Lepo bi bilo pred kraj kalendarske godine napisati nešto lepo.
Lepo bi bilo napisati da obrazovanju stižu bolji dani, da se napokon donose neke dobre odluke koje će značajno uticati na kvalitet nastave, na ostvarivanje vaspitne uloge škole, na otrežnjenje po pitanju pogubnih uticaja neselektivnog kopiranja elemenata zakona i metoda stranih zemalja, uglavnom zapadnih.
Lepo bi bilo napisati da se ova zemlja uozbiljila po pitanju sopstvene budućnosti i rešila da se ozbiljno pozabavi obrazovanjem i vaspitanjem dece i mladih.

Ali – ćorak!
Ne daju ovi iz Ministarstva.
Bahatost, neodgovornost, neozbiljnost, dodvorništvo vlastima – sve je to toliko uzelo maha naišavši na plodno tlo tamo gde ga ne bi smelo biti.

Za sam kraj kalendarske godine, spremili su nam dve budalaštine.

BUDALAŠTINA PRVA, ILI – PONOVO RADI BIOSKOP

Moj romantičarski doživljaj umetnika nalaže da umetnik nije na prodaju.
Srećom, imam i životnog iskustva više nego dovoljno da znam da mi je taj doživljaj neutemeljen, jer je u koliziji sa samom prirodom čoveka. Kažu da svako ima svoju cenu, i mislim da je zaista i ima. Svako. Neko se preceni, neko potceni, a neko bez ikakvih skrupula pristane da račun naplati i na najbestijalnije načine.

Glumac Lazar Ristovski se, izgleda, SNS-u prodao za sitne novce. Iako razumem glumačku nevolju kada imaš ideju za veliki film, a para nema, ili se ne mogu dobiti na normalan način, ne mogu da razumem da umetniku ne smeta način na koji mu politički ortaci namiču novac. Mnoge lokalne samouprave su pre i za vreme snimanja filma “Kralj Petar Prvi” dobile nalog da unapred kupe karte, pa su u to ime uplaćivale milionske iznose producentu Lazaru Ristovskom. I glavnom glumcu, i ocu reditelja i koscenariste filma, i suprugu glumice u filmu – preduzetništvo i porodična manufaktura.

Porodica iza koje stoji vladajuća stranka ne sme da trpi.
Novac mora da se nađe, da se plate svi troškovi snimanja, a nije loše i da porodica fino zaradi.

E, tu stižemo do prosvete.

U Leskovcu je školama poslata “preporuka” da se đaci organizovano vode na projekciju filma, po ceni od 200 dinara. Za neupućene, kada direktor srpske škole vidi reč preporuka, on u stavu mirno salutira i kaže “Razumem!”. Koliko god se to kosilo sa pravničkom logikom i zdravim razumom, naši su direktori odavno naučili da je preporuka jača od zakona i da je veoma rizično ne poslušati je. Zato svaku preporuku slušaju kao bele lale.

Kako uplaćeni novac raznih opština, i to novac nas, poreskih obveznika, nije bio dovoljan da zakrpi sve rupe “državnog filma”, kako Ristovski nije bio dovoljno inspirativan bioskopskoj publici da pohrle u sale i napune blagajne, kako se zaigrao u proceni strukture bioskopske publike u kojoj je najmanje simpatizera i članova ovih na vlasti, iznašlo se novo rešenje – nek deca idu u bioskop, nek ih vode nastavnici, nek im narede direktori.

Direktori, predstavnici Ministarstva, predsednici opština, umetniče Ristovski, sram vas bilo sve od reda!!! Stidite se bezobrazluka, šibicarenja, žicanja, nametanja! Što ste obećavali ortaku ako niste u stanju da na normalan način održite obećanje? Što se niste obratili molbom ovim belosvetskim biznismenima kojima dajete onolike pare za otvaranje radnih mesta sa minimalcem? Što među njima ne nađoste mecene i poklonike kulture? Đake ste našli, da preko njih vraćate dugove iz predizborne kampanje?

Znam, svaka je vlast imala svoje miljenike među umetnicima, ali se ne sećam da je ikada bilo ovako bestidnog reketiranja đaka da bi se miljenici isplatili.

Bitange!

BUDALAŠTINA DRUGA, ILI – SREĆNA NOVA GODINA, DECO, U NOĆNOM KLUBU

Neke osnovne škole, pretežno beogradske, dobile su ponude od nekakvih agencija da za osnovnoškolce organizuju doček Nove godine u noćnim klubovima. Noćni klub i agencija mogu da čačkaju na sve strane ne bi li došli do dobre zarade, a mediji navode da ovakav doček za decu, od 19 do 23 sata, košta oko 1200 dinara. Da je normalno da tim povodom kontaktiraju sa osnovnim školama, baš i nije, ali njihov pokušaj da zarade još i mogu da razumem.

Ne mogu da razumem ovo:

“U Sekretarijatu za obrazovanje i dečju zaštitu Beograda, gde je najviše ovakvih proslava, kažu da je njihov stav u skladu sa preporukama Ministarstva prosvete, da je najbolje ovakve proslave organizovati u okviru škole. “Školske proslave se uvek moraju organizovati uz saglasnost roditelja, a sadržaji moraju biti primereni uzrastu dece uz maksimalnu bezbednost”, kažu iz Sekretarijata.”

 

Znači, poruka Sekretarijata za obrazovanje i dečju zaštitu nije “svaki direktor koji ovo dozvoli biće smesta razrešen, a svaki nastavnik koji se ovim bavi suspendovan”. Nije ni “stav Ministarstva je da se strogo zabranjuju ovakvi ugovori, dogovori i događaji u organizaciji škole”. Samo mlako izjašnjavanje da je ovakve proslave najbolje organizovati u u samoj školskoj zgradi. Ne jedino moguće, već najbolje.

Uzgred, ponuda nudi i jedno točeno pivo pored bezalkoholnih pića. Gde je jedno, tu je još jedno. Šta fali? Nova godina je. Sekretarijatu za dečju zaštitu to ne smeta. Osmak ima 14 godina. Vreme mu je da krene sa pivom uz odobrenje škole, usred noćnog kluba. Posle ćemo da organizujemo neku radionicu, tribinu, predavanje o sprečavanju alkoholizma kod mladih, i sve će lepo da se ispegla.

Osim zaprepašćenih roditelja, zgroženih ovakvom idejom, ima i onih koji slegnu ramenima i kažu – pa šta ću kad celo odeljenje ide.

Da li ste svi vi normalni?!

Direktori, nastavnici i roditelji, sekretarijati i Ministarstvo, da li ste svi vi normalni, ako vam je ovo normalno? Direktori i nastavnici će biti malo “čašćeni” od strane agencije ili noćnog kluba, a roditelji će biti srećni što su mladuncima ispunili želju. To malo para i to malo naopake roditeljske sreće je dovoljno da se sve ovoliko sunovrati?

E,da! Ne zaboravite da devojčicama od 13-14 godina rezervišete profesionalnog šminkera. To mora u ponedeljak. I frizer isto u ponedeljak.
Svilene trepavice i izlivanje noktiju mogu i u nedelju – da se dete ne preoptereti na dan dočeka.

ZA TO VREME…

• Grupa zemalja za borbu protiv korupcije Saveta Evrope ocenila je da Srbija nije u potpunosti ispunila nijednu od 13 antikorupcijskih preporuka.

• Po istraživanju analitičko-istraživačkog centra Galup, Srbiju u ovom trenutku želi da napusti skoro polovina populacije između 15 i 29 godina, tačnije njih 46 odsto, kako bi započeli život u nekoj drugoj državi, bez ideje o povratku. Osim toga, i 27 odsto školovane populacije, odnosno visoko-obrazovanog kadra, izrazilo je spremnost da trajno napusti Srbiju.

U zemlji će verovatno ostati samo oni koji će jednog dana ponosno prepričavati:

“Eeee, kako sam se dobro napio na onom dočeku s razrednom, u osmom osnovne! Čoveče, kako je bio dobar noćni klub! Uh! Samo Sima i Jelica nisu došli iz odeljenja. Uvek su bre bili naopaki. I danas ih nigde nema. On je neki naučni savetnik u Americi, ona direktor neke klinike u Švajcarskoj. Budale! Vido sam ih letos. Lepo ih zovem u pečenjaru, a oni se uobrazili, pa se nećkaju, kao ne zanima ih. Kažem Simi – nemoj da si lud, znaš kakva je pevaljka tamo, a on će meni – ne mogu, obećao sam deci nešto. Čuj, obećo dec! Pa nek žena čuva decu, a on bi mogo malo da se trgne iz mrtvih. Nego… Zovi mi šofera. Imam neku smaračinu danas u Privrednoj komori, pa ćemo posle u kafanu.
Ili da odmah idem u kafanu, majkumu…”

Srećna vam Nova godina.