ŠTRIKANJE KROZ GUSTO GRANJE

Prethodna nedelja je bila toliko slična nedeljama, mesecima, pa i godinama pre nje, da bi to trebalo ozbiljno da nas zabrine. Podjednako su nas lagali, bahatili se i sa ekrana poručivali da živimo sve bolje. Car se hrabro suprotstavio sloganu “IŠ IZ NIŠ”, kao svojevremeno smetovima, poplavama, Haradinaju, stranim diplomatama. Publika sa najjeftinijim ulaznicama je aplaudirala, dok su autobusi koji su ih dovezli s raznih strana, a po naređenju i iz svih niških javnih preduzeća, ustanova i gradske uprave, bili parkirani sa strane. U centru Niša okupili su se građani probuđene građanske svesti, rešeni da ne pristanu na ispunjavanje obećanja koje je Vučić u ime svih nas dao stranim investitorima. Nije ih zanimalo što u nebo diže otvaranje fabrike za kablove, u gradu koji je pre nekoliko decenija proizvodio televizore (koji još uvek rade u mnogim kućama) i računare. Zanimalo ih je da pošalju jasnu poruku i uspeli su u tome. U normalnoj državi u kojoj su protesti nezadovoljnih građana sasvim prirodna stvar, ova vest možda ne bi bila vredna pomena. U Srbiji svaki protest podrazumeva hrabrost, strepnju od gubitka posla, firme, pa i strah od batina koje ćete dobiti u nekom haustoru.

Nedelju je obeležio i primitivizam rasadnika naprednjaka i to na sednici Narodne skupštine. Rekao bi čovek – jaka stvar, pa to su radikali, od njih se to očekuje. Možda, ali se od Narodne skupštine očekuje više. Valjda. Ili bi trebalo da shvatimo da su i Skupština, i Vlada, ministri, institucije, crkva i vojska, potpuno nebitni? Dovoljno je što imamo Njega. On će nam rešiti sve probleme. Niko nam više ne treba. Eto, sad i sami vidimo da su svi višak, zar ne?

ŠTRIKAM TI PRIČU

Problem priznavanja Kosova stigao je do zaprške. Sve ostalo se skuvalo. Na tihoj vatri su skuvani i unutrašnji dijalog (kao mišljenje intelektualne elite), i stav SPC, i javno mnjenje. Prethodnih meseci nam se lagano plasirala poruka da je Kosovo običan Divlji Zapad, leglo nasilja i kriminala, američka teritorija… Ne pamtim kada smo u medijima videli sliku nekog srpskog manastira na Kosovu, kulturno-istorijskog spomenika od značaja za naš narod, ili čuli analizu stanja rudnih bogatstava, izraženih u milijardama neke valute. Sada, kada se rasplet bliži, saznali smo da je dogovor sa Prištinom moguć ako se Srbiji nešto ponudi zauzvrat (Vučić u Gardijanu). Za Blumberg je Vučić kazao da je više vremena potrebno da svetske sile izvrše pritisak kako bi Priština pristala na davanje ustupaka, kako bi mogao da građanima Srbije predstavi sporazum bez osećanja poniženosti. Iz intervjua Cara za Ekspres saznali smo sledeće: “Koliko je ko mrtvih a slavnih iza sebe ostavio. Neki put mi se čini da je jedina mera, koja je ovde prihvatljiva, ona koja je u grobovima i kosturnicama. I dođe mi da sve pitam, pa zar stvarno to hoćete? Da i ovo malo nas izgine? Za neki mit, imaginarnu slavu, za novi poraz, ili za preskupu pobedu posle koje nikoga više neće biti. I plašim se toga, najiskrenije”. Jeste novost da se nečega plaši, ali nije i priznavanje Kosova. Ono je sasvim izvesno i obećano. I trenutno jeste izgubljeno, a priznanjem će biti potpuno izgubljeno. Šta god da je nama obećano zauzvrat – nedovoljno je. Šta god da je njemu lično obećano, očigledno je više nego dovoljno.

U tom svetlu, budalesanja oko toga da li Vulin može u Hrvatsku ili ne, koje su naše recipročne mere, zašto Vučić nije dobio poziv na Putinovu inauguraciju, zašto Dodik jeste, ali neće da ide, da li bi Haradinaj došao u Beograd ili samo u Medveđu, zašto je Darku Šariću suđenje odloženo po 21. put, kao i Mirijani Marković za kojom od 2005. godine postoji međunarodna poternica, čije je pare Mali trošio u Rimu, da li će Vesić biti gradonačelnik Beograda – sve su to najobičnija zamajavanja, veštački stvorene krize za dnevnu upotrebu.

MUSTRE BEČKE

Mustre bečke bićemo svi mi prekosutra, na Međunarodni praznik rada.

Dok će se Prvi maj širom sveta obeležavati masovnim protestima radnika, nepreglednim rekama ljudi na ulicama velikih gradova, kod nas će reke automobila hrliti ka izletištima, šumarcima, zabačenim delovima parkova. Dok se u svetu pripremaju transparenti sa snažnim porukama upućenim kapitalistima i političarima koji služe kapitalu, a ne narodu, kod nas će se pripremati meso za roštilj. Dok će oni iskazivati radničku solidarnost, mi ćemo se tući oko prošlogodišnjeg mesta za roštilj. Oni će polagati pravo na normalan životni standard, uslove rada, zarade od kojih mogu da školuju decu, a mi ćemo polagati pravo na hladovinu. Oni će strepeti od nereda i policije, a mi od krpelja i komaraca.

Normalno.

Nama je mnogo bolje nego njima. Naše su plate veće, kod nas ne otpuštaju trudnice i porodilje, nema rada na crno, nema političkih ucena za posao, nema neplaćanja prekovremenog rada, nema subvencija od stotina hiljada evra firmi koja ima profit od četiri i po milijarde. Za razliku od njih, mi nemamo minimalac od koga ne može da se preživi. Za razliku od njih, naš radnik može da odvede porodicu na more.

Ministar za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, poznat i kao Cicin šofer, poručio je radnicima za Prvi maj – Red, rad i disciplina! I to u trenutku dok nam sprema novi Zakon o štrajku, koji realno nama i ne treba. Dok je državnih sindikata, roštilja i ražnja, ministre, ne beri brigu. Popij jedno hladno pivo na naš račun.

A vi, obespravljeni radnici, u utorak obucite svetle boje, dug rukav, duge nogavice i ne zaboravite da se pregledate pred spavanje. Krpelj se izvlači pincetom i ne maže se nikakvim hemikalijama pre toga, da vam se ne bi ispovraćao u krv.  Šta vas briga što je na Prvom kongresu Druge Internacionale 1889. godine odlučeno sledeće: „Prvi maj je zajednički praznik svih zemalja na kojima radnička klasa treba da manifestuje jedinstvo svojih zahteva i svoju klasnu solidarnost“.

Nek je meso vruće, a pivo hladno. Vreme će biti lepo.

PLETIONIK nismo zaslužili, ali ipak…

Srednjoškolci iz 30 zemalja takmičili su se s 192 rada, na upravo završenoj internacionalnoj konferenciji mladih naučnika koja je ove godine održana u Beogradu.

Maturant Pete Beogradske gimnazije Todor Cvetanović je na ovom takmičenju pobedio u oblasti biologije. Bravo, Todore. I izvini što srpski mediji o tome nisu izvestili javnost. Razumi ih – prevarena žena je u rijalitiju priznala mužu da ga još uvek voli. Piše u svim novinama.