Iako sporna BIGZ-ova radna sveska za peti razred postoji već četiri godine, iz nekog razloga se tek ove nedelje na društvenim mrežama, a onda i u medijima, pojavila 23. strana, na kojoj je zadatak o petom padežu. Vokativ je trebalo podvući u stihovima poznatih pesnika i stihovima pesama tzv. popularne muzike. Ovi potonji su obuhvatili stihove pesama koje izvode YU grupa, Riblja Čorba, Bajaga i Instruktori i Svetlana Ražnatović. Istina, nigde ne piše ni ko su autori stihova, ni ko su izvođači. Autor radne sveske, poznati lingvista Vlado Đukanović, gostujući u nekoliko televizijskih emisija pojasnio je da se stihovi nisu tu našli greškom, već da mu je namera bila da se đacima pokaže da jezik ne živi samo u književnosti već i u svakodnevnom govoru i životu, što valjda uključuje i slušanje Cece u petom osnovne.

Javnost se, po običaju, oštro podelila na protivnike i zagovornike ove ideje. Kako je tema proteklih dana više nego dovoljno eksploatisana, prepričavanje argumenata je u ovom trenutku izlišno. Izdvaja se odluka ministra Šarčevića da sporni stihovi moraju biti izbačeni. Kako zamišlja da se to uradi, to valjda samo on zna. Možda da se korektorom zamažu stihovi u celom tiražu, pošto teško da će izdavač biti lud i povući ceo tiraž, naročito s obzirom na to da je radnu svesku, takvu kakva je, već odobrio ZUOV, kome je to posao. Naravno da niko neće biti kažnjen, jer lična odgovornost u srpskoj prosveti postoji samo kada se nastavnicima uzimaju licence po kratkom postupku.

Izdvojila bih i pokušaj dela javnosti da pitanje Cecinih stihova u radnoj svesci za petake svede na pitanje muzičkog ukusa. Tačno je da mi, odrasli, možemo da slušamo šta nam uhu i srcu (a valjda i pameti) prija. Međutim, kako se ukus gradi i neguje, ovde se očigledno zaboravlja na ulogu škole u izgradnji muzičkog i čitalačkog ukusa. Ako već ne možemo da utičemo na to šta se sluša i čita (ako se uopšte i čita) po kućama, na ono što se nalazi u školskom gradivu možemo. Da smo normalnija država, mogli bismo da utičemo i na ono što se sluša na ekskurzijama, maturskim večerima, pa čak i u gradskom prevozu.

Osim muzičkog ukusa, navođenje dela pesme koju izvodi Svetlana Ražnatović ima još jednu težinu koju ne smemo da zaboravimo. Ona nije tek popularna pevačica. Ceca je paradigma onoga što nam se u proteklim decenijama dešavalo. Ceca je pravosnažno osuđeni kriminalac. Višemilionske novčane malverzacije su u njenom slučaju kažnjene povratkom dela ukradenih para i sedenjem kod kuće. Tako to biva kada ti tadašnji ministar policije dolazi kući na slavu. Njeno druženje sa pripadnicima kriminalnih klanova poznato je javnosti. Poznato je i da je udovica međunarodnog kriminalca. I nemoguće je da sve to nije poznato čuvenom lingvisti Đukanoviću, a nejasno je zašto mu to nimalo nije smetalo. Možda zbog Koštunice na Cecinom koncertu svojevremeno? Da li je to dalo legitimitet? Po mišljenju nekih očigledno jeste.

KAKO SMO DOŠLI DOVDE

Sećam se kako sam jednog dana 2002. godine otišla u vrtić po dete. Kroz čitav objekat je treštala pesma “Drska ženo plava” (opa! vokativ!), koju izvodi Cecin drug i muž voditeljke koja je pre neki dan baš u prilogu o radnoj svesci ponosno izjavila da naravno da Cecinu pesmu zna napamet. Moj roditeljski napor da mi dete u kući sluša kvalitetnu muziku, primerenu uzrastu, poništio je vrtić lično. Inače, predškolsko obrazovanje je prvi korak u obrazovnom procesu, i pod ingerencijom je Ministarstva prosvete. To je bilo pre 16 godina. Ništa se ne dešava preko noći.

Još u to vreme bilo je devojčica koje su i u vrtić dolazile namazanih noktiju, jer to je tako slatko.

Danas u svakom odeljenju imam učenice sa izlivenim noktima takve dužine, da ih fascinirano gledam i pitam se kako uopšte drže olovku na času. Da, pitaćete zar škola ne može da zabrani da se tako dolazi na nastavu. Naravno da može. Može da zabrani i helanke, gole pupkove, tešku šminku. Sve škole imaju donete pravilnike o ponašanju, oblačenju, kako učenika, tako i nastavnika. Zabrinjavajuće mali broj škola to sprovodi. Zašto? Ne znam.

Šta čekamo?
Možda ovo:

Šta se sluša na tzv. disko večerima na rekreativnoj nastavi? Govorimo o uzrastu od prvog do četvrtog razreda osnovne škole. Po mojim saznanjima, najčešće ono što deca žele, a deca žele ono što je popularno. Gde je tu uloga učitelja da usmeri taj muzički ukus? Isto važi i za ekskurzije na kojima se u autobusima sluša najprimitivnija muzika, skarednih tekstova, azerbejdžanskog melosa.

Ugađamo deci svi zajedno, jer ako ne ugodimo, sledeće godine će se prijaviti manji broj đaka? E pa, sve sam bliže takvom zaključku.

 

Pre godinu-dve čula sam za svađu dve srednjoškolke. Uvrede koje su jedna drugoj izrekle su sve od reda bile u naslovima tabloida, kao citati iz svađa učesnica rijalitija. Jezik, beše, ne živi samo u književnosti, nego i u svakodnevnom životu? Tačno je. Živi i na televizijama sa nacionalnom frekvencijom, što je samo razlog više da školsko gradivo bude teg na drugom tasu. Taj svakodnevni govor vrišti sa svakog kioska, iskače u reklamama na internetu, društvo nas prosto zapljuskuje primitivizmom, a onda se čuveni lingvista skandalizuje nad reakcijom javnosti i stvarno ne vidi u čemu je problem.

Da bih do kraja bila korektna, moram da spomenem i još jednu bolnu činjenicu, koja je i te kako važna.
Od prosvetnih radnika često čujem da su elita ovog društva, a ima ih i koji misle da smo intelektualci samim tim što imamo fakultetske diplome. E pa, hajde da budemo fer i da se prebrojimo – koliko prosvetnih radnika na svim proslavama, nastavničkim i onim koje imamo s đacima, frenetično peva uz sve pesme Cece, Seke i njima slične? Aj, pošteno. Ne uz Cuneta, na primer, nego baš uz turbo-folk. Da nije možda i to stvar muzičkog ukusa, onako benigno, eto, kao što više volim kajsije od jagoda, ili plavu od zelene? Unapred zahvaljujem na odgovorima tipa – a ti Baha slušaš kod kuće, na svadbama se veseliš uz Pavarotija. Zahvaljujem i na odgovorima tipa – to što su u tvoje vreme bili popularni Ramonsi ili Stounsi je tvoj problem (babo!); pusti decu da slušaju šta žele.

Znam sve te vaše argumente. Ne, ne slušam Baha kod kuće. Ne, ne veselim se uz Pavarotija po svadbama. Tačnije, obično se i ne veselim po svadbama, nego ih istrpim kada ne mogu da ih izbegnem. I maturske večeri provodim sedeći, eventualno odigram jedno kolo. I volim i našu narodnu muziku, onu sa ploča, dok se znalo šta i ko može da snima. I da, slušala sam i Ramonse, i Stounse, i SOAD, EKV, Gobline, Bjesove, i pank, rok, ponekad metal, i džez, ali i klasičnu muziku. Najređe pop, nikada turbo-folk.

Poštujem pravo na izbor, pravo na muzički ukus, ali ne i pravo da oni koji taj ukus treba da stvaraju i razvijaju kod đaka, tako olako brane svoje pravo na neukus.

Ne možemo baš od svega da peremo ruke.
Mislim, možemo, ali ih nećemo oprati.

I na kraju, da ne zaboravimo i ovaj “detalj”: