Ako stavite dovoljno ružičaste naočare, Srbija je moderna zemlja, država čvrstih temelja, zemlja blagostanja koja se nalazi u stalnom napretku, zemlja zadovoljnih građana koji taj napredak osećaju na svakom koraku. Ako stavite ružičaste naočare sa naprednom dioptrijom, shvatićete da vam se samo činilo da je obrazovanje u Srbiji na veoma niskim granama, da je godinama zamorče raznih interesa, eksperimenata, neuspelih pokušaja. Ukratko, obrazovanje u Srbiji godinama prolazi kroz navrat-nanos reformu. Elektronski dnevnici su jedan od svežijih primera. Na primeru uvođenja ovog dnevnika, možemo videti sve faze navrat-nanos pristupa, tako odomaćenog u Ministarstvu prosvete, nauke i tehnološkog razvoja. Naravno, nakon što ružičaste naočare odložimo.

UOBIČAJENA FAZA JEDAN, ILI – INTERES

Pošto je ovo pravna država, vazda uređena, ne može se tako velikom poslu pristupiti bez tendera. Smisao tendera je, inače, fer utakmica u kojoj se potencijalni saradnici takmiče u fer uslovima, tako da onaj ko je raspisao tender dobije najkvalitetniju uslugu za najmanje novca.

Posao uvođenja elektronskog dnevnika dobila je hrvatska firma, čiji je vlasnik prijatelj ministra obrazovanja u Srbiji. Ovaj posao našu zemlju košta 1,6 miliona proćerdanih evra. Nebitno je bilo to što smo imali domaće stručnjake dokazane u inostranstvu, koji su radili baš na tim poslovima u raznim razvijenim zemljama. Nebitno je bilo i to što su bili spremni da POKLONE Srbiji elektronski dnevnik. Ukoliko se ne bi poklonio, posao je po rečima IT stručnjaka realno vredan manje od 500.000 evra. Ušteda od bar milion evra je bila isuviše tričava.

Niko nije odgovarao glavnom uslovu tendera, a to je bilo sledeće: firma koja učestvuje na tenderu mora da ispuni uslov da je takav softver već uvela u najmanje 50 škola u 10 različitih gradova u Srbiji. I gle čuda, firma iz Hrvatske je baš prethodne godine DONIRALA baš takav softver u baš 50-tak škola u desetak gradova u Srbiji. Kakva slučajnost! Poklonili u jednoj školskoj godini, pa naplatili 1,6 miliona proćerdanih evra u narednoj.

Ko pomisli da je ovo flagrantno nameštanje tendera, nek pojača dioptriju.
To je samo stvar percepcije.

UOBIČAJENA FAZA DVA, ILI – ŠTA NAS BRIGA ŠTO NEMA USLOVA

Kao što su insistirali na individualizovanoj ili bar diferenciranoj nastavi, a ostavili po 30 đaka u odeljenju, kao što su tražili aktivnu nastavu za čiju realizaciju je trebalo da se nastavnici snađu sami i kupe šta treba, kao što su očekivali od nastavnika da sve štampaju o svom trošku, kao što traže lični plan stručnog usavršavanja, a ne obezbede sredstva – isto tako je sada došao na red elektronski dnevnik, bez prethodnog opremanja škola ili bar transfera sredstava kojima bi škole same nabavile ono što im treba za ovu najnoviju modernizaciju.

Ogromna većina škola u Srbiji ima internet, ali u kancelariji direktora. Većina škola ga ima i u nekoliko kabineta. Najčešće nije stabilan, a malo je i do računara čija će vrednost uskoro biti muzejska, a ne upotrebna. Neke škole imaju i bežični internet, ali se jednocifrenim procentima može izraziti broj onih u kojima signal pokriva celu školu.

Veoma mali broj škola ima kabinetsku nastavu i u svakom kabinetu računar sa internetom. Toliko mali, da je u odnosu na ukupan broj škola zanemarljiv.

I onda se krenulo u opremanje škola, naravno po navrat-nanos principu, jer tako smo u mogućnosti.
Neki direktori su počeli da nabavljaju laptopove, računajući s tim da će jednom bežični signal biti dovoljno jak da će nastavnik umesto dnevnika staviti laptop pod mišku, pa na čas. Sve to kad bude dovoljno laptopova, i dovoljno jakog i stabilnog interneta, u 21. veku.

Drugi su obezbedili nekoliko laptopova ili desktopova u zbornici, sa kablovskim internetom, računajući da je to to. U takvim školama nastavnici na odmorima, ili pre ili posle nastave, upisuju časove, sa papirića prepisuju imena odsutnih učenika, a najčešće kod kuće upisuju ocene, jer je tu ipak tišina pa su manje šanse da će pogrešiti.

Direktori koju su shvatili šta je elektronski dnevnik, shvatili su i da on ima smisla samo i isključivo ukoliko je nastavniku dostupan u realnom vremenu, za vreme trajanja časa. Takvi direktori su se najčešće odlučili za tablete sa internetom. Mobilni operateri su prepoznali mogućnost ogromne zarade i krenuli da osmišljavaju primamljive ponude baš za škole, baš za elektronski dnevnik.

Direktori koji se razumeju u ove nove tehnologije, ili su dovoljno bez sujete da se konsultuju sa onima koji se razumeju, uveli su pojačivače signala, strateški ih rasporedili po školskim zgradama, i rešili problem plaćanja mesečne pretplate za veći broj uređaja.

Ima i direktora koji nisu uradili ništa od navedenog, ili jesu nešto, ali polovično i za sada neupotrebljivo. Tu stižemo do treće faze.

UOBIČAJENA FAZA TRI, ILI – NASTAVNIČE, SAM SE SNAĐI

Kada su u zdravstvenim ustanovama uveli elektronsko zakazivanje pregleda, elektronske recepte i slično, niko nije tražio od medicinskih sestara i lekara da donose svoje laptopove i tablete, ili bar pametne telefone, i koriste svoj internet za rad.

U obrazovanju je to, naravno, drugačije.
Ministarstvo je naredilo da u toku ove školske godine sve škole pređu na elektronske dnevnike, da same odrede koliko im je vremena potrebno za pripremu, ali da se do kraja školske godine stvar mora rešiti.

Direktori se nisu usudili da pitaju kako i od čega.
Preneli su naređenje nastavnicima.

Nastavnici se nisu usudili da pitaju kako i od čega.
Samo su se zabrinuli zbog veličine ekrana na svojim telefonima. Privatnim telefonima, sa privatnim internetom, u državnoj školi. Kad stigne račun, i on je privatan. Dovoljno je da u zbornici postoji jedan računar, bilo kakav, sa internet vezom, bilo kakvom, i da na buntovnu konstataciju da nemate pametan telefon ili računar kod kuće, dobijete lakonski odgovor – pa, eno ti ga računar u zbornici. Vuk sit, a ovce, naročito ovce, na broju. To što ćeš čekati na red satima, to je, nastavniče, tvoj problem.

Snađi se!
Nisi se pobunio kad se od tebe prvi put tražilo da se snađeš, i sistem se navikao na tvoju dobru volju.

ZAMIŠLJENA FAZA, ILI – ŠTA BI BILO DA ŽIVIMO U NORMALNOJ ZEMLJI

Da živimo u normalnoj zemlji u kojoj se ne zloupotrebljavaju tenderi, u kojoj su škole normalno opremljene u skladu sa 21. vekom, u kojoj o svemu odlučuju ozbiljni ljudi, a ne poltroni zabrinuti samo za svoje fotelje, u kojoj se prvo steknu uslovi, pa se onda pređe na primenu novih modela bilo čega, o elektronskom dnevniku bih imala sasvim lepo mišljenje.

Nakon što se ulogujete na svoj nalog, odaberete predmet i odeljenje, birate smenu, redni broj časa u tom danu, upišete nastavnu jedinicu i odaberete tip časa. Zatim započnete čas. Otvori vam se polje sa imenima učenika, i ikonicama ispod svakog imena. Tu možete označiti jednim klikom ko je odsutan, možete otvoriti mogućnost za ocenjivanje ili za unos neke aktivnosti. Ima emotikona, ima polja u kojima možete sami da definišete aktivnost, padajućih menija za tip odgovaranja, polja za beleške u kojima možete dopisati šta je tačno učenik odgovarao i na čemu je ocenjen.

Svaki unos je zabeležen u smislu da se zna tačno datum i vreme.
Praktično, prestaje potreba za vođenjem pedagoške sveske, jer u elektronskom dnevniku imate sve mogućnosti koje biste imali i u svojoj svesci.

Vide se i planirani i održani časovi, plan pismenih provera (sa ocenama i sadržajem, pri čemu možete i da zakačite dokument sa testom), izveštaji, zapisnici…

Odeljenjske starešine dobijaju kompletnu statistiku koju su do sada sami računali (bilo uz digitron, ili uz Excel, ali su u Excel morali sami da unose sve ocene svih nastavnika), a kada počne nova školska godina, nema potrebe da ponovo na nekoliko mesta upisuju imena svih učenika, podatke o njima, nazive predmeta, i slično. To sve već imaju.

Na kraju školske godine mogu preko esDnevnika da štampaju svedočanstva.

Što se roditelja tiče, još uvek nemaju pristup elektronskom dnevniku.
Kada se to bude rešilo, sve sem ocena moći će da vide odmah nakon nastavnikovog unosa – znaće kada im je i zbog čega dete pohvaljeno, kada je kasnilo na časove, nije nosilo pribor, svojim ponašanjem je remetilo nastavu. Ocene će moći da vide 48 sati nakon unosa, što su psiholozi procenili kao vreme potrebno detetu da saopšti roditeljima ocenu. Aj, nek im bude.

E, sad, šta će roditelji koji nemaju pametne telefone, računare, internet?
Verujte, više ih je nego što mislite, naročito u manjim mestima, u srednjim školama koje pohađaju deca iz seoskih sredina.

Tu ostaje staro dobro rešenje – dolazak u školu.
Jedino je problem što im ocene više ne može pokazati dežurni nastavnik, već samo odeljenjski starešina (eventualno pedagog ili direktor).

* * * * *

Ja sam svoj kabinet sama opremila prošle godine, i sada u njemu imam i računar. Škola mi je obezbedila kablovski internet, koji skoro uvek radi. Zbog toga sam u prilici da zaista uživam u svim dobrim stranama esDnevnika, i meni se to baš sviđa. Nije komplikovan za korišćenje, otvoren mi je za vreme celog časa, začas unesem razne napomene. Ozbiljno mi se sviđa!

Ali…

Cela priča će imati smisla tek kada svi nastavnici budu u prilici da ga bez problema koriste NA ČASU! Ne na odmorima, ne pre ili posle nastave, ne kod kuće, i ne na svojim privatnim uređajima.

Dok se to ne obezbedi, elektronski dnevnik je ništa drugo nego nova zastavica kojom će ministar, Vlada i predsednik mahati na konferencijama za novinare, dodajući nam naprednu dioptriju na ružičaste naočare.

A mi?
Mi se i dalje ne usuđujemo da pitamo KAKO i OD ČEGA.
Navika, šta ćeš…