Rečenica iz naslova je postala dežurni alibi za sve loše i nepromišljene odluke, nebulozne zakone, sulude poteze vlasti. Čini se da je nebitno da li ćemo ikada postati deo Evropske unije, ili to da li će ona 2025. godine postojati, da li će oblik u kome će postojati nama odgovarati, i pre svega to da li je većina građana Srbije uopšte za ulazak u EU. Bitno je da se potezi neznalica pravdaju. Nekada je to alibi za neznanje, nekada za nameštene tendere i bogaćenje onih nevidljivih, a tako bliskih vlastima.

I sve je to zarad dobrobiti građana, jer ako je tako u Evropskoj uniji, to ne može da ne valja.
Što se prosvete tiče, dok krupnim koracima hrli ka EU, na dobrom je putu da stigne u Tanzaniju.

Krajem 2017. godine, anketirani građani su ocenjivali ministre, i ministar prosvete je jedva dobio prelaznu ocenu.

Krajem 2017. godine, predsednica Vlade je ocenjivala rad ministara i izjavila da je najzadovoljnija radom Ministarstva prosvete.

Građani su ocenu dali verovatno na osnovu ličnog iskustva sa sistemom obrazovanja, kao roditelji, doskorašnji učenici, bake i deke učenika. Ministarka je ocenu dala na osnovu uvođenja Informatike kao obaveznog predmeta od petog razreda osnovne škole.

Digitalizacija.
Jer tako je i u Evropskoj uniji.

Naravno, predsednicu Vlade i ministra prosvete ne zanima postojeći izveštaj OECD-a koji nedvosmisleno pokazuje da digitalizacija nije donela očekivane pomake u obrazovanju ni u jednoj zemlji, i da se ogroman novac potrošen na digitalizaciju smatra promašenom investicijom. Ne zanima ih ni zaključak ove međunarodne organizacije da na napredak u sistemu obrazovanja najviše mogu da utiču nastavnici. Naše vlasti jedino nastavnike ignorišu.

Inkluzija.
Jer tako je i u Evropskoj uniji.

Uvođenje dece sa posebnim potrebama u redovnu nastavu direktno je posledica aktivnosti nevladinog sektora i  lobi grupa. Kao vruć krompir ti su učenici iz specijalnih škola prebačeni u redovne škole, nastavnicima koji se ni jedan jedini dan nisu školovali za takav rad, bez prethodnog osnaživanja škola u smislu zapošljavanja većeg broja specijalnih pedagoga, psihologa, logopeda i slično.
Naravno, vlast nije iskoristila iskustvo zemalja za kojima kaskamo nekoliko decenija. To su zemlje koje su odavno pokušale da uvedu inkluziju i odavno od nje odustale, jer se ispostavilo da je sa inkluzijom obrazovanje postalo nekvalitetnije i za decu sa posebnim potrebama, ali i za ostale učenike.

Nema ponavljanja razreda.
Jer tako je i u Evropskoj uniji.

I opet smo nakaradno protumačili i još nakaradnije realizovali ideju koja i nije bila loša. Prvo, nije tačno da nigde nema ponavljanja. Drugo, postoje rešenja koja su između redovnog nastavka školovanja i ponavljanja razreda. Treće, tamo su škole osnažene za rad sa takvim učenicima, kroz zapošljavanje većeg broja stručnih saradnika i drugačiju strukturu radnog vremena onih nastavnika koji rade sa njima. Osnažena je i porodica, pa se čitavo društvo ozbiljno zauzima za decu koja se nalaze u toj graničnoj zoni i suštinski im pomaže da prevaziđu trenutne probleme.
Kod nas se, zbog drske nepromišljenosti prosvetnih vlasti i neozbiljnog pristupa ovom problemu, sve svodi na poklanjanje dvojki.

Elektronski udžbenici.
Jer tako je i u Evropskoj uniji.

Kakva laž!
Ne samo da se nije odustalo od klasičnih papirnih udžbenika, već postoje i naučne studije koje dokazuju da se mnogo uspešnije uči sa papira, nego sa ekrana. Da li je opet u pitanju neznanje, ili prilika da neko dobro zaradi, ili nesposobnost da se uvede red na tržištu udžbenika – nejasno je. Jasno je, međutim, da opet imamo temu za zamajavanje javnosti i egzaltirane nastupe na konferencijama za novinare.
Elektronski dodaci udžbenicima jesu sjajna stvar. Dodatni materijal za učenje u elektronskom obliku jeste sjajna stvar. Provlačenje informatike kroz sve predmete, poneka prezentacija, filmić, igrica -da! Elektronski udžbenici – ne, nikako!

Primera pozivanja na Evropsku uniju i usaglašavanje domaćeg zakonodavstva sa evropskim, ima još mnogo. Pametnih primera, nažalost, nema. Kao da se niko ne pita da li su te izmene zaista dobre za nas, da li nam pomažu, da li unapređuju naš život.

Što je još važnije, uporno se bave kozmetičkim promenama, dok suštinski važne stvari ostaju nedirnute.

Šta je ono što se u Evropskoj uniji nikada ne bi tolerisalo, a kod nas se brižljivo gaji?

1) preobimno, nepovezano, a ponekad i besmisleno gradivo

2) nepostojanje nastavničkih fakulteta

3) odeljenja sa 30 đaka

4) besmislene i nedelotvorne kaznene mere za nepoželjno ponašanje đaka

5) ignorisanje nastavnika pri osmišljavanju reformskih koraka

6) nepostojanje jasnih ciljeva i vizije razvoja prosvetnog sistema

7) milion nastavnih predmeta

8) izostanak horizontalne povezanosti nastavnih sadržaja

9) škole bez ograđenih školskih dvorišta

10) nebezbedno okruženje za učenike, ali i za nastavnike

11) lisnata testa po kioscima oko škola, umesto školskih kantina

12) povećanje bodova na maloj maturi u korist završnih ispita, umesto ozbiljne revizije osnovnoškolskog obrazovanja

13) do krajnjih granica mašte široko postavljen Pravilnik o sistematizaciji radnih mesta, zbog kog najkvalifikovaniji nikako da stignu do radnog mesta u školskom sistemu

14) zakonska mogućnost da višak iz bilo koje oblasti državne službe može da se udomi u školi, kao sabirnom centru…

Da li da nastavim?
Ima li pet stvari na koje možemo da ukažemo i ponosno izjavimo – evo, ovo je promenjeno i odlično je?
Dobro, ‘ajde, ima li dve stvari?
A jedna?
Frtalj jedne?

I na kraju, ono nad čim bi se u zemljama Evropske unije zgrozili, zgadili, zbog čega bi ministar leteo iz fotelje, a možda bi se i Vlada uzdrmala:

Zamislite da u jednoj austrijskoj, švedskoj, finskoj školi ministar naredi da direktor škole bude osoba za koju postoji omanje brdo dokumentacije o propustima u radu, omalovažavanju đaka, roditelja, kolega! I to, onaj isti ministar koji po novinama i televizijama mesecima naglašava koliko je ličnost direktora od najveće važnosti za dobro funkcionisanje škole. Zamislite da u zemljama Evropske unije ustane čitav kolektiv uz podršku roditelja, jasno kaže da neka osoba nema kvalitete potrebne za upravljanje školom, a da ministar smesta ne doleti u tu školu i ispita u čemu je problem. Zamislite da u nekoj zemlji škola stane zbog zakonskih propusta, nesprovođenja procedura, propusta ministra lično, a da ministar lično o svemu tome ćuti i pravi se blesav.

Zato, Evropska unijo, nisi nam po meri.
Ajde ti lepo svojim putem, a mi sa Šarčevićem na čelu kolone odosmo u Tanzaniju.
Život nije na konferenciji za novinare na kojoj ministar priča bajke.
Život je u srpskim školama, državnim, koje privatnik Šarčević veoma uspešno urušava, dok ne ostane kamen na kamenu.

A tako nije u Evropskoj uniji.
Lažete i obmanjujete narod.