Ovo je lični blog, na kome obično ne pišem o ličnim stvarima.
Ovoga puta hoću.

Danas smo ispratili Bukija.
Porodica ga je zvala Miško, kolege Buki, a đaci profesor Bulatović.

Buki je bio moj drug. Kad malo bolje razmislim, bio je drug svih zaposlenih u našoj školi, naših muževa i žena, naše dece. Našim đacima je bio prijatelj.

Ako bih napisala “Milosav Bulatović je rođen 1961… Ekonomski fakultet je završio… Radio je…, a onda se zaposlio u Ekonomsko-ugostiteljskoj školi u Aranđelovcu”, to vam ništa ne bi značilo. Diplomirani ekonomista koji je, nakon rada u privredi, počeo da predaje stručne predmete u srednjoj stručnoj školi. Jedan u hiljadu. Jaka stvar.

Ali, stvar jeste bila jaka.
Kad se za neki posao rodiš, taj te posao nađe, pre ili kasnije. Namesti se sticaj okolnosti, i kad-tad postaneš ono što treba da budeš. E, tako je bilo s Bukijem. Ne verujem da je kao student sanjao o školskom dnevniku, a pristajao mu je kao retko kome.

Kada smo se prvi put videli u školi, već na sledećem odmoru postali smo drugari. I to smo ostali narednih dvadesetak godina.

Sećam se da je u školi bila organizovana neka velika obuka za aktivnu nastavu. Trajalo je to neke dve nedelje skoro. Imali smo predavače, pa radionice, i na kraju držali časove, poput današnjih oglednih. Buki, koji je malo kotrljao rrrrr, kaže meni u jednom trenutku: “Drrruže, jesu ovi norrrmalni? Ja da deci stavljam šarrrene bombone u šeširrr, pa da ko izvuče zelene bude u jednoj grrrupi, žute u drrrugoj, crrrvene u trrrećoj? Da se igrrram pola časa s njima? A kad da ih učim, drrruže?”

E, takav je bio Buki. Bukija nisu zanimale novotarije, ne zato što je bio učauren, nespreman da se menja, lenj da primenjuje nešto novo, već zato što je on već otkrio tajnu dobrog uspeha đaka. Zbog njega su upisivali ekonomiju, uz njega spremali prijemne ispite i polagali ih kao od šale, sa njim prevazilazili teškoće spremajući ispite na fakultetu.

Znate kako je to izgledalo?

Buki je živeo u divnoj porodičnoj kući, na kojoj je maltene svake godine sam dograđivao po jednu prostoriju. Ove godine stepenice s jedne strane, dogodine s druge, i nikla nova terasa. Ovamo otvorio stazu, pa sam ozidao česmu i obložio je kamenom. Takav je bio Buki. Vredan čovek zlatnih ruku. Al’ mu kuća bogu iza nogu. Znate ono “ideš dokle ima, pa kad nema više, skreneš levo”? E, zato Buki siđe kolima do centra, napuni auto đacima, odveze ih svojoj kući, i krenu časovi ekonomije. Njegova Jasna kuva kafe, prinese neko posluženje, a tajne ekonomije se lagano razvejavaju. Umeo je na dan svoje slave, ako ga pozove bivši đak koji ima sutra kolokvijum, da kaže – pa naravno da ćeš da dođeš. I đak dođe. I tamo se krčka sarma, a ovamo se rešavaju problemi iz ekonomije. Da li da uopšte napomenem da su ti časovi bili besplatni?

Buki je predavao ispred table, za katedrom. Njegov oblik rada je bio frontalni i tačka. A deca su ćutala i upijala. Onda bi potrošio ceo vikend formulišući pitanja iz dve-tri pređene oblasti, kucao ih i u ponedeljak fotokopirao đacima. Đaci su učili po pitanjima, a umelo je da ih bude i dvesta! Ako ne znaš – jedan! Kad sledeći put znaš – pet! I ako opet bude pet, nikakav problem da ti zaključi pet. Bukiju je bilo važno da naučiš i da znaš, a ne da traži taj jedan dan kad nisi spreman. Jer Buki je znao da svako ima pravo na loš dan. Znao je da i “mali” ljudi mogu imati velike probleme. Nije on bio naivan. Znao je da đak voli i da zabušava ponekad, ali je znao i koji mu je đak tužan, koji je nesrećan, koji ima probleme za koje ima premalo godina. Tada im je pričao o životu. Muva nije mogla da se čuje. Učio ih je onome što u knjizi ne piše.

Da, kada se to ovako poređa, zaključićete da Buki uopšte nije slepo poštovao pravila. Nije bio nastavnik novog kova, po meri novih mantri u obrazovanju. Nije. On je više bio po meri đaka, po meri života. Po meri stvarnosti. I đaci su ga zbog toga obožavali i poštovali. A umeo je da bude strog, da izgrdi, pa da ne zapamti, ne uzme za zlo, oprosti. I zbog toga su ga voleli kao nikoga od nas.

Kad je Buki govorio na sednicama, svi su ga slušali. Ako je odlučio da progovori, znali smo da postoji dobar razlog. Buki nije pričao u prazno. Nije bio zadovoljan onim na šta obrazovanje danas liči. Brinuo je s kakvim će znanjem i vaspitanjem ta deca sutra otići u život. Brinuo je iskreno, i to smo znali svi – i mi kolege, i naši đaci. Naročito đaci.

A onda se Buki razboleo pre godinu dana!
Borio se kao lav!
Smršao je, smanjio se, osedeo, kosa se proredila, zgurio se, na štakama bi došao u školu da nas obiđe. Jedino su oči sve vreme bile iste – nasmejane i tople. Pozoveš ga da pitaš kako je, a on zbrza odgovor u pola rečenice, pa pita kako su đaci. Obilazile su ga kolege, neko češće, neko ređe, a bilo je i paralisanih tugom i strahom. Nikome Buki nije zamerao. Obilazili su ga đaci. Misliš, doći će dvoje-troje, a njih nahrupi petnaest u kuću, Buki ih odvede u slavsku sobu, pa priča, smeh, radost, dok ga bolovi ne savladaju. Ni tada nije o bolu pričao. Samo bi mu se čelo orosilo.

Za Svetog Luku je gostima rekao da je spreman da ode.
Otišao je juče, oko tri posle ponoći.

Danas smo ispratili Bukija.

Nikad topliji 11. novembar.
Blago sunce, nigde vetra, čak ni na groblju na kome uvek duva kao lud.
Blag dan, za blagog čoveka.
Stotine đaka u povorci – sadašnjih, bivših, onih koji su već odrasli ljudi…
Malo-malo pa čuješ – bio mi je kao otac. Šapuću, brišu suze u neverici, nose vence i sveće jer znaju da je takav red, nose ih kao neke potvrde da je to to – Bukija nema više. Zbunjeni, pretužni, ispraćaju čoveka koji ih je svakog ponaosob dirnuo i ostavio trag. Čoveka koji je njih ispraćao na maturskim večerima, koga su posle pozivali na venčanja, krštenja, slave, jer bio je njihova porodica.

Buki nije dobijao nagrade.
Po današnjim merilima, nije bio “edukator godine”.
Nije ni mario.
Nagrađivala su ga deca stalno, kao kad prvo njemu jave da su položili ispit, pa onda roditeljima.

I danas je dobio nagrade.
Prvo na komemorativnoj sednici, na kojoj svečana sala nikada nije bila tesna kao danas.
Zatim od reke đaka u povorci.

Njegovi Sandra i Ognjen bili su naši đaci.
Divna deca, vaspitana, vredna. Na ponos roditeljima.
Danas je Sandra naša koleginica.

Sve je uradio kako treba.
Uradio je mnogo više od svih nas.

Zato, druže moj, sad malo odmori.
Ako se i tamo gde si sada štuca kad te neko pominje, naštucaćeš se, prijatelju dragi, i računaj da će nas to držati godinama.