Porodica Hajduković je tipična srpska porodica. Politika ih zanima taman onoliko koliko se u nju razumeju: oca – tek toliko da može da se svađa s neistomišljenicima; majku – tek koliko da nervira muža; ćerku – ne vidi kakve to veze ima s njenom budućnošću; sina – isuviše je mali da bi išta shvatao.

U njihovom stanu se oglasio telefon, taman u vreme popodnevnog odmora. Javlja se otac:

– Alo! Ko smeta u ovo doba?
– Dobar dan. Porodica Hajduković? – zacvrkuta ženski glas.
– A ko pita?
– Zovem iz marketinške agencije da vam postavim nekoliko pitanja u vezi sa…
– More, marš bre u tri lepe materine – dreknu otac i zalupi slušalicu.

Sutradan je telefon opet zazvonio, skoro u isto vreme, ali je otac spavao, pa majka u žurbi pritrča telefonu da zvonjava ne bi probudila muža.

– Halo?
– Dobar dan. Porodica Hajduković?
– Jeste. A ko je to?
– Zovem vas iz štaba izborne liste…
– Joooj, ne mogu sad, ručak će da mi zagori – slaga majka i isključi telefon iz struje.

Narednog dana je telefon zazvonio u trenutku kad su i majka i otac dremali, a ćerka, potpuno zbunjena samim konceptom postojanja fiksnog telefona, uključi slušalicu:

– Daaaaa?
– Dobar dan. Porodica Hajduković?
– Jao, jeste! Kako znate?
– Imamo vas u evidenciji.
– Kako to mislite? A odakle zovete? – upita oprezno, jer je skoro nešto malo bežala s časova.
– Iz izbornog štaba opozicione koalicije, pa ako imate vremena samo za nekoliko pitanja?
– A, to! Kul. Imam, imam. Samo kažite. A možemo i da ne persiramo, a?
– To ne bi baš bilo po pravilima. Recite mi molim vas koje biste tri situacije iz života u Beogradu izdvojili kao najneprijatnije, odnosno, kao nešto što bi najpre trebalo rešiti.
– E, ovako: prvo, potpuni je smor da prepodnevna smena počinje u osam! To je smislio neko ko mrzi nas mlade. Drugo, u svakom solarijumu mora da postoji micelarna voda jer su one rukavice potpuno prevaziđene i nisu… Halo! Halo! Halo, jel me čujete? E, stvarno! Sad je našla da pukne veza!

Četvrog dana su roditelji bili u kupovini, a ćerka u solarijumu. Telefon je zazvonio i zvonio nekoliko puta, dok je sin stajao pored njega i pitao se da li sme da se javi. A šta ako je nešto važno? Možda je baka? Prelomio je i uključio slušalicu:

– Halo, dobar dan, bako jel si ti?
– Dobar dan. Porodica Hajduković?
– Nije.
– Kako nije? U evidenciji piše da je to broj Hajdukovića.
– Jeste broj Hajdukovića.
– Jeste ili nije porodica Hajdukovića? – pomalo rezignirano upita ženski glas, pa u pola glasa nekome reče: ” Ljiljo, mene neko opet zajebava”.
– Pa, nije porodica, nego samo ja.
– A ti si Hajduković?
– Jesam.
– E, dobro da smo to rešili. Treba da ti postavim nekoliko pitanja.
– Dobro, ali nemojte da budu mnogo teška.
– Pitanja su ista za sve. Ne mogu da biram. Reci mi da li znaš šta je sve ova vlast do sada uradila za Beograd.
– Pa… Ne znam baš sve.
– Evo, ja ću da ti kažem. Kao prvo, kao što smo i obećali, a mi uvek držimo obećanje, napravili smo Beograd na vodi.
– A jel ima gumu ili ima mišiće?
– Molim?!
– Ja kad sam na vodi uvek moram da imam mišiće. Mama kaže da mogu da se udavim ako…
– Aman, Beograd na vodi su zgrade i kule, i šetališta, i tržni centar će da bude!
– I svi će da stoje na vodi?! – mali Hajduković razrogači oči od oduševljenja.
– Ma ne na vodi, nego pored reke – iznervira se aktivistikinja, pa se srećom seti obuke i umilnim glasom nastavi – To je pored vode, uz vodu i mnogo je lepo.
– Zašto se onda ne zove Beograd pored vode?

Aktivistkinja poče nešto da brlja po papirima, pa se ipak na vreme snađe:
– A da te pitam ja nešto drugo, a? Evo, recimo, da li znaš da će Beograd imati metro? Znaš šta je metro?
– Znam. To je kad voz ide ispod zemlje kroz neki veliki tunel. Video sam na televiziji. Ide mnogo brzo, a vrata mu šuškaju kad se otvaraju.
– E, jeste. I Beograd će to da ima jer će ova vlast to da izgradi.
– Pa, Beograd već ima taj metro.
– Nemamo, ali će naša vlast i to da izgradi.
– Imamo. Moj tata kaže da ima i karte da se kupe, samo on ne zna gde.
– Ti si sve pomešao!

U slušalici se začu udaljeni glas:
“Ma, jesi ti i dalje na onom istom pozivu?”
“Jesam, Ljiljo. Neki lik utanjio glas, pravi se da je dete, pa samo provocira, ali srediću ga ja!”
“Daj ga meni!”

– Halo!
– Halo.
– Jesi ti dete?
– Jesam.
– Pa što se javljaš na telefon kad si dete?
– Mislio sam da je baka.
– Oooo, pa ti imaš baku? A jel i baka živi u Beogradu?
– Živi.
– E, lepo. Pozdravi puno baku i reci joj da obavezno glasa za nas što smo na vlasti, jer mi ćemo da joj damo i senior karticu.
– Baki su već neki dali jedan paketić, a nije bila Nova godina, i nije bilo slatkiša nego neki šećer i brašno, i još nešto je bilo.
– E, i to smo joj mi dali.
– A baka je rekla da ste vi lopovi i neki vuci i batine, i da ste joj ukrali penziju. Jel možete da joj vratite penziju pošto ide moj rođendan?
– Ma, ko joj ukrao penziju? To su bile mere štednje i fiskalne konsolidacije!
– Ne znam šta je to. Baka kaže da vas treba jednom motkom od… ovaj… od kakanja sve tući jer ste veliki lopovi.
– Slušaj mali, ti si mnogo bezobrazan za svoje godine, znaš!
– Nisam. Vaspitačica kaže da sam ja fin i da uvek kažem dobar dan. I kaže da kamo lepe sreće da su one čike iz televizora fine kao ja.
– Koje sad čike iz televizora?
– Ja ne znam kako se zovu, jer sam ja dete. Ali ima jedan čika što mnogo uzdiše i mnogo mu je teško, pa ima jedan čika što ume da gleda brzo na sve strane. Ja sam isto probao, ali mi je mama rekla da ne izvrćem oči jer će tako da mi ostanu. A tom čiki nisu tako ostale.

Ljilja spusti slušalicu bez pozdrava, iako je to bilo strogo mimo pravila sa obuke, pa reče koleginici:
– Znaš šta? Ova opozicija, pa to sve sama đubreta! Sad su počeli da se pretvaraju da su deca da bi nas ovde zamajavali. Zovi centralu da zove Buleta, da ga pita da nije onaj Tika otvorio neku stranačku školu glume. Nemoguće da im je ovo prošlo bez ozbiljne obuke. U stvari, nemoj ti. Zvaću ih ja. Mogla bih da im predložim da mi vežbamo da smo babe! Ljudi teže otkače babe. Bude im nekako žao, pa slušaju šta….

Mnogo godina kasnije, u jednoj sociološkoj studiji pisalo je:

“Pred kraj druge decenije XXI veka, demokratski procesi su u Srbiji doživeli svoj vrhunac. Loše navike iz prethodnih vremena bile su u potpunosti iskorenjene. Bilo je nezamislivo uznemiravati građane pozivima iz izbornih štabova stranaka. Oštro su kažnjavane kompanije za telekomunikaciju koje su strankama ustupale ili prodavale podatke o svojim klijentima. Političari su se za glasove borili svojim poštenim radom i poštovanjem prema biračima.”