Kad su Pajtonovci daleke 1970. godine emitovali svoj skeč u kome je Džon Kliz službenik fiktivnog britanskog Ministarstva za smešne (sulude, glupave) korake, verovatno su imali na umu sva zamajavanja svih ministarstava koja nas drže u uverenju da zaista nešto rade. Izgleda da je i naše Ministarstvo prosvete veliki poštovalac ovih kultnih britanskih nadrealista. I ove godine su im odali dužno poštovanje u nekoliko koraka.

PLATNE GRUPE I PLATNI RAZREDI

Nije lako krenuti od ideje koja je sama po sebi sjajna, a onda je zarad Pajtonovaca potpuno upropastiti. Čak je i sam ministar izrazio svoju ljutnju i razočaranje u prosvetne radnike što nisu na vreme štrajkovali, nego su svojom pasivnošću dozvolili da se napravi ova himera čudnih klasifikacija. U želji da nagradi dobre radnike, od svega što čini dobrog nastavnika, Ministarstvo je odabralo starešinstvo. Starešinstvo, inače, nije uslovljeno ispunjavanjem nekih jasnih kriterijuma. Obično je starešina onaj ko sam to hoće, ili onaj koga direktor hoće. E, taj starešina ide u višu platnu grupu, sa većim mogućnostima za napredovanje kroz platne razrede.

Onda je ministar izjavio da će ovako regulisani razredi ohrabriti nastavnike da stiču zvanja. Međutim, zaboravio je da napomene da država ima svoju projekciju kada se radi o broju nastavnika koji će moći da dođe do zvanja, a nije baš bio jasan ni oko toga da li je novac obezbeđen.

Psiholozi, pedagozi i bibliotekari, po mišljenju ministra, nemaju isti status kao nastavnici. Oni su malo “niže”. Da se razumemo, oni koji loše rade, kinje kolektiv, guraju probleme pod tepih, ili na vratima biblioteke stalno drže obaveštenje “odmah se vraćam”, ne zaslužuju ni da rade u školi. Naravno, i ovog puta je vešto izbegnuto utvrđivanje kriterijuma za kvalitetan rad, kako kod navedenih zanimanja, tako i kod samih nastavnika.

Sekretari škola i šefovi računovodstva su potpali pod stelt zanimanja. Potpuno su nevidljivi. Kažu da spadaju u tzv. generička zanimanja, a kolika će im biti plata verovatno ne zna ni Nebojša Krstić.

Direktori su se, već, vinuli u neslućene visine koje im oduvek pripadaju, pa je ovo do sada bila čista nepravda. Njihove plate će biti skoro duplo veće od osnovne plate nastavnika početnika. I opet, nigde kriterijuma. Za prosvetne uslove baš veliku platu primaće i oni koji su po ceo dan u školi, koji stalno rade na novim projektima, opremaju učionice, grade prijatan ambijent i neguju divne međuljudske odnose među zaposlenima, prate propise, insistiraju na poštovanju svih zakona i internih akata škole, ali i oni koji u školu svrate svakog drugog dana na par sati, a posle su “na sastanku u opštini”, koji nemaju pojma šta se u školi dešava, koji su potpuno nezainteresovani za probleme sa kojima se nastavnici susreću u svom radu, i koji blage veze nemaju s tim koliko se današnji učenik razlikuje od onog od pre desetak godina.

Na kraju su i zaposleni u prosveti odlučili da iskažu poštovanje prema Pajtonovcima, pa ih eno kako se po društvenim mrežama svađaju ko treba da ima veću platu od koga. Ko da ih neko pita…

EVO, SAMO ŠTO NISU STIGLI DNEVNICI

Na izmaku je i treća nedelja ove školske godine, a nema dnevnika za prvi, peti, šesti razred, za kombinovana odeljenja… Ministar je rešio da njegov ortak digitalizuje škole, pa masovno uvodimo esDnevnike. Oni koji rade u učionicama sa računarima, prilično su zadovoljni. Ostalih 95% nastavnika je u čudu. Merkaju da li je moguće posao obaviti na mobilnom telefonu. Privatnom, naravno. Raspituju se da li mogu da u taj dnevnik unesu sve što treba kod kuće na računaru. Privatnom, naravno.

Realno, ne uvodi Ministarstvo esDnevnike, nego naša deca, žene, muževi, roditelji, ili mi sami ako sami živimo. O svom trošku.
Poslednja nada za koju živimo je puštanje jačeg Wi-fi signala u školama. Da bar ne trošimo svoj internet na svojim telefonima dok vodimo ortakov esDnevnik. Vajdica.

KORAK NA KOME BI I DŽON KLIZ LIČNO POZAVIDEO

Apsolutni vrhunac demonstracije nepoznavanja posla jeste najnoviji Pravilnik o okopavanju ruža.

Objavljen je 15. septembra i tim činom stupio na snagu.
Napokon imamo mehanizam za suzbijanje nepoželjnog ponašanja đaka, i upodobljavanje vaspitno zanemarene dece, što je eufemizam za nevaspitane i bahate sinove i kćeri roditelja koji ništa sa decom nisu uradili kako treba! E, to što su oni propustili, mi ćemo nadoknaditi.

Za početak, treba da se priviknemo na najnoviji najmoderniji izraz – RESTORATIVNA DISCIPLINA. To vam je kao rekonstrukcija oštećene kuće, restauracija umetničkog dela – pa negde između.

“Restorativna disciplina, u smislu ovog pravilnika, jeste pristup kojim se omogućava umanjivanje ili otklanjanje načinjene štete, odnosno posledica te štete, razvija svest o odgovornosti i posledicama sopstvenog i ponašanja drugih i popravljaju odnosi uključenih strana.”

Znači, razvija se svest o odgovornosti za sopstveno ponašanje i popravljaju narušeni odnosi.
Na prvu loptu, više je nego jasno da su pravilnik pisale osobe koje o đacima i vršnjačkom nasilju znaju samo iz knjiga.

“Roditelj, odnosno drugi zakonski zastupnik obavezan je da, u skladu sa planom obavljanja društveno-korisnog, odnosno humanitarnog rada, aktivno učestvuje u ostvarivanju tog plana.

Roditelj, odnosno drugi zakonski zastupnik je odgovoran ako učenik odbije da ostvaruje aktivnosti društveno-korisnog, odnosno humanitarnog rada.”

Koji roditelj? Onaj isti koji je svoje dete toliko vaspitno zanemario da ono ne ume da se ponaša u školi, da već nema razvijenu odgovornost o svom ponašanju? Ili onaj koji je svoje dete toliko vaspitno zapustio da je postalo nasilnik? Ili onaj koji po prijavi nasilja dođe u školu pa preti i žrtvi, i njenim roditeljima, i nastavnicima, pedagodu, psihologu, direktoru?

Ili onaj koji dođe u školu i kaže – ja više ne znam šta da radim s njim?

“Za društveno-koristan, odnosno humanitarni rad propisuje se vremenski period/dinamika, način ostvarivanja i lice koje je zaduženo da prati i izveštava o ostvarivanju i efektima aktivnosti.

Aktivnosti društveno-korisnog, odnosno humanitarnog rada (u daljem tekstu: aktivnosti) se mogu organizovati i ostvarivati u grupi, odeljenju, razredu, odnosno klasi u okviru škole, kao i u drugoj ustanovi, samostalno ili uz podršku vršnjaka, nastavnika i stručnih saradnika.”

Ovaj deo je već savršeno jasan.
Drage kolege, spremite se za pisanje novih planova, novih tabela, izveštaja o realizaciji, dinamici, efektima, a na kraju i za obrazloženje zašto sve to zajedno nije urodilo planiranim plodom. I odmah da vam kažem, kad izostanu efekti bićete krivi vi, a ne ovaj neozbiljan dokument.

Inače, društveno-koristan ili humanitarni rad moći će da traje od 15 do 45 minuta, od dva puta nedeljno dve nedelje (uz opomenu odeljenjskog starešine), do četiri puta nedeljno četiri nedelje (uz ukor nastavničkog veća). Ne brinite, imate prigodnu tabelu za to, a i tačno propisano koga o čemu izveštavate. Milina!

O samim merama možete se detaljno upoznati na sajtu Ministarstva, gde se nalazi (latinični) tekst Pravilnika o obavljanju društveno-korisnog, odnosno humanitarnog rada. Većinu ingenioznih mera ste verovatno već saznali iz medija – okopavanje ruža, poseta vatrogascima, farbanje taraba, nošenje ranca i pomaganje oko domaćeg zadatka…

Da ponovim: PRAVILNIK SU PISALI LJUDI KOJI SU SAMO ČITALI O NEDOLIČNOM PONAŠANJU UČENIKA, jer da su bar i jednog upoznali bilo bi im jasno da su im sada ponudili divne mogućnosti da zabavljaju društvo, ispadnu šmekeri, heroji generacije, čine razne nepodopštine koje će sve ovo zajedno za tili čas obesmisliti!

Ovakve kaznene mere će “povrede obaveza učenika” učiniti još privlačnijim i popularnijim.
Živi bili, pa videli!

Za krađu, dilovanje droge, pijančenje, donošenje pištolja u školu, ugrožavanje bezbednosti, đaci će farbati tarabe, okopavati ruže, izbacivati đubre, spremati ili pomagati kod pripreme brošura, prezentacija, tribina i predavanja, pomagati dežurnom nastavniku…

Najskandalozniji deo Pravilnika odnosi se na vršnjačko nasilje.

Ukoliko dođe do fizičkog povređivanja, neophodno je odrediti pomoć povređenom drugu u meri u kojoj je drug koji je pretrpeo štetu spreman da prihvati takvu pomoć (npr. nošenje torbe – da bi se učeniku olakšalo dolaženje u školu; pomoć u izradi zadataka u školi – ukoliko je učeniku otežano beleženje/pisanje; pomoć u izradi domaćih zadataka i dr.).

U meri u kojoj je povređeni drug spreman da prihvati takvu pomoć?!
Dete koje je žrtva nasilja ne želi ni da ide u školu, želi da promeni odeljenje, školu, grad, planetu, a vi nudite da se nasilnik ne odvaja od njega, da ga maltretira dok mu kobajagi nosi ranac, da mu pomaže oko zadataka? Za razliku od autora Pravilnika, mi koji radimo u školi znamo da je žrtva najčešće sjajan đak, a nasilnik nikakav, i sada će nasilnik da pomaže žrtvi oko domaćih zadataka?!

AKCIONI PLAN U DVE TAČKE

Ministre, očekujte da vam se javi Leteći cirkus Monti Pajtona (1), a onda najavljenim kineskim letećim automobilima odletite na ostrvo Santjago (2) u Zelenortskoj Republici (Republika Kabo Verde).

Nas ste već usrećili.
Usrećite sada malo nekog drugog.
Oprostićemo vam, mada ćete nam nedostajati.