Njima je, znate, dosadno u školi
Napolju je lepo vreme.
Neki bi išli u šetnju. Neki bi igrali fudbal ili basket. Drugima se sedi na stepeništu ispred škole, treći bi da sede u parku, četvrti bi na kafu, petima se spava… Pa onda ima onih koji su počeli na internetu da gledaju seriju i jutros do pet nisu mogli da prekinu, ili onih koji su upravo “skinuli” tri najnovija filma i gore od želje da ih što pre odgledaju. Ima ih i koji su noćas igrali igrice do zore ili ostali u izlasku malo duže.
Pod svim tim otežavajućim okolnostima, oni moraju da idu u školu. Mukice!
Škola je, zamislite, dosadnija od šetnje, fudbala, basketa, druženja u parku, sedenja po kafićima, serija, filmova i igrica.
Bila je i pre 30 godina.
Kad se samo setim sistema za navodnjavanje u Mesopotamiji, godišnje proizvodnje paprika u Argentini, ćelijskih organela, hemijskih jednačina i zakona u fizici. Udžbenici puni dugačkih suvoparnih tekstova, nastavnici samo stoje ispred katedre i pričaju, ponešto zapišu na tabli. Vidimo tu i tamo geografsku kartu, šestar i lenjir, tek ponegde neki slajd na grafoskopu.
Zbog nediscipline se izbacivalo s časa, za nedonošenje domaćeg zadatka se dobijala jedinica, zaboravljanje knjige, sveske i pribora nikome nije padalo na pamet. Roditelji su u školu dolazili s poštovanjem, propadali u zemlju od stida ako bi nas nastavnici kritikovali, a ako bi nas pohvalili, kod kuće smo dobijali “pa, šta – za sebe učiš, ne za mene”.
Tada nastavnici nisu znali za izraz “prepoznavanje gradiva”. Dvojka je bila ozbiljna ocena za koju je morala dobro da se zagreje stolica. Inače, bilo je sramota imati dvojke.
A škola je bila beskrajno dosadna.
Nismo imali računare, ali smo divno umeli da se igramo i družimo, i uopšte nam se nije sedelo u školi ni kad je vreme ružno, a kamoli tek kad je lepo.
Da li su nastavnici brinuli zbog toga što je nama u školi dosadno?
Jesu, koliko i za lanjski sneg.
Kad bismo kod kuće rekli da nam je dosadno, jesu li roditelji skakali da nam osmisle dan i vozikaju nas na trista aktivnosti? Koliko se ja sećam, samo bi me pogledali ko da sam pala s kruške i nastavili sa svojim aktivnostima. Kad bi bili baš raspoloženi, dodali bi i predlog – uhvati se za uši pa igraj.
Dosada je bila naš problem, i kod kuće i u školi. Obaveze su takođe bile naš problem. Sami smo radili domaće zadatke, niko nas nije preslišavao kada učimo, nije bilo porodičnog padanja u nesvest kad je pismeni zadatak. Privatni časovi nisu postojali. Umesto toga se znao red u školi, na času se pazilo, pisalo, dizale su se ruke. Bila je sramota tražiti ocenu za uspeh. Učili smo, iako nam je bilo dosadno gradivo. Učili smo jer je to bio naš posao. Podrazumevalo se. Nije se izjednačavalo učenje sa radom u rudniku. Bilo je normalno učiti i ono što te zanima, i ono što ti je dosadno, i ono što je lako, i ono što je teško.
A onda su se vremena promenila.
Nije to bila bilo kakva promena, nego verovatno najveća u istoriji čoveka.
Bili smo analogni, a onda smo odjednom postali digitalni.
Najteže je bilo onima koji su odrastali analogno, a onda su odjednom morali da se nabaždare na ovo novo vreme. Račune plaćamo od kuće, kupujemo od kuće, imamo po 400 kanala na televiziji, ne moramo u biblioteke jer je sve na internetu. Svaki telefon je postao mali računar. Novi idoli našoj deci su neki jutjuberi za koje nikada nismo ni čuli. Nije nam jasno što je neko opčinjen sasvim prosečnom osobom koja odgovara na sasvim obična pitanja i to postavlja na Jutjubu. Vidimo da naša deca uopšte ne gledaju TV, i čudimo se tome, nesvesni činjenice da sve što žele da pogledaju imaju na telefonu. Kako bre, na telefonu, kad smo mi rasli uz one zelene i narandžaste što su stajali u hodniku? I kako moje dete ne zna, kad je juče pet sati učilo, rođenim očima sam videla? Uzela sam joj laptop, samo je telefon imala kod sebe, da se čuje s drugaricom ako joj nešto ne bude jasno. Sic! Čist primer analogno-digitalnog generacijskog jaza.
I tako naša deca rastu uz nove izazove. Verovatno im se i čula lagano menjaju. Sa slušalicama u ušima odvrnu muziku do daske, a majka ne zna da treba da ih opomene. Motorika im je zakržljala u svakom smislu, osim kod palčeva na rukama. Tu vitlaju brzinom svetlosti. Oko im ne miruje, ne ume da se zagleda u nešto, da uživa u prizoru. Uslovljeno je frejmovima i pikselima. Sve je u njihovom opažanju brže, glasnije, svetlije, pojačano.
I zbog toga škola treba da se promeni? Da se prilagodi i približi načinu na koji su navikli da gledaju, slušaju i rade? U protivnom, biće im dosadno u školi?
Škola, jelte, treba da bude zabavna.
NE, ŠKOLA NE MORA DA BUDE ZABAVNA DA BI ĐACI BILI USPEŠNI
Da li znate u kojoj zemlji, osim u Finskoj za koju svi znate, učenici imaju najbolje obrazovanje, najbolje rezultate na testiranju, najviše znanja, najbolji odnos prema obavezama i učenju i skoro nulto hvatanje krivina u bilo kom smislu? U Singapuru.
U Singapuru se predaje na tradicionalan način. Nastavnik predaje, učenici se testiraju, nastavnika zanimaju samo rezultati na testovima. Zanima ga još i da obradi celokupno propisano gradivo. Ne zanima ga “stepen razumevanja gradiva”, nego da li učenik zna odgovor na pitanje ili ga ne zna. Učionice su skoro spartanski nameštene, đaci su u uniformama, ne toleriše se kašnjenje, bežanje, nema poklanjanja ocena, gledanja kroz prste. ZNA SE RED. Selekcija nastavnika je stroga, direktora još stroža. Sistem je centralizovan, nastavni sadržaji obimni, zabave ni na vidiku. Rezultati su za divjenje u međunarodnim razmerama. Nikoga nije briga za to što škola nije zabavna i niko se ne pita da li je đacima dosadno u školi. Na jačanje ljudskih i kadrovskih kapaciteta gleda se kao na najvažniji nacionalni cilj.
Ovako izgleda učionica u Singapuru:
Možda njihovi đaci nemaju računare, pametne telefone, internet?
Ma, kako da ne.
I, evo, i u Singapuru se spremaju da bar malo reformišu sistem obrazovanja, da se više pažnje posveti kvalitetu učenja, jer je postojeći način proizveo samo najbolje rezultate na svetu. I njih zapljuskuju zapadni talasi i mantre o većem razumevanju potreba učenika, načina na koji uče. Možda će i singapursko obrazovanje napokon postati zabavno. Bojim se samo da tada više neće biti u vrhu po rezultatima.
Što se našeg obrazovanja tiče – da, u školi je dosadno. I ranije je bilo. Oduvek je bilo bar sto mesta na kojima bi đaci radije bili nego u školi, i isto toliko aktivnosti kojima bi se radije bavili nego učenjem. Razlika je u tome što se to nekada nije smatralo problemom, a danas je najvažniji problem. Nama je smelo da bude dosadno i teško, dok današnjoj deci ne sme.
Nema to nikakve veze s digitalnim dobom.
To ima veze s tim da su današnja deca razmažena, egocentrična, nesamostalna i neodgovorna.
Da smo pametni, tu bismo videli problem i njega bismo rešavali.
Ovako, udri šarenilo po učionicama, deli dvojke i petice kapom i šakom, nagrađuj trivijalne pomake i divi se prepoznavanju gradiva. I nikako ne zaboravite da imate što više PP prezentacija i oblaka znanja. Mudle, nudle, pudle – to će nam popraviti obrazovanje. Samo nek su nam dečica zadovoljna i neka ni za šta ne budu odgovorna.
More…
U centar. Kao i uvek. Nemam ideju kako to resiti na globalnom nivou. Zivot ce vec srediti njihovu egocentricnost.
Није то на глобалном нивоу. Кина, Русија, Индија, приватне школе на западу – сви и те како држе до реда и озбиљног рада.
Локално би се решило веома лако. Неколико закона и пажљиво праћење спровођења закона уз ригорозно кажњавање прво директора и наставника ако их не спроводе, а онда и ученика.
Tacan odgovor a ne sami prepoznavanje gradiva. Odlican (5)
Realan i ozbiljan tekst, a i problemi. Kao roditelja malog deteta, već me hvata jeza.
Верујем.
Можда вам овај текст мало помогне 😉
http://www.klotfrket.com/2016/10/blog-post_22/
Hvala Vam za preporučeni tekst. Pročitan u dahu. Imam na umu sve😍
NEMAMO STA DA DODAMO SVE SI REKLA SVAKA CAST SANJA ANICA I VLADA
Хвала.
Sjajno. Budući da predajem latinski jezik, ne zanima me da li im je zabavno na času. Volim po starinski. Da ne bi ovog teksta, draga, pomislila bih da nisam za ovaj posao. Svako dobro i hvala.
Не треба да им буде забавно, али је лепо ако им је занимљиво, бар понекад. 😊
I ne samo ponekad.
Kad nas bude vise svesnih imacemo finsko obrazovanje do tada, po starinski, ćemo deci ogaditi školu i predavače…ali snaći će se deca, bežaće iz škole, ignorisaće predavače a pašće i neke batine…živela deca…škole postoje zbog dece ne zbog bilo čega ostalog…dakle škole po meri dece…
Рекла бих да нисте упознати са начином на који је финској образовање постало овакво какво је данас. Укуцајте у претрагу на овом сајту “О финском образовању” 😉
Kako vas nije sramota da ovo pišete? Jeste, deci je dosadno u školi, ali isticati kako su nekadašnje generacije bolje, a današnje razmažene i egocentrične…. Razmislite, ljudi vaše generacije su oni koji tu decu vaspitaju, a nisu sva deca takva, toliko je sjajnih mladih ljudi u svetu.
Sram vas bilo!
Ај полако. Удахните ваздух.
Није ме срамота јер гледам ту децу дуже од 20 година и видим како се мењају.
Некадашње генерације јесу биле одговорније, самосталније, радније. Без проблема су могли да науче шта год је требало. Није им сметало да уложе труд. Нико није ништа завршавао уместо њих.
Данашње јесу неупоредиво размаженије, очекују да им се све жеље испуне одмах. И јесу егоцентричне јер мисле да цело окружење треба да им угађа и олакшава све од реда. И све им је тешко, сваки захтев им је превелики.
Наравно да знам да нису сва деца таква, али је из генерације у генерацију све мање оних који нису такви. Ја то знам јер ми се генерације смењују у учионици. А ви? Одакле ви знате? Или, одакле ти знаш јер можда имаш петнаест година?
Могуће је да вам се мој избор речи не допада, али сам одавно престала да користим еуфемизме када говорим о озбиљним стварима и опасним друштвеним појавама.
И на крају, срам вас било што оваквим тоном комуницирате у јавном простору!
П.С. Шалим се. Комуницирајте како хоћете. 😉
Tako treba! Hvala Vam za ovakav tekst! Baška što se pravimo slepi i gluvi! Ali niko nije toliko gluv kao onaj koji neće da čuje!
Sramota? Nazvati stvari pravim imenom i ne pretvarati se da nema problema tamo gde ih ima nije sramota. To je nacin da se iznadje resenje za sve sto nije dobro. S decom radim vec vise od trideset godina i sve sto je napisano u ovom tekstu je, nazalost, tacno. Tuzno, ali tacno. I onaj koji to uvidja taj i ima sanse da nadje nacin da i danasnje generacije uputi u prave vrednosti i pripremi ih za sve sta im zivot u buducnosti nosi. Zato, ne zatvarati oci vec se uhvatiti u kostac s tim izazovima.
Radim u srednjoj školi. Skoro sve u tekstu stoji. Otkad je uvedeno pravilo ocenjivanja “minimum aritmetička sredina, maksimum maksimalna upisana ocena”, nastavnici više nemaju oružje protiv nerada. Dakle, učenik može da ima u rubrici 3,1,1,1, što bi reklo – tri četvrtine gradiva ni otprilike ne zna, ali aritmetička sredina je 1.5, dakle 2! Takođe, kada učenici imaju dovoljno pozitivnih ocena, oni znaju da bez posledica mogu nadalje da ne rade ništa i ipak će imati prelaznu ocenu.
Bez preterivanja mogu da kažem da u boljim odeljenjima sa kojima radim, interesovanje za gradivo pokazuje najviše 20% učenika. Čak i među njima ima onih, kojima je draže da se na nastavi zabave nečim drugim, a posle, pred proveru znanja, nađu instant predavanja i steknu instant znanja na YouTube.
А то што је једино оцена мотив за учење, то је тек проблем за себе.
Koja glupost. To kako se predavalo pre 100. godina ne znaci da treba i sad. Pricate kao da su samo deca kriva, ne, deca nisu kriva, vec roditelji. Zar ocekujete da cemo uciti po 50 strana iz istorije ili iz nekog drugog predmeta, a to sto ucimo je potpuno nebitno. Da li meni za moj buduci posao treba da znam koja se muzika komponovala u 19. veku u Srbiji? Naravno da nije. Pola profesora ne zna da predaje i ne moze da nas zainteresuje. U ovom tekstu pisete kako smo samo mi krivci i kao da je nama svejedno, a ne znate koliko noci ne spavamo da bi naucili nepotrebne stvari i da jeste dosadno, a znate zbog cega? Zbog profesora, koji dodje, sedne, isprica lekciju, ravnim tonom ili jos gore, dodje isfrustriran i svoje probleme leci na nama. Svi ce sad reci kako ja nisam u pravu, ali to me ne zanima, idem u Gimnaziju vec 3 godine i samo ja znam koliko smo stresa svi mi imali
Постоји добар разлог за то што они који одлучују шта је потребно учити, а шта не у гимназији, имају више од 17 година.
Познајем девојку која је недавно завршила гимназију као одличан ђак, а да никада није имала непроспаване ноћи због учења. Пола би научила пазећи на часу, а онда је учила сваког дана по мало, тако да је никада није изненадило 50 страна непознатог градива.
Што се тиче колега који дођу, седну и равним тоном испричају лекцију, ту си потпуно у праву. Још су гори они који проведу час диктирајући. Нема оправдања ни за једне, ни за друге. Они не раде добро свој посао. Њима треба да се позабаве пре свега директори и педагози – да им чешће посећују часове, укажу им на недостатке, упуте их у то како да промене свој начин рада. Ако ништа после тога не промене, ја бих им дала отказ. Иначе, најгори су они који кажу “то вам је у књизи од 17. до 21. стране, па научите, а сад ћу да вас пустим с часа пошто морам нешто да завршим за школу”, и оду да пију кафу.
Драго дете, ниси довољно пажљиво читала текст. Примедбе и јесу на рачун одраслих који нису добро конципирали школски систем. Суштина јесте да образовање није забава и нема само материјалну вредност (запослење и новац). Оно има и духовну и емоционалну вредност до које се стиже сазревањем и развојем.
Аутор текста се брине за вашу конкурентност на светском тржишту знања и рада. Мали је број оних чија се знања и способности могу мерити са било ким у свету. То су обично деца која улажу огроман труд учећи много више од онога што школа тражи. Ваши наставници би волели да школа подигне ниво захтева на један системски уређен начин у којем неће бити иживљавања појединих професора над вама, али ћете и ви морати да се дисциплинујете и понашате боље да бисте постигли боље резултате. Овако критични текстови се пишу из љубави, а не зато што неко жели да вам науди. Проблем и јесте у томе што вас школа не припрема на прави начин за живот. Ако желиш да поправиш нешто што очигледно лоше функционише, ваља ти да сагледаш шта не ваља. Као кад болестан оде код лекара…😊
Можда ће ти се догодити да се постидиш пред неким Сингапурцем, Кинезом, Корејцем, Јапанцем, Индусом што о европској култури и уметности знаш мање од њега. На пример, можеш да погледаш на интернету јапански аниме Нодаме Кантабиле (постоји и играна серија од десетак епизода). Изненадићеш се са колико дивљења и знања јапански аутори цртаних филмова и стрипова приступају европској класичној музици.
Одатле ћеш и нешто научити, па чак и фасцинирати своју професорку музичког.😊
Све што си икад научила, ради у твоју корист. Помаже ти да учиш даље и да се развијаш током читавог живота. Видећеш много људи који су се зауставили у свом развоју јер нису развијали способност учења. Биће ти жао што са таквима не можеш да делиш своја открића.
Зато учи, никад се не зна…😊
Хвала, Велиборка 🙂
Нема на чему. Била сам инспирисана текстом. 😊
Predlažem da hitno odeš kod psihologa! Možeš od tolikog stresa da zaglaviš neko psihosomatsko oboljenje… pa šta ćeš onda?
Ovako, psiholog će da predloži tvojim profesorima neki vid interaktivne nastave pa ćeš u izmenjenim uslovima doživeti katarzu i svi tvoji problemi će biti rešeni.
Iza broja 100 Vam ne treba tačka, nije redni broj, a i na kraju nemate tačku, a učenik Ste gimnazije, to je sramota, a ne znači da se, delimično, ne slažem sa Vašim komentarom!
Draga moja, šta Vas sve još u životu čeka i kakav stres!?
Prijemni, polaganje ispita, univerzitetski profesori, ” veselo i zanimljivo” gradivo na fakultetu…. ovih ” teških” gimnazijskih dana ćete se sećati kao divnih uspomena!
sprovedite anketu po sistemu slucajnog uzorka bilo gde,na bilo kom nivou,u bilo kom gradu…Od x broja anketiranih njih 100% nece izabrati poziv prosvetnog radnika kao potencijalno zanimanje.Zasto?Prosvetni radnik je obezvredjena profesija.Današnji obrazovni kadar više podseca na šamane koji moraju da proniknu nekim metafizičkim metodama rada u mladi dečji mozak i njihovu sajber svest.Svedoci smo serijske proizvodnje generacije zombija,instruiranih,obezduhovljenih…po sistemu “misli globalno ne razmišljaj totalno”.Najlakše je kontrolisati neosvešcenog čoveka.Deco učite da biste bili svesni.
Знам. Факултете који воде ка раду у просвети сада уписују једва врлодобри ђаци. Они ће образовати будуће генерације, али као да никога није брига за то.
Извињавам се, знам 1 пример, а мислим да их има више, да је одличан ученик уписао Учитељски факултет, и студент је генерације, завршава, ако већ и није.
Верујем. Сигурна сам да постоји један такав ученик, а и више од једног.
Ja se samo ne bih složila da treba da nas je baš briga što je njima dosadno, jer im je ponekad dosadno zato što nastavnik gleda da što pre ispredaje i ide da radi nešto drugo što mu daje dodatne prihode. Imala sam slučaj prof. matematike koje je pred tablu prozivala samo učenike koji se javljaju jer je znala da oni znaju (ovi što ne znaju se se nje bojali) i nije morala da vodi računa da li taj piše zadatak tačno.
Drugo, za tradicionalni sistem nisam, a i ne dopada mi se ovaj deo “bitno je da zna odgovor na pitanje”. Na kakvo pitanje? Pitanje koje traži činjenično znanje (koje godine je rođen…) ili pitanje koje zahteva logiku? Kako nastavnika ne zanima u kojoj je meri dete usvojilo neko gradivo? Valjda treba da ih naučimo da uče, da razumeju, da razmišljaju?
Pozdrav od prof. engleskog! 🙂
Moja cerka prvacic kad mi kaze da joj je dosadno bilo u skoli uzvratim da casovi i ne moraju da joj budu zanimljivi. Tu je da stekne obaveze i da nauci koliko moze, a posle nek ide na igraliste ili u igraonicu po zabavu. I da ucitelji nisu animatori i zabavljaci. I kod kuce kad je neuredna pa je mrzi kazem Ja sam ti majka a ne sluzavka, sama sredjuj svoje stvari.
Да је више таквих родитеља, деци би било боље.
Opravdavaš nekompetentnost nastavnika. Nisam ja ni dan danas videla da se učenici žale na strogog nastavnika koji ZNA DA PREDAJE I KOJI JE FER, samo na one koji ne znaju. Žale se na nekompetentne. Odatle to što vi pojednostavljeno podvodite pod dosadu. Nije ni pre 30 godina bilo ništa drugačije, nego nije smelo da se priča. Danas sme! Sada svi oni koji nisu smeli ništa da kažu pre 30 godina izbacuju sve iz sebe kako bi podržali svoju decu.
Ко оправдава некомпетентност наставника? Ја?
Где то пише?
Kao neko ko već deset godina radi u osnovnoj školi, mogu da kažem da je mnogo toga naopako, a da je to, kako lucidno primećuje autorka odličnog teksta, posledica površnog ugledanja na zapadne obrazovne sisteme, po sistemu: videla žaba da se konj potkiva, pa i ona digla nogu. Umalo da kucajući stavim tri tačke usred poslovice, kad se setih da većina naših potomaka vrlih ne zna kako se ta narodna mudrost završava. Mada, koga je pa briga, njima je i onako peglanje da čitaju ovako duge rečenice. Imaju pametnija posla, neće da se smaraju.
Da se razumemo, sebe smatram nastavnikom koji je vrlo posvećen ne samo obrazovanju novih generacija već i širenju njihovih vidika, sve užih, praćenih sve izraženijom površnošću, često i bahatošću, nastavnikom koji iz petnih žila nastoji i uspeva da im izvuče maksimum, da ih podrži, ohrabri i, najbitnije, napravi od njih ljude, plemenita biča, i koji često u tome uspeva, ali ljudi, više je to nego teško, to je bolno, jer se podrazumeva da mi treba uvek da budemo slatki i prijatni, popustljivi, a strogi kad treba, da treba da pređemo preko svake neumesne i bezobrazne primedbe, jer više ne postoji kategorija nevaspitanog i razmaženog deteta, taman posla! To je do nas što se oni tako ponašaju!
Usput, govorim i kao roditelj, i kao neko ko je svestan više nego teškog gradiva, i pojedinih kolega koji se nimalo ne trude, ali baš zato, trpati nas sve u isti koš i trpeti izlive “nesrećnih” , kojima je smaranje svesku da otvore i čitanke da nose, a ne libe se da traže više od onog što su zaslužili, praćeni podrškom sistema, degradirajuće je i frustrirajuće za svako, a kamoli senzibilno biće.
Sjajne dece će uvek biti, ali baš zbog njih treba nešto da menjamo, a ne da oni najlošije prolaze, kao što najčešće biva. I ne pominjite izuzetke, jer takvih uvek ima. Kad tom nesrećniku koji je upisao Pedagoški fakultet dođe da drži predavanje neka gospođa baka neodgovornog učenika, sva uzbuđena zbog neke “nepravde” ili neki stručnjak za savete koji nije kročio u učionicu, pa kad počnu da mu prodaju maglu cimajući ga za bodove, uzimajući mu vikende, pa kad oseti pritisak da treba da bude fleksibilan ( čitaj nepravedan) i da progleda kroz prste, šta jednom,(ko nijednom), već iz godine u godinu, e taj će kasno shvatiti gde se tako entuzijastičan uputio!
Pa još učitelji i pomozi bože, ali ove pubertetlije kad se uzjogune i shvate da ne mogu više da se hvale zamišljenim i planiranim uspehom (podrazumeva se bez “smaranja”), pa kad osete pominjane nepravde (nekima može, nekima ne ) , pa kad im uleti po šest/sedam časova, gledajte onda cirkus u kojem treba biti na visini i pun tolerancije.
Elem, autorka govori o sistemu, a deca su proizvod potrošačkog društva, i ma kako divna bila, ona su odraz jednog suludog sistema vrednosti , u kojem je onaj školski sve suludiji što više se priča o reformama. Ima mnogo toga što treba menjati, ali to se ne radi ovako, po seminarima koji su neekonomični i gde mi, plaćajući od svojih skromnih plata, učimo jedni od drugih (ponešto, ako imamo sreće), a ne od predavača, a iz čistog sažaljenja prema njima i uloženom trudu i ljubaznosti zaokružujemo neke srednje ili bolje ocene…
Neka je Bog u pomoći normalnim ljudima i njihovoj deci.
Хвала на садржајном коментару 🙂
Sigurno je da su deca uzas sad. ali da su deca bila sjajna pa i nisu. Ta sjajna vredna deca bez racunara su napravila ovu nesposobnu…
koliko se ulaze u decu, toliko se i vraca. ceo obrazovni sistem u srbiji se zasniva na nekim odredjenim izuzecima koji rade posao zato sto ga vole, retki entuzijasti u drzavnoj upravi, celoj (bude u svakom domu zdravlja isto po jedna dobra doktorka ili sestra koja vuce). u tom smislu je totalno nadrealno uporedjivati nas sa singapurom ili finskom, jer su u ekonomskom smislu daleeeeko ispred nas
noviteti u obrazovanju i ucenje interesantnih stvari ne znam bas kako su losi? slazem se da deca moraju da uce da rade i dosadne stvari, sto uopste ne iskljucuje da je u isto vreme potrebno da imamo kvalitetne nastavnike.
Сагласна сам са вама.
Мислим да су нам пре свега неопходни наставнички факултети, али треба учинити нешто и на мотивисању најбољих ђака да сутра упишу баш те факултете. Како данас ствари стоје, од просвете беже и у праву су.
Ау,ужељели се људи Вашег писања,одавно није било оволико коментара. Мене само чуди да смо толике кукавице и јајаре од народа постале,без свијести и савијести,да су жене постале храбрије од мушкараца. Полицајац и извршитељи исељавају мајку са ђететом на улицу-само радимо свој посао. Комуналац заврће некој баби на пијацу руку-само ради свој посао. Мобилне базне станице поред вртића-послали нас,радимо свој посао. Гашо Кнежевић са својим духовним чедима размонтирао школство,сем домаћице ође нико од просветара никад није зуцнуо. Сјећам се обуке за наставнике и директоре у Београду 2003. кад су требали у склопу неке обуке да пузе и улазе у неку кућицу за керове. Достојевски је генијално објаснио разлику између сиромаштва и биједе. Каже да у сиромаштву човјек може да задржи достојанство,али у биједи не може. Довели су нас до биједе,па зато и гледамо ово што гледамо.
Коментаришу просветни радници и те како, али обично на друштвеним мрежама на којима поделим текст.
И стварно професорка како Вас није срамота? 😁Зар Вам није бар мало непријатно како нам добро иде? Ух,ваљда прођем без чира. Свако добро и породичну срећу желим домаћици сајта,а само добром и може да се нада.
Хвала, Угљеша.
Sigurnost i poznanstvo su izgleda zaista samo jedno veliko prokletstvo. Sprečavaju nas da očigledno pogrešne i loše metode učinimo boljim i praktičnijim. “I nama je u školi bilo dosadno, a nikoga nije bilo briga”, “Ovako je oduvek bilo i funkcionisalo je, zašto bismo sada sve menjali odjednom?”, “Deca su razmažena i nezahvalna danas”, samo su neki od izgovora koje vi, dragi “odgovorni” odrasli, smišljate da bi sebi opravdali to što ne preduzimate ništa po pitanju veoma očiglednog problema. Uporno tvrdite da je sve u redu i da ovako stvari treba da funkcionišu jer ne vidite; vi jednostavno ne vidite istinu od svih šarenih laži kojima sebi zamazujete oči. A za sve probleme, krivite tehnologiju. “Jadni mi odrasli! Nama je najteže! Naša nezahvalna deca i njihovi užasni uređaji upropastili su nam školski sistem!”, vičete hipokritično dok u ruci i sami držite tu “đavolju” spravu naručujući večeru ili prekucavajući neki spisak na šta bi, da nema naših “skalamerija” potrošili desetostruko više vremena. A ni ne pomislite da pogledate na sebe, na taj svoj “spektakularni” staromodni sistem kojim se toliko ponosite koji toliko volite da hvalite, I da se zapitate da li je on zapravo tako efikasan kao što vi mislite. Tvrdoglavo insistirate da svi moraju odrastati kao što ste I vi, jer je to jedini pravi način, da ste jedino vi bili odgajani pravilno I podučavani pravilno i da ste vi neka sveznajuća, nadmoćnija bića samo jer ste videli I vreme kada tehnologije nije bilo. I onda kažete da su deca egocentrična! Naravno, razumem vas, jer mi, deca, vas odrasle MORAMO da razumemo, da vas poštujemo kao bogove, i smatramo da su svi vaši nelogični postupci apsolutni zakon, dok vi ne morate ni da pokušate da razumete nas. Mnogo je lakše lagati sebe nego suočiti se sa istinom i ispraviti grešku. Školski sistem NIJE u redu. U pravom je haosu, a ako nešto ne promenimo situacija će vremenom postajati sve gora i gora. Ceo smisao škole je da te pripremi i nauči da rešavaš probleme sa kojima se možeš susresti u životu. Da te nauči da se prilagođavaš novim situacijama, kako da razmišljaš i kako da se snađeš. Kao što ste napomenuli, svet se promenio. Mnogo se promenio. Ključ za uspeh više nije u tome ko će najvrednije raditi i najviše proizvesti na svom zagarantovanom, sigurnom, DOBRO PLAĆENOM, radnom mestu u fabrici ili na polju. Od takvih poslova danas se jedva zarađuje za hranu i vodu. MA KOLIKO DOBRO TI NJIH RADIO. Kada je školski sistem nastao, vladalo je takvo vreme da, ako si vredan, slušaš svog šefa, i dobro radiš svoj posao imaćeš odličan život. I tada, škola je radila dobar posao pripremajući učenike za ove uslove. Da bi bio dobar u školi bilo je potrebno da si vredan, da bespogovorno slušaš nastavnika i da dobro zapamtiš date informacije. Verovatno sada vidite u čemu pričam. Škola je tada radila savršen posao simulirajući uslove budućeg života. Ali svet se promenio, a škola nije. Vreme je izuma, istraživanja i preduzetništva. Kreativnost, samostalnost, snalažljivost i odvažnost su ono što ti je potrebno da danas opstaneš. Sve one osobine koje škola zapravo iskorenjuje. Problem školskog sistema nije samo taj što je zastareli način podučavanja bolno dosadan, već je i kompletno BESKORISTAN sada. Sve i da završiš školu, fakultet i postdiplomske studije sa savršenim rezultatom, nema nikakve garancije da ćeš imati taj obećani “savršeni život” sa “savršenim poslom” i “puno para”. I onda ti, oduvek odličan učenik, jadan i nezaposlen, padneš u depresiju kad vidiš svo to blago i dragulje koje ti je škola obećala kako idu u ruke tvom drugaru iz razreda, šefu kompanije, koji je prolazio sa dvojkama. Vidite li ironiju ovde? I posle se pitaju zašto su deca nezainteresovana, zašto nemaju volju ni energiju (mora da je zbog tih laptopova i kompjutera jel da?). Odgovor je: Jer nemaju razloga da budu. Informacije koje od njih očekujete da prihvate oberučke I napamet nauče su im dostavljene na najnepraktičniji, najdosadniji način, a nepostoji ništa što dobijaju u korist ako taj zadatak zapravo ispune. A ovo je pogled na stvar iz samo jedne perspektive. Ne spominjem ni glupo osmišljen plan i program, ni netačne informacije u udžbenicima, ni to da ljudi koji su nekvalifikovani za odnos sa decom masovno dobijaju posao kao nastavnici. Ovako stoje stvari. “I nama je bilo dosadno” je vaš argument. “I mi smo prolazili kroz isto to pa se nismo žalili”, kažete. Ja vama kažem da ste trebali. Kada postoji problem, on treba da se reši. Treba da se ustane, da se preuzme inicijativa i da se uradi nešto povodom toga. Da se loša stvar učini boljom. Razmišljati da je “Ovako bilo i ranije pa su ljudi ipak živeli sa tim…”, je veoma opasna stvar da se misli. Zbog toga ovaj članak ima veoma lošu poruku. Da je sve sasvim u redu I da je sve negativno što je dosad rečeno o sistemu totalna glupost. Ali nije glupost. I baš ovakvi članci su veoma štetni, jer oni indirektno bojkotuju akciju i inovaciju, istovremeno davajući podstreh lenjosti i nepreduzimljivosti. Poručuje da samo treba da prihvatimo stvari onakve kakve jesu, da ne treba da težimo poboljšanju, niti rešenju, nego da se samo pomirimo sa sudbinom. Da ne treba da radimo ništa. Da smo oduvek imali takav mentalitet još uvek bismo se verali po krošnjama i trebili buve iz krzna sa šimpanzama i gorilama. Od samog početka svega, oduvek smo težili da se unapredimo, da učinimo stvari efikasnijim i na TAJ način uspeli smo da oformimo društvo i stignemo dokle smo stigli. Ne smemo prestati da mislimo, da radimo i nadograđujemo. Nikada. Tako nešto bi značilo neodloživi kraj ljudske rase. Zato ne mrzite nas. Ne mrzite nas što vidimo ono što vi ne vidite, jer uočavanje problema je prvi korak ka njegovom rešenju. Ne mrzite nas što pokušavamo da ispravimo ono što ste vi nama predali pokvareno, a niste imali želje ili snage da ga za nas, vašu decu, ispravite. I ne mrzite nas, i ne osuđujte nas toliko, jer mi jedino pokušavamo da ukažemo na ono što je loše, nadajući se da će neko čuti naš glas I poslušati naše molbe. Mi hoćemo kvalitetno obrazovanje, ono koje će nas pripremiti za život I njegove prepreke, a ne ono koje samo tvrditi da će to uraditi. Mi igramo za isti tim. I bilo bi veoma lepo ako bi konačno skinuli ružičaste naočare, pokušali da nas razumete, I pomognete nam da učinimo školu, a i svet, lepšim mestom, jer mi to još uvek ne možemo sami. Vi predajete ovu državu I ovu planetu nama, sadašnjim đacima. Potrudite se da na vreme naučimo kako da ga njime upravljamo. Ali naravno, sve što je napisano u ovom komentaru nije tačno ili nema nikakve vrednosti jel tako? Verovatno bi bilo bolje da se samo vratim u klupu i ćutim, dok se naša država, naš svet, raspada ispred mojih očiju. I verovatno bih trebalo da se sklonim od “djavoljih” spravica, i da izbegavam ozbiljne “odrasle” teme. Mislim, šta ja znam? Ipak sam ja “samo dete”… Samo običan učenik. I nemam pojma ni o čemu. Jel tako?
Једна од ствари које просветним радницима иду у рок службе, јесте да без по муке препознају када ученику родитељ (или тетка, комшија) напише домаћи задатак.
Када се следећи пут будете представили као ученик, коментар вам неће бити објављен, само и искључиво зато што је безобразно лажно се представљати.
Наш школски систем не ваља скоро нимало. На овом блогу има близу стотинак текстова о томе. Овај текст, конкретно, бави се само једном одређеном темом, а не целокупним просветним системом и свим проблемима у њему.
Узгред, мало сте промашили тему у коментару, или бар заменили тезе.
И на крају, то “Ceo smisao škole je da te pripremi i nauči da rešavaš probleme sa kojima se možeš susresti u životu. Da te nauči da se prilagođavaš novim situacijama, kako da razmišljaš i kako da se snađeš”, се учи у покрету извиђача. Школа треба да пружи мало озбиљније образовање од пуких вештина, мада се слажем са тим да би тзв. “меке вештине” требало и те како да се стичу и у школи.
Ja ne radim, nikad nisam radio, a (u trenutnim okolnostima) nadam se da nikad i neću raditi u e(s)tabliranim obrazovnim institucijama u Srbiji.
Ja sam košarkaški trener koji je od 1994. do sada, imao priliku da radi u Srbiji i inostranstvu.
Imao sam luksuz da u Srbiji mogu da učim i vaspitavam po starinski: ,, nije moj posao da me vole, nego da postanu košarkaši”.
Neki jesu, a neki i nisu… Ima i NBA igrača, a ima i Ph. D. Ima i automehaničara, a ima i sitnih muljatora. Neki su i brzo odustali, ali su pre toga morali da ponove više puta: ,, Kad neko nešto hoće, on nađe način… Kad neko nešto neće on nađe izgovor…” …Englezi to jednostavnije kažu: ,, Vhere is the will, there is the way “.
Izgovor imaju svi… deca, roditelji i pedagozi svih vrsta. Imam i ja… Otišao sam van Srbije da radim, jer su i u mojoj branši uspostavljeni principi: ,, sve može i sve ne može”. Ne nameravam da ŽIVIM van Srbije, ne želim (još uvek, ali po svoj prilici kratkim vremenskim limitom) da mi se deca do 15 godine obrazuju i vaspitavaju van Srbije, ali neću dozvoliti niti da svoje dalje obrazovanje (a time i vaspitanje) stiču u Srbiji. Naravno, ni ovaj stav nije bezuslovan. Ukoliko se ne uspe kod deteta isprovocirati bilo kakav motiv, spreman sam i kadar da svoju egzistenciju (i egzistenciju svoje dece) potražim na mestu niže civilizacijske razine. A spreman sam i na sve zamke ,,ljudskih prava” , (ne)vladine organizacije, savetodavce, dobronamernike i ostale…
Što sam sad ovako intimno sve ovo rekao?
Zato što svi treba da se posvetimo onom što volimo. Ja volim moj posao. Radio bih ga i ,,pro bono” , ali imam LUKSUZ da me adekvatno plaćaju za to (NA MOJU VELIKU ŽALOST ne i u Srbiji).
U ovom članku je sve do tančina objašnjeno, ali nije ponuđeno rešenje. Ja imam predlog:
RODITELJI: Rizikujete konflikt sa svojom decom. TO VAM JE MORALNA OBAVEZA!!!
PROFESORI ( NASTAVNICI, UČITELJI, TRENERI, INSTRUKTORI,…) Insistirajte na konfliktu sa učenicima (igračima) TO VAM JE PROFESIONALNA OBAVEZA!!!
DECO: Trpite gore navedene i snalazite se kako znate, jer ako ne prebrodite njih, oni što će te ih vi vaspitavati ,, će vam pojedu uši”.
Ja se sa Vama svojevremeno nisam složila oko Vašeg teksta o “tituli” profesora, i dalje se ne slažem oko toga i imam isto mišljenje o vašim stavovima u tom pogledu, ali naleteh kod moje fb prijateljice i koleginice na ovaj tekst, sa njim se slažem i podelila sam ga na mom tw. Pozdrav.
Не сећам се текста о титули професора.
Баш је о томе био текст?
На блогу?
Citav skolski sistem je kompletno sranje, ja gluplji tekst od ovog nisam procitao nikad.
Ни ја глупљи коментар, па се не жалим 😉
POSTOVANI AUTORE TESTA!!!
Vidi se daste u sve upuceni,javam samo mogu jos da pozelim,lep i uspesam nastavak…naravno zelim i davam CESTITAM 🙂
Колико год да ме исхвалите следећи пут нећу да објавим коментар ако не одвојите речи како треба 😉
Хвала.
Честитам на ботовима,тако је то кад сте безбједносно интересантна особа. Ако може гумица да ради следећи пут,били бисмо захвални. 😁
Pošto je meni ”malo” dosadno da predajem iste lekcije na isti način, stalno ”izmišljam toplu vodu” na drugi način. I učenicima je dobro. Ali, nije dobro njihovim roditeljima. Jer, roditelje isključivo zanima ocena.
Samo cu reci : Hvala na ovom tekstu.
Молим, и други пут.