Jutros oko šest časova, nepažnjom čuvara, iz beogradskog Vrta dobre nade pobegao je majmun. Bekstvo ne bi ni bilo otkriveno, da majmuna nisu primetili penzioneri na Kalemegdanu, dok su proveravali da li je predsednik svima poslao istovetno pismo.

Dok se penzioneri snađoše, majmunu se iznenada izgubi trag, da bi nakon samo dva sata bio primećen na levoj polovini Beograda na vodi, odnosno u levoj zgradi. Očevici tvrde da je skakao s terase na terasu, virio kroz prozore, udarao u stakla, nadajući se da će mu bar iz jednog stana ponuditi bananu. Iz redakciji nepoznatih razloga, ni na jednom prozoru se niko nije pojavio.

Majmun se nakratko obratio prisutnim šetačima na promenadi, pokazujući pantomimom ogroman krug i kolutajući očima. Šetači ga najpre nisu razumeli, ali kada je počeo da se prevrće preko glave, shvatili su, i ljubazno mu objasnili da veliki točak i rolerkoster još nisu stigli. Poznavaoci facijalne ekspresije tvrde da je majmun bio grdno razočaran, mada ostaje tajna kako je majmun uopšte došao do zaključka da će Beograd uskoro dobiti veliki zabavni park. Politički analitičari su, tokom gostovanja na svim velikim televizijama, zaključili da majmun verovatno nije rođen u Beogradu, već da je sasvim izvesno stigao iz Beča. Citirali su drevnu indijsku poslovicu “Majmun u Beč, majmun iz Beča”.

Neverovatnim sticajem okolnosti, majmun je uspeo da pretrči deonicu do Savskog trga. Pravo je čudo da je izbegao sva vozila i kontrolore GSP-a. Bog zaista čuva majmune. Svedoci ovih vratolomija kroz saobraćajnu gužvu, tvrde da se majmun u jednom trenutku zamišljeno zagledao u zgradu pokojne Glavne železničke stanice. Naherio je zbunjeno glavu, slegao ramenima kao da je pomislio “zar majmun o tome da brine”, i u modernoj istoriji Srbije nikada viđenom veštinom skočio na visoko prizemlje obližnje zgrade, a onda je, koristeći simsove i stotine kutija klima uređaja kao lijane, pobegao ka centru grada, malo ulevo.

Naš reporter se slučajno zatekao na Obilićevom vencu, kada je ugledao majmuna kako utrčava u tunel i juri kroz njega kao da ga brze pruge Srbije nose! Uleteo je pravo u zlatni lavirint! Ispoobarao je sve one kamuflirane palete, napravio rusvaj brže od beogradske košave, cerekajući se u lice komunalnim policajcima. Majmunska posla, reko bi čovek. Pretpostavlja se da je nakon kraće filmske jurnjave s policijom utrčao u neku garažu i malo odspavao, jer opet nije viđen na ulicama glavnog grada nekoliko sati.

Kako se nakon toga obreo u parku Manjež, nikome nije jasno.
Tu je već bio svoj na svome. Igrao se sa irvasima i polarnim medvedima, vuko ih za uši i njuške, iz medveda ispadao stiropor, s irvasa otpadala boja – opšti cirkus! Ko zna šta bi ostalo od životinjskog carstva da ga nije pojurio jedan stariji sugrađanin.

Sad je majmun ogromnim skokovima začas prevalio put do Trga Nikole Pašića, gde je ugledao ogromne viseće crvene kokose. Poskoči od sreće i poče da se vere i skače s jednog na drugi, one kugle popadaše, neke odleteše u fontanu, majmun ciči od oduševljenja, žene ciče od straha, stranci gledaju u čudu, Bugari takođe.

Iz opšteg ludila ih je prenuo zvuk pištaljke i lagani topot interventne jedinice pod punom opremom, koja je trčala ka Trgu. Ne bi majmun bio majmun, da u genima ne nosi osećaj za džunglu! Skoči nekom prolazniku na rame, pa na glavu, dohvati se gajtana sa kojih su visile sijaličice, i  – hop-hop, začas izađe interventnoj iz vidnog polja.

Dok im je bežao, pokrši pola Terazija, odnosno one viseće džidža bidže, poskida staklene gaće razapete preko ulice, i odjednom se ukopa!

Pred njim se ukaza čudesno zdanje!
Dvorac li je , il’ samo kapija od dvorca?
Na glavi mu kruna, na grudima grb.

Majmuna prođoše žmarci.

Sa majmunskim strahopoštovanjem se uzvera na ono čudo, kad mu se pred očima ukazaše nepregledne lijane, od jedne do druge kapije. Joj sreće!

Nažalost, sreća je kratko potrajala, jer se baš u tom trenutku popališe sve lampice i Beograd zasja u punom novogodišnjem sjaju. Majmun instinktivno zakloni oči rukom, poče da zapomaže, zamuti mu se pred očima. Prizori koji toliko šljašte ipak su previše za oči jednog običnog majmuna. Neobičan majmun bi se možda i oduševio, ali ovaj ne. Da li zbog Beča, ili zbog nečeg drugog – u ovom je trenutku nepoznato.

Bilo je tužno gledati majmuna kako se tetura Knez Mihajlovom, prolazi žmirkavo kroz špalir ljudi koji su mu nemo pravili put. Čak ga ni svetleći kolutovi na Kalemegdanu nisu oraspoložili, povukli ga da se igra i provlači.

U trenutku kada tekst objavljujemo, poslednja vest je da majmun stoji na kapiji zoološkog vrta i moli da ga puste unutra.

Dosta mu je džungle.
Uželeo se normalnog sveta.