– Mama, ima nešto slatko? – upita najmlađi Hajduković svoju majku koja je upravo ulazila u stan, noseći neke kese.

– Ne znam još. Sad ćemo da vidimo.

– Kako ne znaš, pobogu, pa sama si valjda to kupovala – začudi se ćerka sa pubertetskim nerviranjem u glasu.

– Nisam kupovala. Dali mi ispred zgrade. Aj da vidimo šta ima.

Uđoše svi u kuhinju i kretoše da vade iz kesa ulje, šećer, dva kila brašna, kesu makarona, dve sardine, kafu …

– Mama, vidi! Ima i slikovnica! – obradova se sin i poče da je razgleda. Dok je majka oduševljeno pakovala ovu nenadanu dopunu frižideru i špajizu, sin sede u neki ćošak da ne smeta, i kao svaki mališan koji ne ume da čita, poče da tumači slike kako je znao i umeo.

Ozbiljno se zadubio u slikovnicu, pokušavajući da razume priču. Okretao je strane finog masnog papira sa lepom štampom u boji. Vraćao se na prethodne, jurišao na nove, trljao oči, krivio glavu, mrmljao nešto sebi u bradu. Potrajalo je to prilično dugo, dovoljno dugo da čak i roditelji primete da se već neko vreme njihov sin ne čuje.

– Ženo, gde ti je sin?

– Eno ga tamo, čita nešto.

– Kako bre čita kad ne zna da čita?

– Ma, izmišlja nešto ko i svaki put kad uzme slikovnicu ili novine.

U tom trenutku sin svečano uđe u trpezariju, srećan što su mu oba roditelja tu, spreman da im čita svoju novu slikovnicu. Ohrabren upitnim pogledom majke i razrogačenim očima oca, sin otpoče:

– U vrtiću je Joca bio najviši dečak. Drugari su ga se plašili zato što je bio jači od svih, a oni što se nisu plašili, zadirkivali su ga zbog naočara. Zato se u njega zaljubila jedna devojčica što je isto imala naočare, ali su nju zadirkivali što joj je frizura bila kao ona kaciga što se nosi kad se vozi bicikl. Ona je uvek bila blizu Joce i stalno je gledala u njega.

Mali Hajduković, okrenu stranu, pa nastavi:

– Drugare je Joca ponekad nervirao jer ih je terao da idu na razna mesta, a njima se išlo da igraju fudbal ili u neku poslastičaru. Umesto toga, morali su da idu sa Jocom na neko gradilište. Tu se najviše nervirala jedna Jocina drugarica sa belom kosom, koja se spremila da ide na maskenbal. Mama je našminkala kao klovna, i sada je kasnila na maskenbal jer je morala s Jocom na neko gradilište.

Opet je okrenuo stranu, malo se uplašio, ali je ipak nastavio drhtavim glasom.

– Jednom su Jocu i njegovog drugara koji je isto imao naočare ali je bio mnogo niži od Joce, uhapsili čika policajci. Puno policajaca u lepim uniformama stavilo je Jocu i njegovog malog drugara da stoje ispred svih i da im se sva deca smeju i da gledaju u njih. Čika policajci su bili ljuti na Jocu što je svuda išao – i na gradilište, i na neki veliki put gde sleću avioni, i u neku bolnicu gde samo čika doktor sme da uđe.

Dečak je sada gledao u desnu stranu slikovnice, pa u levu, pa opet u desnu, pokušavajući na brzinu da poveže priču.

– Ovaj… Pošto je Joca bio mnogo nevaljao, čika policajci su u pomoć pozvali i vojnike. Ispred vojnika je bio jedan drugi dečak kome su vojnici mnogo vukli uši, jer je i on bio nevaljao. Zato su mu uši malo porasle, a oči su mu se isto malo izbuljile, jer su ga uši mnogo bolele.

Tu se mali Hajduković rasplaka. Bilo mu je žao Joce i njegovih drugara, a naročito ovog što su mu mnogo vukli uši. Niko ih nije voleo. Svi su ih grdili.

– O bože, dete, šta je s tobom? Pa nemoj da plačeš. To je samo slikovnica. To je neko izmislio. Nije to stvarno – majka je pokušavala da uteši uplakanog sina, merkajući jednim okom muža i čekajući da počne sa svojim čuvenim “nemoj da cmizdriš, ti si muško”.

Međutim, otac porodice je neočekivano ćutao. Malo je bio crven u licu, istina, i malo je ubrzano disao. Izgledao je smešno s onim slincem koji bi mu na kratko provirio iz leve nozdrve, pre nego što opet utrči u nos. Pogledao je u natpis na nedavno raspakovanim kesama, pa u tu slikovnicu koju je njegov sinčić spustio na stolicu dok ga je majka tešila i brisala mu suze, i sve je u trenutku povezao.

Ustade, podiže sa stolice predizborni reklamni materijal, ode u dnevnu sobu, priđe regalu i ugura tu brošuru na najvišu policu. Zatim se vrati u trpezariju i procedi kroz zube:

– Slušaj me dobro, ženo. Ništa tamo nije izmišljeno. Da te više nisam čuo da kažeš da to nije stvarno. Čuće te neko i pomisliće da ti misliš da oni lažu! Ti, ženo, da misliš ne umeš. Oni nikad ne lažu, jel jasno?!

Sinčić podiže uplakani pogled, pa se ponovo okrenu ka majci i zaplaka neutešno.
Setio se Joce.

Mnogo godina kasnije, u jednoj sociološkoj studiji pisalo je:

“Pred kraj druge decenije XXI veka, demokratski procesi su u Srbiji doživeli svoj vrhunac. Loše navike iz prethodnih vremena bile su u potpunosti iskorenjene. Bilo je nezamislivo podmićivati rođeni narod pred izbore ponižavajućim poklonima, koji su sadržali osnovne proizvode iz potrošačke korpe. Političari su se za glasove borili svojim poštenim radom i poštovanjem prema biračima.”