme) kome bi se da bi bio odličan sa zvezdicom trebalo dodati nekoliko informacija koje ne idu u prliog onome što sebe duž vremenski period bez ikakvih prava naziva državom. Srbija je nakon raspada SFRJ, mada situacija ni u druim restlovima nekadašnje države, nasledila obrazovni sistem pravljen kao i sve čega smo se ikada dohvatili, kopiranjem i spajanjem nespojivih stvari i primera, pa tako danas skoro tri decenije od preminuća bivše nam države imamo i dalje soc realistički sistem stepenovanog obrazovanja, tj tri histerična ciklusa upisa dece u škole. Prvi kod upisa “pogubljenih” prvaka i njihovih još pogubljenijih roditelja, drugi kod upisa u srednju školu (gde na kraju osnovne uvodimo nakaradu u vidu male mature, taj ostatak socijalističkog i pred socijalističkog sistema u kome je osnovna škola bila odskočna i jedina daska obrazovanja gomila “drugova i drugarica” sa sela i pasivnih krajeva) u kojoj nevoljni, nedovoljno plaćeni, nastavnici (nekada nazivani profesorima) za četiri godine prenose neupotrebljivo znanje još neupotrebljivijim učenicima, nakon čega sledi treći šok u vidu groznice upisa na fakultete i više škole. U kome se naravno još manje zna ko pije a ko plaća, a mladi sada plaćaju cenu nečijeg “potržišnjavanja” dobavljača i distributera udžbenika, saznanjem da njihovi skupo plaćeni udžbenici raznoraznih privatnih izdavača nemaju prođu kod fakultetskih profesora, koji svi od reda kao referencu uzimaju udžbenike “Zavoda za udžbenike i nastavna sredstva”. Maturanti, ako i uspeju da se upišu na željeni fakultet (jer im konkurenciju pored afirmativaca – pripadnika socijalnih i drugih manjina, prave Crnogorci, Bosanci, da pomenem samo one iz bivših nam federalnih jedinica) sada za obnovu gradiva i pravilno praćenje predavanja moraju ponovo da kupuju udžbenike za sve četiri godine srednje škole. Toliko o sistemu, tačnije “sistemu” ili kvazi sistemu, nastalom na kalemljenju svega i svačega. Da bi obrazovanje u Srbiji vršilo svoju funkciju, nije potrebno samo mahati raznoraznim nameštenim digitalizacijama, ili čega god da se sete dežurni usrećivači, nego je pre svega potrebno progutati gorku pilulu činjenice da nam deca iz škole, pa i sa fakulteta izlaze funkcionalno nepismena, a onda, krenuti u pravu reformu. Reformu koja podrazumeva odbacivanje svega lošeg što se u obrazovanju nagomilalo svih ovih godina. Počevši od stepenovanja obrazovanja, Dakle, prvo je potrebno ukinuti neobaveznost srednjeg obrazovanja uvođenjem sistema K12, koji podrazumeva tačno određen obrazovni sistem na celokupnoj teritoriji države i ukidanje takozvanih dvogodišnjih, trogodišnjih “radničkih” škola i zanimanja. Program obrazovanja prilagoditi osnovama funkcionalne pismenosti, a onoj deci čiji intelektualni kapaciteti, ali i želje ne dozvoljavaju dalje obrazovanje (fakultet, više škole) ponuditi paralelno stručno usavršavanje za ta socijalistima tako draga zanimanja (zanati, proizvodnja i tome slično) u vidu izbornih predmeta. Visoko obrazovanje učiniti dostupno svima koji mogu da ga plate ili čiji pokazani rezultati kroz svih 12 godina obaveznog obrazovanja dozvoljavaju studiranje o trošku države (uslovno, produžavanje godine, ne davanje ispita na vreme ili rezultati manji od prosečne ocene 8 povlače sa sobom ukidanje budžetskog finansiranja visokog obrazovanja i prelazak na plaćanje školarine) i to samo za osnovne akademske studije, sve preko toga treba i mora da ide o trošku studenta.
Sve ovo naravno treba da prati i pravilan i strog izbor nastavnog kadra, koji bi bio adekvatno plaćen, i imao autoritet, a ne kao danas da se nevaspitani učenici iživljavaju nad ostalima i nastavnicima.
Slažem se sa time da je pogrešno praviti refomu kopiranjem drugih modela, kao i da pravo na budžetsko finansiranje osnovnih studija treba rigoroznije kontrolisati.
Ni sa čim drugim se ne slažem, ali mi, naravno, ne smeta da mislite drugačije.
Svaka čast na tekstu. Tako je to u obtazovanju, velika istina.
Suština novih ishoda je da učenik bude poslušni robot, da mogu da njime upravljaju bez pogovora!!!
Šta on ima da sepita, treba da izvršava naređenja naredbodavaoca, a ne da misli…..
Pozdrav za tekstopisca
Hvala, Milka.
Hmmm.. Digitalizacija, IKT, informatika… Od kako je postao obavezan predmet u školi, neki od nas moraju da predaju u tri škole da bi popunili fond časova do 100%. Fond časova informatike je 1 (slovima:JEDAN) čas nedeljno. Plan nam je odlično zamišljen, savremen i u skladu sa 21. vekom, ali – u radu sa odeljenjem DO 15 učenika. Naš ministar je doneo rešenje da je grupa OD 15 učenika. Impossible mission…
Hm… Da li znate koliko je u školama nastavnika informatike koji je poznaju manje od današnjih generacija đaka? Inače, ova priča oko digitalizacije nema veze sa nastavom informatike. Pre mi se čini da je ideja da SVI nastavnici koriste IKT u nastavi. I to samo po sebi uopšte nije loša ideja. Loše je samo što se od toga pravi čarobni štapić koji će rešiti sve probleme, a to je tako daleko od istine.
Izvrstan tekst. Odlično argumentovan. Nažalost bez molotovljeva katrana i perja malo šta se kod nas može uistinu i temeljno promeniti…
Projekat 21st Century Schools koji se pominje na pocetku nije prica o digitalizaciji, vec bas o onome sto autor istice kao najbolji deo finskog sistema. ,,Nije bitno sta se uci nego kako se uči,” u okviru toga ce se nastavnici poducavati da primenjuju metode koje razvijaju kriticko razmisljanje i resavanje problema, a ne cisto memorisanje. Jedini deo digitalneu okviru ovog projekta je upotreba microbita koji ce ucenici dobiti kako bi ga smisaono integrisali u nastavu , koristeci algoritamsko razmisljanje, sto opet podstice apstraktno , kriticko razmisljanje i resavanje problema.
Digitalizacija je paralelan neophodan proces koji ne sme da se zaustavi jer se desava svuda na svetu , ali astavnik ostaje nezamenjiv vodic kroz te resurse , kako bi ucenici koji su u centru bili motivisaniji da bolje usvajaju znanja. Tradicionalne metode nece nikad biti iskljucene iz nastave, vec ce biti kombinovane i osvezene novim progresivnim…ovo za stimulaciju nastavnika, odabir pravih nastavnika, usavrsavanje, vazno mesto nastavnika u drustvu koje zeli da napreduje …sve stoji..bez toga nema price o napretku..
Moj tekst nije analiza projekta, već onoga što je predsednica Vlade u njemu prepoznala.
Licemerno je s njene strane da uopšte pomene kritičko razmišljanje, dok direktno učestvuje u gušenju svakog kritičkog razmišljanja u ovom društvu.
Što se tiče algoritamskog razmišljanja, razvija se i kroz šah, a moja pokojna baba ga je primenjivala, mada to nije znala, kad god bi uzela recept za tortu u ruke, i zaključila da prvo treba da skuva onaj fil koji mora skroz da se ohladi, pa da uključi rernu i dok se ona greje, umuti koru. Da je išla po receptu, tortu bi pravila ceo dan.
Odlicno, ceo dan…
MA BRAVO!!!!!!
Hvala, Snežana.
Odličan prikaz. Ako se ne varam kod nas je zahtev ministarstva da se broj djaka u razredu povećava, a ne smanjuje i da se škola kažnjava ne plaćanjem ako ima mali broj djaka u razredu. Niko ne razmišlja koliko se bolje radi i uči u razredu sa manjim brojem djaka i da treba da se to pospeši, a ne da se kažnjava.
Gradivo je preopširno i uvećava se i broj predmeta i obim.
Treba manje gradiva, a temeljniji i posvećeniji rad sa decom.
Baš tako.
Poštovana,
Ovom prilikom želim da pohvalim Vašu objavu koja je odlično argumentovana. Svakako se slažem sa Vašom mišlju da treba osnažiti i povratiti ugled valjanom nastavničkom kadru. Ono što bih ja dodala kao problem, a ujedno i rešenje je sledeće: kako bi se smanjio broj učenika u odeljenju, potrebno je uraditi celu sistematizaciju trenutno zaposlenih nastavnika i njihovo mesto rada naspram mesta njihovom prebivališta, mada to ne bi moglo da se izvede preko noći. Ja zaista verujem da bi roditelj sa dva deteta koji živi u većem gradu i radi na npr 65% norme u manjem gradu koji je 150 i više kilometara udaljen od mesta prebivališta istog, radije radio u svom gradu na 50% ako mu to sistem ponudi, što se na žalost ne dešava, jer školske uprave uglavnom ne sarađuju međusobno na taj način, a država svakako plaća putne troškove koji mogu biti čak i u visini još jedne nastavničke plate. Takođe, nastavnici su rastrzani na rad u po 3,4,5 škola i puno vremena i novca se troši upravo na to putovanje. Smatram da bi se taj novac na ogromne putne troškove mogao preusmeriti na angažovanje tek svršenih nastavnika koji imaju više elana za rad od starijih kolega, naravno, čast svim izuzecima, i koji sa novim idejama i metodama u struci mogu svima pomoći u unapređivanju nastavnih metoda, i na taj način u sistem uvesti ,,svežu krv”. Umesto toga, mladi ljudi koji su završili fakultete su primorani da sede kući jer im sama država ne dozvoljava da se zaposle u javnom sektoru, te samim tim država i ne podstiče obrazovanje mladih u sferi prosvete, već im se daje do znanja da ako završe određeni fakultet, neće biti u mogućnosti da se zaposle u prosveti zbog zabrane zapošljavanja u javnom sektoru. U prosvetnom sistemu svakako ima mesta za dosta poboljšanja, ali da bi se videlo na koji način, potrebno je biti deo sistema da bi se to i uvidelo.
Ovo što ste vi naveli ne popravlja sistem obrazovanja iz ugla učenika. Samo olakšava posao delu nastavnika, ali vas razumem. Razumem i da je jako teško biti nezaposlen, ili ne raditi u struci i ne videti nikakvu perspektivu. Međutim, to nije situacija bez lične odgovornosti. Objasniću vam na svom primeru: u školi su mi najbolje išlli srpski i matematika, a najviše sam volela biologiju. Kada je došlo vreme da upišem fakultet, odrekla sam se ta tri predmeta, jer sam ZNALA da se sa tim fakultetima u tom trenutku ne bih nigde zaposlila. Raspitala sam se koja su zanimanja u tom trenutku bila deficitarna, a svakako sam želela da radim u školi. Kada sam saznala da je to engleski jezik, to sam i upisala i završila. Dok sam zavšila fakultet (a diplomirala sam sa 23 godine), generacije koje su u međuvremenu diplomirale, popunile su prazna radna mesta. Nepravda, zar ne?
Umesto da se žalim što mi država ne obezbeđuje posao, spakovala sam se i otišla 150 km od kuće, ostavila roditelje, brata, kuću, prijatelje i otišla tamo gde su profesori engleskog bili i dalje potrebni. Zaposlila sam se istog dana.
U tom smislu, ne možemo potpuno da se ogradimo od svoje uloge u sopstvenom životu. Do situacije u kojoj smo jeste nas dovela opšta klima u društvu, ali i niz odluka koje smo sami donosili.
Svojevremeno smo imali jedan od boljih sistema školstva, zdravstva,.
Šuvarovom reformo srednjoškolskog obrazovanja -tzv “usmereno” obrazovanje je počelo urušavanje sistema. Nastavilo se, naročito raspadom SFRJ.
Luta se, od sistema do sistema, prihvata se sve ali najviše po sistemu “Zapad je takav i to je najbolje”.
Deca nemaju znanje kako se uči, stiče znanje, nisu naučena. Niko se i ne trudi da ih tome nauči. Potrebna je masa, kvantitet a ne kvailitet. Masa koja će biti lako manipulisana i poslušna.
Onaj ko zna, mislki svojom glavom, postaje ozbiljan problem po sistem i oni najpre odlaze iz Srbije. Ostaju poslušni, manipulisani koji ćute, trpe i rade za nove gazde, tajkune, manipulatore.
To je poenta, po mom mišljenju obrazovnog sistema; stvoriti poslušnika sa malo znanja, “navučenog” na tehniku i tehnologiju .
Ovaj tekst, bez izmena, uvrstiti u ONK! Samo kad bi neko umeo da sluša…
Dubok naklon, koleginice!
Hvala, Dijana.
Zato kod nas konkurisu dobri i dovoljni djaci za nastavnicke fakultete.Oni koji nisu naucili da uce hoce druge da uce.U Uzicu 2018.u prvom upisnom krugu od 100 budzedskih mesta se prijavilo samo 25 studenata.
E, to je strašno.
I onda će mesta popuniti oni koji nisu mogli ništa drugo da upišu.
A sutra će biti učitelji.
Чланак аналитичан и духовит као и увек.Коментари- списак жеља и предлога.Сви знамо да не зависи ништа од просветних радника.У министарству не седе глупи људи.И они виде све.Али,баш их је брига.Продају веру за вечеру.Само им је стало да се домогну пара,фондова-док их има.У школи где радим на наставничким већима после тромесечја,полугодишта и краја године у последње две године уопште се не саопштава успех и владање ученика.Али уредно се ставља на гласање ако постоји неки пројекат који (директору)доноси новац.И то седница се заказује дан пре него што истекне термин за пријављивање на пројекат,па неспремни за дискусију и стешњени роком изгласамо , скоро и не знајући шта.
Odličan tekst. Na istu temu:
https://zivanwarhol.blogspot.com/2019/03/biti-streber.html
Odličan, ali odličan tekst! 👏Od korena da se krene, a ne uvek da samo orezujemo drvo.
[…] Izvor: Klotfrket […]
Odlican tekst i analiza. Citam i vidim da se mnogo pise o nepostavanju nastavnika od strane dece i roditelja.
Dacu Vam jedan primer iz zivota moje poroduce. Naime, moja cerkica je 3. razred OS. Od prvog razreda je maltretiraju 2 devojcice. Jedna joj krade pribor, cepa joj radove iz likovnog (mnogo lepo crta), sutira je, npr. udari je i okrene se ka uciteljici i kaze kako je zapravo ona nju prvo udarula. I posto joj uspeva, jer uciteljica dok saslusa svedoke, razcivija lazi, prodje cas. Druga devojcica pravi klan od grupe devojcica koje uvek imaju zakljucene sve petice. Moje dete ima po koju cetvorku, iako je odlicna, ali kao takva ne odgovara devojcici koja upravlja taborom. Ona odredjuje cega ce da se igraju u dvoristu i deca je slusaju. Odredjuje ko sme a ko ne sme da ucestvuje u igri. Tako je moje dete krajem 2.razreda krenulo da prijavljuje mucninu. Nekoliko puta sam morala da dodjem po nju u skolu. Lekari, stolice na analize.. Shvatimo da je psihosomatski. Ne moze da podnese ugnjetavanje. Liderka je zabranila svim devojcicama da se druze s njom. Nije joj po volji. Dete nedeljama seta sama na velikom odmoru, sedi sama i sl. Igra se tu i tamo sa decacima. Otisla sam u skolu. Uciteljica vrti istu staru pricu “Cele godine im govorim da moraju da budu dobri drugovi, glas sam izgubila od..”. I nista dalje ne uradi. Uzgred, kada sam je trazila nakon nastave, ona napusti skolu pre 12h i jedva sam je ulovila. Bila sam ljuta. Taj dan je decak iz odeljenja isutirao i saplitao moju devojcicu. Noge su joj modre. Uciteljici je decak rekao kako je ona njega prva udarila. Deca su demantovala. Upisala ih je oboje u disciplinsku svesku. Moje dete je bilo kaznjeno jer je dobila batine. Istrazila sam slucaj, tim pre sto jako dobro poznajem majku malog nasilnika. Nije mu bas nista uradila. On je njoj prvi oteo u dvoristu njenu stvar. Trazila mu je da joj vrati, sutirao je i obarao. Psiholog ne prima decu, mrzi je. Nikada niko ne ide kod nje. Nikom nista. Indolentni svi. Slucajevi se nizu.
Ja sam majka, strucnjak iz polja spec.edukacije. Poslednji put sam rekla uciteljici da cu poceti sa zalbama direktoru i PP sluzbi, instanca po instancu.
Kako da je postujem?
Zaista je los ucitelj, histerise na decu, nista ne resava. PP sluzba, debela ladovina. Logoped kojem je kabinet bio pun, otpustili ga…
Koji ste vi amateri!!!
Pa zar niko od vas nije čuo da je vođa rekao da je ponosan što će njegov sin biti “radnik”! NI inženjer ni lekar ni, ne daj Bože, daleko bilo…, nastavnik!
U zemlji u kojoj je obrazovanje na niskom nivou mogu vlast da obavljaju stručnjaci kao što je trenutni premijer, ministar za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, ministar finansija, ministar vojni ili ministar zdravlja,… Oni koji nisu nabrojani nisu i abolirani…
Sistematsko urušavanje školskog sistema doprinela je 2009. sa dolaskom nakaradno shvaćene inkluzije. Rekli su da svi nastavnici moraju da pozavršavaju sve seminare vezane za inkluziju, a u isto vreme u specijalnim školama rade ljudi koji su ozbiljno obrazovani za rad sa učenicima sa posebnim obrazovnim potrebama. Kad kažem nakaradno shvaćena inkluzija, to znači da je deci Zakonom omogućen upis u redovnu školu i to je to. Šta će da rade nastavnici, najpre razredne a potpom i predmetne nastave, to sistem ne zanima. Samo, ovi odozgo, kažu da im se pruži dodatna podrška. Naravno, tu se, opet, završava svaka priča. Nastava je narušena urlikanjem, trčanjem po školi, štipanjem i udaranjem nastavnika. Naravno, za rane, modrice i ogrebotine postoje ”morska” objašnjenje. Izvinjenje nema. Iživljavanje se nastavlja. Autoritet se urušio.
Tako je krenulo. Onda su i druga deca počela tako da se ponašaju, vodeći se devizom ”kad može on, možemo i mi”. Nastavnik gubi vreme a ne postiže ništa jer roditelji ne žele da se njihovo dete ”izdvaja”. Osnovni nivo u prvom razredu za srpski jezik je da dete zna da čita i piše, a dete je pošlo u prvi razred i ne govori.
Onda su i drugi roditelji počeli da traže posebna prava za svoju decu.
I sad, zamislite sebe pet dana u nedelji u odeljenju od 25 učenika i 2 učenika sa PP (jer zakon to propisuje) sa po pet časova dnevno i samo jednim danom kada imate četiri časa (24 časa je norma). Zamislite odeljenje prvog razreda koje radi ”projektnu nastavu” po najnovijoj reformi školstva. Zamislite nastavnika koji se i ove godine ”obučio” da radi sa učenicima, a ima 37 godina staža. Zamislite da taj nastavnik ima 60 godina. Nekako zamišljam da neće dočekati penziju ili da bar neće biti sasvim svoj ako je dočeka.
A sad jedno pitanje za vas?Zasto se niko od vas ne pobuni na tako losu inkluziju?Zasto se sve na kraju svali na tu jadnu decu?Zasto se pobogu jednom svi ne ujedinite?Zar je moguce da jedna saka od ministarstva,upravlja sa tolikom masom pijuna?Ne,to nisu oni nastavnici od nekad.Nemam drugo objasnjenje……