Decu smo upropastili. Šta dalje?
U samo dva dana doživela sam dva šoka, kao čovek, roditelj, prosvetni radnik.
ŠOK PRVI
Na jednoj grupi prosvetnih radnika na Fejsbuku, naišla sam na objavu koleginice koja objašnjava da će protiv nje biti pokrenut postupak jer je učenici dala jedinicu. Dva puta je prozvala da odgovara, učenica je oba puta odgovorila sa “ne znam”, i koleginica je upisala jedinicu u dnevnik. Po mišljenju psihologa škole nije smela to da uradi, jer se na osnovu odgovora “ne znam” ne može proceniti stepen savladanosti gradiva. Uzgred, da je učenica ostala neocenjena, nastavnica bi morala da piše izjavu o tome zašto nije ocenila đaka.
ŠOK DRUGI
Zatim sam ugledala fotografiju objavljenu na Instagramu, napravljenu mobilnim telefonom na jednom času u jednoj osnovnoj školi u Obrenovcu. Na fotografiji nastavnica i učenica stoje ispred table, okrenute leđima. Nastavnica piše po tabli, dok učenica u ruci drži kredu u visini zadnjice nastavnice. Đak koji je fotografiju napravio i postavio, napisao je komentar: “Nabiću joj kredu u čmar”. Ne znam da li je u pitanju učenik ili učenica, ali bi trebalo da je dete u pitanju.
Dokle ćemo da upropašćavamo decu, i vi roditelji, i mi prosvetni radnici?
Šta mislite da postižete tim tetošenjem, nalaženjem opravdanja i izgovora za svaki nerad, frenetičnim aplauzima za i najmanji uloženi trud?
Dobili smo generacije koje ne mogu ni da pročitaju celu pesmu koju su njihovi roditelji bez po muke učili celu napamet. Dobili smo generacije koje ne smeš da pitaš tri lekcije jer je to preveliki napor za njih, već lekciju po lekciju. Ako lenjivac ne pipne knjigu i dobije jedinicu, nastavnik mora da mu piše poseban plan po kome će učiti (valjda po rečenicu nedeljno). Više nije dovoljna dobra stara dopunska nastava na kojoj će se dodatno pojasniti gradivo, već su potrebni listovi i listovi papira sa posebnim planovima, prilagođenim ne deci sa problemima u učenju, nego deci koju mrzi da kod kuće otvore knjigu. Nastavnik koji da jedinicu je maltene nasilnik.
PRIMER IZ PRAKSE
Prošle nedelje su dva odeljenja prvog razreda, i to odeljenja sa sjajnim bodovima pri upisu, kod mene radila test. Isto gradivo, ista predavanja, identična struktura testa sa minimalnim izmenama u samim primerima, ali primeri iste težine. Za test i gradivo koje će biti na testu znali su dve nedelje unapred. Bar nedelju dana ranije su tačno znali kako će test izgledati. Postojao je odvojeni zadatak za dvojku, osmišljen tako da kada biste nekoga sa ulice pozvali i objasnili mu šta treba da nauči, posle dva sata rada dobio bi dvojku i ako nikada nije učio engleski. Učenici su znali da će postojati takav zadatak i znali su tačno šta treba da nauče za dvojku.
U jednom odeljenju nije bilo nijedne jedinice. U drugom, od 32 đaka – 13 jedinica. Kada sam ih pitala zašto je tako, da li postoji nešto što ja mogu da učinim, da promenim nešto u svom načinu rada, da usvojim metode nekog nastavnika iz njihovih osnovnih škola koje su se pokazale kao uspešne – odgovorili su mi da nisu učili. Napominjem i da svoje đake redovno učim tehnikama učenja, i dajem im praktične savete o tome kako najbolje i najlakše da savladaju gradivo.
Naravno, svi su upućeni na dopunsku nastavu i naravno bar polovina neće na nju doći.
Sreća je da u mojoj školi radi normalan pedagog, koji ne misli da protiv nastavnika treba pokrenuti postupak ako da jedinicu.
Što se tiče drugog slučaja koji sam navela, da je ovde išta normalno, đak koji je postavio fotografiju i komentar bio bi isključen iz škole, a roditelji upućeni u Centar za socijalni rad, da se malo ispitaju razlozi vaspitne zapuštenosti i zanemarenosti deteta. Uzgred, taj uličarski rečnik koji osnovci tako lako usvajaju, svakodnevno živi u Parovima i Zadruzi, kod medijskih miljenika ove vlasti, Marića i Mitrovića. Ovlašćena agencija na to ne reaguje, niko ne vidi da tu ima nekih problema.
Dečiji nestašluci odavno nisu dečiji.
Deca su nam nasilna, nevaspitana, ne znaju za red, pošteđena su svih obaveza i odgovornosti, prezaštićena su.
GLOBALNI TREND
Dok svet unajveće raspravlja o tim “generacijama pahulja”, o “milenijalcima” sa kojima poslodavci već ne znaju kako da izađu na kraj, kod nas stručna javnost o svemu ovome ćuti. Prosvetne vlasti uporno donose propise koji štite najlošije i stvaraju ohrabrujući ambijent za neodgovornost, a nastavnik koji se tome ne povinuje može lakše nego ikada da izgubi licencu za rad u obrazovanju. Roditelji, s druge strane, sada već sasvim dobro znaju da jedna napisana žalba ili molba školskoj upravi, sve rešava, pošto nikada nijedna nije rešena negativno po đaka. Američki univerzitetski profesori su začuđeni nad pojavom da roditelji studenata dolaze da se raspravljaju sa drugim studentima ako im popreko pogledaju decu. Svedoci su i pojave da studenti, kada im se da neki zadatak, umesto da trče u biblioteku, zovu roditelje i objašnjavaju im šta treba da rade. Znači, radi se o svetskom trendu. Preciznije, o trendu koji vlada u Severnoj Americi i Evropi, ali bez skandinavskih zemalja. U Rusiji, Kini i Indiji toga nema. Ipak, važno je napomenuti da stručna javnost u ovim zapadnim zemljama o tome govori i raspravlja, analizira problem i traži rešenje. Za to vreme, mi smo blaženo nesvesni postojanja problema, ako se izuzme gunđanje u bradu po zbornicama.
Održavaju se skupovi o digitalizaciji, uvode se elektronski dnevnici, maše se dualnim obrazovanjem kao neviđenom civilizacijskom tekovinom.
Samo civilizovanosti nigde nema.
Decu smo uspešno upropastili i ćutimo o tome.
Šta dalje?
Da li će nekome pasti na pamet da otvori široku naučnu i stručnu raspravu o ovom sve naglašenijem problemu? Da li će napokon neki ministar obrazovanja umesto menadžerisanja imati viziju o tome šta nam je zaista potrebno, bez obaziranja na želje inostranih finansijera?
Hoćemo li početi ozbiljno da se bavimo stvaranjem ljudi od dece?
Nije da ne znam odgovore na ova pitanja, ali me to ne oslobađa odgovornosti da pitanja postavim glasno.
Нисмо децу упропастили МИ, ВИ, ОНИ или ОВИ. Нису ту родитељи криви а нису ни педагошки радници. Није ни медијска гунгула. Напросто, нису сва деца била ни за основну, а камоли за средњу школу. На жалост, деца која би у прошлости радила неки мануелни посао сада иду и завршавају факултете. То се назива "гурање" (преко везе) и то је тај фамозни зацртани циљ државе да се има за толико процената више факултетски образованог становништва. Исто као што је некада давно било зацртано да је ОШ обавезна.
Дете које није заинтересовано за градиво седи на часу и – омета. Он мора себи направити неку занимацију, па ће направити несташлук који ће бити занимљив и осталима. Концепт часа се руши у том тренутку, и просветни радник губи контролу над ситуацијом. Пре 100 година би се такво понашање детета сматрало скандалом, данас несташлуком.
Глобална тежња за образовањем становништа је достигла свој врхунац, а сада показује све своје недостатке. Свет је пун полуобразованог кадра. Становништво постаје склоно разним теоријама завере и постаје конфликтно. Улога појединца у друштву више није одређена по његовим психо-физичким могућностима, већ по критеријуму сналажљивости.
У тој причи најгоре пролазе друштва која су загазила у "транзицију" – друштва која нису сазрела и, самим тим се налазе у константном конфликту, како сама са собом, тако и са другима. У њима човек који може да креира свемирску ракету ради у фабрици, док је човек који може да пренесе 1000 тона терета наређује ономе првоме.
Дакле, грешка је у примењеној методологији коју држава прописује образовању: школа је обавеза. Заправо, школа треба да буде привилегија. Када је нешто обавеза, онда му је и цена мала, када је нешто привилегија, е онда му је цена висока.
Међутим, сада је касно за било који помак у правцу "привилеговања" образовања. То би изазвало друштвене нереде и не постоји "довољно луда" влада неке државе која би укинула одређене повластице. Због тога се иде на елитизацију појединих школских установа, које не може да упише било ко, а које може да заврши још мање људи. Држава, као и приватни сектор морају да људима који уписују или завршавају те престижне школе обезбеди сигуран посао и високу плату, како би се створила здрава атмосфера потражње за управо том школском установом. Колико ће друштво успети у томе, видећемо.
Знате да Србија има само 7% високообразованих особа?
Знате и да је само основна школа обавезна?
О чему онда говорите?
Деца да раде мануелни посао?
"Знате да Србија има само 7% високообразованих особа?" – и имаће све мање јер они или одлазе или, уколико немају могућности за то, раде управо "мануелне послове" како би преживели? Ако ће нуклеарни физичар да продаје постељине и гаће на пијаци како би прехранио своју породицу, онда је очигледно да је и тих 7% превише за наше тржиште рада, зар не? Друга је ствар што би смо ми желели да су сви око нас културни, васпитани, лепи итд… То су личне жеље и друштвене тежње које су неодрживе.
"Знате и да је само основна школа обавезна?" – Да! А знам и децу која су у ОШ била у Петници, али због животних догађаја нису наставила даље, већ су их из дома за незбринуту децу слали на неке курсеве! Са друге стране имате контраст где деца из "имућних" породица снимају своје професоре и наставнике извргавају руглу, тако што их снимају помоћу мобилних телефона. Та деца су очигледно заинтересована за школу, али не и за образовни део који им њихово школовање пружа.
"О чему онда говорите?" о проблему у коме се Ви налазите до гуше.
"Деца да раде мануелни посао?" – не деца, људи у које та деца одрастају, уколико им се у животу не пробуде тежње за својим умним усавршавањем.
Не треба мене погрешно схватати, само покушавам да укажем на узрок проблема, који је очигледан, а пред којим сви затварају очи.
Прво, држава није дужна да обезбеди посао свакоме. Нуклеарни физичар је требало да провери да ли има потребе за његовим занимањем пре него што је уписао факултет. Ја сам прескочила прва три омиљена предмета и студирала четврту омиљену област, јер сам знала да са прве три нема посла. Док сам дипломирала (у року), ни за четврту није било посла, па сам се преселила 200км даље. Не знам чему се нада неко ко данас уписује филозофију или историју уметности, колико год да их обожава.
Да је могуће да одгајамо културну и васпитану децу доказују државе у којима су деца васпитана и културна.
То што се на прсте једне руке могу избројати деца из домова за незбринуте која су била у Петници, није аргумент у расправи.
Нису ни сва деца имућних родитеља проблематична. Код оних која јесу, заказали су родитељи, а ви у првом коментару тврдите да ништа није до родитеља.
Ја се не налазим ни у каквом проблему. На мојим часовима се још увек зна ред, али не желим да игноришем растући проблем, видљив голим оком.
Што се тиче деце и мануелних послова, ви сте сами у првом коментару тако написали, а не ја.
Коментари су вам, иначе, препуни генерализација.
За даљу дискусију, представите се именом, презименом и занимањем.
Ne znam kolko je metodički ispravno da ceo test bude poznat nedelju dana ranije. To je destimulativno i nekompetititivno, i ne verujem da ijedan pravilnik ili udžbenik o metodici nastave to propisuje. Možda roditelji ne očekuju mnogo, ali očito da ni profesorki kadar ima zamagljene vidike 🙁
Tekst je realan i ukazuje jasno i glasno na probleme. Na pr. u Holandiji skole nemaju psihologe, oni dolaze po sluzbenoj duznosti u toku godine i obave razgovor sa svakim djakom, a jedinice…..skala je od 1-10. Ocena 5,5 je pozitivna, a sve nijase "jedinice" pokazuju neko znanje …. da znanje. Nema usmenog odgovaranja, postoje samo diskusije i analize koje se ne ocenjuju, ali koje moraju da se urade, testovi imaju razne tezine od 1-6 a zakljucna ocena je srednja ocena koju izracuna elektronski dnevnik. Kontrolne provere mozes da izbegnes trenutno, ali ces morati da ih koliko sledece nedelje odradis sam…..pa biraj. U srednjoj skoli razred ponavlja 30% dece. Da se razumemo svuda u svetu sve se srozalo, roditelji su sve nerealniji ali u Srbiji koliko covek sa strane moze da primeti vladaju bas poremecene psihologije i nerealni roditelji. A u skolama vlada psihologija fabrikovanja vukovaca. Sramota. I da….a izjava psihologa – "bulshit".
Skolovanje? Da li ste vi normalni?! Skolovanje je jedno od osnovnih ljudskih prava. Ko ste vi da odredjujete ko je taj ko treba da se skoluje, a ko ne? Vecu glupost nisam cula. Cak i oni koji zele da ostanu da rade na selu treba da prodju kroz osnovno obrazovanje, a pozeljno je u danasnje vreme da se stalno edukuju i da budu u toku sa tehnickim i tehnoloskim dostignucima, na svim poljima, a posebno na poljima poljoprivrede. Feudalna vremena su davno prosla, mada fasizam i fasisti poput vas pokusavaju stalno da ih povamire. Zaboravite na to, a o skolstvu u 21. veku treba govoriti u skladu sa novim vremenom i novim tehnologijama. Stari nacini vise nisu primenjivi i nije cudo sto su deca nezainteresovana i sto deluju da su retradi koji nisu u stanju da uce onako kako smo to mi radili.
Sve kreće iz porodice.
Породица је кључна, дефинитивно.
Уколико нисте просветни радник, није ни потребно да знате шта је методички исправно.
Нигде не пише да су им познати сами задаци, али им је познато да ће имати, рецимо, пет задатака – први лексика, други времена, трећи колокације и тако редом. То је сасвим педагошки. Веома је стимулативно када ученици не треба да гледају у пасуљ какав ће и колики тест бити, а што се компетитивности тиче, лично гајим презир према њој.
Јасно ко дан.
@Anoniman Zapravo Skolovanje je apsolutno u pravu. Cak se to i iz teksta vidi – degradacija potice ne od strane profesora ili roditelja, vec upravo od – ucenika. Ako je to njihovo osnovno pravo, zasto se bunite? Imaju valjda pravo da se skoluju po svojoj volji i da kazu profesorima: "Ne zanima me gradivo, daj mi, bre 5!"?!?
Profesor je taj koji odredjuje ko ce da se skoluje dalje, a ko ne. I to radi na osnovu (i samo na osnovu) ucenikovog (pokazanog) znanja. Ljudi koji zele da budu u toku moraju da – budu informisani, zar ne? Za to sluze sredstva javnog informisanja, a ne skola. Svrha skole je nesto drugo> nauka. Tako i zemljoradnik, ako ne zeli da se bavi naukom, neka unajmi agrotehnicara, ili neka se informise preko adekvatnih glasila. Zasto coveku dajete epitete? Da bi ga diskreditovali u nedostatku argumenata? Evo, mozete sa mnom da govorite, ja se necu ljutiti ma sta mi rekli.
Da li ste prosli pored tih novih tehnologija? Znate li sta je elektronska tabla i kako se koristi? Ne? Da? Kako napraviti prezentaciju za cas, kako bi zainteresovali decu? Mislite li da nase kolege to znaju? Eno elektronske table skupljaju prasinu u prostoriji za nastavna sredstva, dok moje kolege i koleginice ucitelji polazu PPZ tako sto im sluzbenik MUP-a govori odgovore na pitanja. I onda se covek zapita kako su ti prosvetni radnici odnose prema deci koja prepisuju? Kako su zavrsili fakultet kada ne mogu obican PPZ da poloze?
@autor teksta "Milenijalci" ne postoje. To je pokusaj opisa jedne pojave koji zagovaraju pristalice nove psihologije. To je generalizacija forme dece koju ne zanima ono sto im se prezentuje. Da li postoji ono sto bi ih zainteresovalo? Zasigurno postoji, i ta deca treba da budu okrenuta tome, ali ne smeju ometati drugu decu koju interesuje gradivo. Tu se otvara problem velicine odeljenja u osnovnim skolama, struke u srednjim i zainteresovanosti za nauku u toku akademskog usavrsavanja.
Ja sam trenutno u USA, ali sam radio u Srbiji u skoli i imam dosta prijatelja koji mi kazu kakvo je stanje. Ovde je slicno, ali se primenjuje upravo ono sto je @Skolovanje? i rekao. Deca koja imaju znanje se upucuju iz drzavnih skola u privatne i kvalitetne, kako bi mogli da dostignu svoj potencijal. Drzava za takvu decu daje odredjenu nadoknadu privatnoj skoli, ukoliko roditelj nema novca.
Rekli ste da u Rusiji i Kini nema onoga da roditelji rade deci domaci? Za Kinu ne znam, ali poznajem nastavnika iz Rusije kojeg su djaci pretukli na sred casa i to okacili na drustvenu mrezu. Covek nije smeo ni da tuzi roditelje. Dobar je covek i zna znanje, zaposlio se kasnije na boljoj poziciji u Moskvi. Ta deca sada zavrsavaju fakultet, ne sa znanjem.
I da, poznanika profesora NSU su studenti prosle godine ubacili u kontejner, ali se o tome ne pise….
Па, баш и није тако. Основна школа је обавезна. Не знам где то на свету ђаци тог узраста могу да бирају градиво које им се учи, осим неколицине изборних предмета. Средња школа није обавезна. Ако им се не свиђа градиво, не морају да иду у школу и то би било сасвим поштено решење.
Ако се питање о коришћењу нових технологија односи на мене, да умем да их користим, али већ 12 година чекам да ми се опреми кабинет. Овог лета сам сама покренула акцију и нашла донаторе за рачунар и звучнике. Сакупила сам половину потребних пара за смарт телевизор од 65 инча. Радим на прикупљању друге половине. Пошто живите у Америци, можда бисте могли да помогнете. Један наш човек који живи у Чикагу је помогао. Желите да вам пошаљем број рачуна школе?
Опремање кабинета не би смело да буде мој посао. Мој посао је да научим све то да користим, и да онда примењујем ИКТ у настави онда када је то оправдано.
Не знам шта сте мислили под тим да аутори текста Миленијалци не постоје. Ког текста? На интернету сам их прочитала бар двадесетак. Верујем да их је неко написао.
Не знам ни где пише да родитељи не раде деци домаћи у Кини и Русији.
Ако је један наставник из Русије кога ви познајете мерило образовног система у Русији, онда добро.
@klotfrket Prvo moram da Vas naucim jednu stvar. Kada na internetu naidjete na jedan komentar, i kada u njemu stoji oznaka @ posle koje stoji nick nekoga ko je vec u raspravi, taj deo komentara se odnosi na onoga ko je naveden posle oznake @. Oznaku @ u tom slucaju citamo kao "za tog i tog", tako oznaka @ autor teksta je bila odrednica za Vas, to jest, taj deo komentara je bio namenjen Vama.
Vas komentar je opet odraz onoga kako ljudi u Srbiji vide nas koji vise nismo medju Vama. Posalji donaciju? Ja sam u SRB radio kao nastavnik u super opremljenoj skoli, preko puta je bila SS koja je bila jos opremljenija. Cak sam svojevremeno ja urgirao da se nabave elektronske table i pronalazio sponzore. EU donacije + republicka donacija od oko 100 racunara su bili rezultat cele muke. Ali to nije bio kraj muke, vec pocetak. Sve to je vlasnistvo skole, te mora postojati odg. lice, a to bi bio valjda ja, jer, jelte, meni treba? Ostalim kolegama ne? Makar su se tako postavili. Dakle, oni ne zele da budu odgovorni za nastavna sredstva, ne zele da ih koriste, vec da ja – jedan od onih koji je i pokusao da stvari osavremeni, budem odgovoran umesto njih??? Pa cekaj? Ko je onda lud?
Nisam ja otisao 2011g. niti zbog politike (preziveo sam i devedesete i dvehiljadite) niti zbog losih uslova zivota. Otisao sam zbog svega sto se desava u radu i medjuljudskih odnosa. Ovde radim neki sasvim deseti posao i za svaki dolar moram da se pomucim. U tome mi pomazu moje kolege, jer smo u istom sosu, sa istim ciljem – prezivljavanje. U SRB je bilo obrnuto: neko vuce, a neko mu se smeje. Onaj ko vuce ispadne magarac, onaj ko mu se smeje ispadne pametan. Prosto, gaje se jako lose drustvene vrednosti i prevelika Vam je negativna drustvena selekcija. Onaj ko kreira drustvenu selekciju je upravo – prosvetni radnik. Okrenite se oko sebe sledeci put kada budete sedeli u zbornici i shvatite koji su to ljudi (i kakve su to licnosti) koje usmeravaju decu, i koja je njihova metodologija. Kako oni pricaju o drugima iza ledja? Da li uvazavaju naucne metode? Ili misle da su mali carevi koji su bogomdani za taj posao? Da li koriste internet za obrazovanje dece? Koliko se trude? Ili samo kukaju, a gledaju kako da podmetnu nogu?
Ma koliko Vi imali dobre namere i dobru metodologiju nastave, ne smatram da je u ovom trenutku vredno donirati nesto nasim drzavnim skolama. Put ka paklu je poplocan dobrim namerama, pa tako i ova Vasa namera moze biti prilicno velika kost u grlu. Ukoliko budem cuo da se ista menja, imacete moju podrsku.
Zašto bi neko trebalo da vam pomaže ako živi u Americi? Molim vas da mi odgovorite, mnogo me zanima vaš odgovor.
U vezi "nestasluka"….moram da podelim moje holandsko iskustvo, tek da se zna da tamo negde nestasluk ima drugaciji tretman.
Moje dete je sada IV srednje i poseduje sve osobine koje po definiciji treba da ima jadan primeran djak, buduca visokoobrazovana osoba. No u I srednje je bila puna nestasluka, pa tako jednom prilikom nije reagovala da na pocetku casa odlozi telefon, vec je nastavila neku komunikaciju sa drugaricom. Nakon nepostovanja i druge opomene nastavnica ih izbacuje sa casa i zapisuje u elektronski dnevnik. Ja to naravno odmah vidim, pa me poziv nastavnika nakon dva sata ne iznenadjuje. Dodjem kuci i kazem da sve znam, naravno cujem standardne decje price na koje ne obracam paznju i kazem da me ne interesuju te price i da ne zelim da se situacija ponovi. Naravno dogovorili smo da odemo muz i ja i dete da sa nastavnicom popricamo. Ne moram da govorim da je moje dete cak i na tom razgovoru bilo drsko, a da smo mi svi ponovili da to ne sme da se ponovi. Kasnije je izgradila super odnos sa tom nastavnicom i naravno da se nikad vise nije nasla u slicnoj situaciji.
Jednostavno nisam dete grdila, nisam je ni pitala zasto, nisam bila ni ljuta na nju, dozivela sam to kao nestasluk, izazov za mnogu decu, da ne kazem…desava se, nije strasno. Strasno je kad roditelj ne zna kako da odreaguje u toj situaciji, jos strasnije kada staje na stranu deteta i napada nastavnika, a najstasnije kad roditeljima sistem aminuje da je to prava reakcija roditelja.
Ne mislim da su deca u drugim drzavama vaspitana i kulturna za razliku od dece u Srbiji. Nema razlike izmedju dece od drzave do drzave, u razlicitim vremenima. Samo norme i pravila kao i sankcionisanje neprimerenog ponasanja nisu isti.
I kad kazete visokoobrazovani, to se kod nas uglavnom podrazumeva da zavrse fakultet. Ja sam sigurna da je taj procenat u Holandiji manji, jer ovde mnogi zavrsavaju vise skole. Fakultete uglavnom zavrsavaju oni koji ce se bas baviti naukom.
Не знам због чега је овај проблем такав у Америци и неким земљама Европе, али мислим да је код нас за проблем некултурног понашања пре свега одговорна држава која просто негује некултурне облике понашања почев од Скупштине преко свих медија. О унижавању просветних радника који долазе такође са државног врха да и не говорим. Следеће, чини ми се да деца не уче довољно једним делом јер су презаштићена, другим делом зато што не виде значај стицања знања односно узрочно последичну везу: ово знам – имам веће шансе да успем у даљем животу, а трећи разлог видим у томе да се негде у старијим разредима изгубе у мноштву чињеница које треба да усвоје, па изгубе мотивацију а, како је просто немогуће да због тога сносе неке озбиљније консеквенце: мирно се препусте нераду. Да не ваља, не ваља. Да ће бити боље у скорије време, не видим …
Ovako, ja se ubrajam u tu neku mladju generaciju.. I tako da se moze reci da govorim iz prve ruke a zelim reci sledece: Naravno da sve krece iz porodice. I naravno da krivim roditelje. Iskreno ima situacija u kojoj nastavnik/ca- profesor/ica nije u pravu ili postupi onako kako djeci ne ide i korist ali ta osoba koja stoji ispred te djece ipak mora imati autorotet i sve sem fizickog i psihickog nasilja dolazi u obzir. I opet se vracam na roditelje koji predstavljaju osnovni faktor u stvaranju karaktera njihovog djeteta koje ce sutra biti ucenik, student, zaposlenik, gradjanin, drzavljanin,otac ili majka koji ce svoje dijete odgajati onako kako su i oni odgajani..U STA MISLITE DA VASE DIJETE MOZE ODRASTI AKO MU "IDETE NIZ DLAKU", AKO MU DOPUSTATE DA SE PONASA KAKO ZELI, DA RADI STA MU JE VOLJA I AKO SVAKI PUTA KAD DOBIJE JEDNICU TRCITE U SKOLU I NAVALITE KUKAMA I MOTIKAMA NA TE LJUDE KOJI POKISAVAJU ISPRAVITI VASE GRESKE. Porodica predstavlja osnovnu kariku u odgajanju mladih ljudi koji ako u svojoj porodici ne nauce da postoji autoritet, da postoji postovanje, daa postoji iskrenost nece postici nista u svom zivotu. Malo sam skrenuo sa teme ali poenta i dalje jeste da ni danasnji roditelji ne shvataju svoje greske i sta tim greskama cine svojoj djeci. A cine to da proizvode degeneraciju koja ubrzo nece znati da se potpise a kamo li da bude samostalna i tako da svi oni koji ce se za par godina upitati "Sta je problem sa mojim djetetom?" (ako se pored svog zivota ispunjenog drustvenim mrezama sjete uopste da imaju dijete i sa bi trebali povesti racuna o njemu) trebaju shvatiti da su oni ti koji su pogrijesili. Naravno da su krivi roditelji jer "sta zna dijete sta je 100 kg, uzme i ponese". Ovo je teme o kojoj se moze pisati mnogo dana i noci ali se bojim da ne b vrijedilo.
S' postovanjem,
M.Z.
Светлана Живковић, наравно да не мислим да неко треба МЕНИ да помаже, где год да живи.
Тај део мог коментара био је реакција на предрасуду да смо ми, наставници, дигитално неписмени и да у томе лежи читав проблем. Ето, ја нисам дигитално неписмена, али немам на чему да будем писмена у школи. Па ако ме неко већ прозива, онда нека помогне. То је све.
М.З, то јесте огроман проблем. Тај тренд презаштићености деце већје показао негативне ефекте, а тек ће их бити.
Писала само томе:
https://ljubinkabobanedic.blogspot.rs/2016/10/blog-post_22.html
Наташа, хвала вам што сте поделили искуство.
Једино се са овим делом не слажем у потпуности:
"Ne mislim da su deca u drugim drzavama vaspitana i kulturna za razliku od dece u Srbiji. Nema razlike izmedju dece od drzave do drzave, u razlicitim vremenima. Samo norme i pravila kao i sankcionisanje neprimerenog ponasanja nisu isti."
Васпитаност деце баш од тога и зависи – ако нема норми, правила и реакције на непримерено понашање, деца ће бити неваспитана и некултурна. У Србији је већина деце веома примереног понашања,али је пораст процента другачије деце толико приметан да не смемо да ћутимо о томе и не предузимамо ништа.
Fina rasprava. Problem po meni lezi u neobrazovanosti roditelja o vaspitanju djece u bas ranom djetinjatvu. Vecina djece se tada tretira kao centar svijeta a pritom se ne posvjecuje dovoljno paznje osamostaljivanju djeteta. Takva djeca su osakacenaa od pocetka a o jadu zabave kasnije i same roditelje i nastavnike i profesore i trenere i sve zive. Nemaju ljudi znanja da vaspitavaju djecu da postanu ljudi ili nemaju vremena ili sad i majka i otac rade i ne gledaju u sta im dijete raste i prave sitne kompromise zarad trenutnog mira kohe kasnije placaju sa debelom kamatom svi.
Ne mislim da se ne slazemo, mozda malo razmimoilazimo, jer imamo razlicita polazista, pozicije i uloge. Ja posmatram sve iskljucivo kao roditelj i imam i jedno i drugo iskustvo, a vi pre svega iz optike profesora a potom roditelja, mozda mozemo da se usaglasimo….roditelji i deca su uglavnom svuda isti, ili mozda bolje da kazem da su se u ovim vremenima opsteg globalizma razlike svele na minimum. A razlike postoje u tom jasnom definisanju normi, pravila i prava i njihovom sprovodjenju i sankcionisanju. Verujem da razlike kao i svuda postoje kako unutar jedne drzave, tako i od skole do skole unatar drzave. Ono sto bi u Srbiji pre svega trebali da naucimo i usvojimo iz Evrope je nacin komunikacije, da jedni druge slusamo dok govorimo, da kad kritikujemo radimo istim tonom i dikcijom kao i kad hvalimo. Samo na taj nacin je moguce dostici obostrano zadovoljavajuci nivo razumevanja. Tu smatram da ipak nastavnici moraju da vode glavnu rec i primerom pokazu kakva je komunikacija dozvoljena kako izmedju dece, tako izmedju nastavnika i dece, a potom i roditelja i nastavnika.
To jeste upravo onaj deo kulture i mentaliteta kojeg se tesko covek Srbin moze lako "odreci".
Штета што нема мејлинг листе на блогу, текстови су увек супер, али никад их не испратим на време.
Знам. Моја грешка.
Биће ускоро 😉
Kažu da uspeh obrazovanja leži na trostubu: škola, dete, roditelj. Valjda i neuspeh pada na tim istim stubovima. Ne mogu nam deca biti drugačija nego što smo mi, i ne može nam obrazovanje biti drugačije nego što nam je društvo. A kakvi smo mi i kakvo nam je društvo…. o tome ne moram ja, ali valjda je jasno.
Ali, iako zvuči katastrofično, ne bih se predao, i ne predajem se do kraja. Svako ovde ima šta da uradi, i roditelji i škola i država (ponajmanje deca. Njih, barem najmlađe, i dalje manje vidim kao samostalne subjekte, a više kao objekte našeg vajanja, nadgradnje ili uproštavanja. Da, deca su apsolutno zapuštena, i nebrigom ali i prezaštićenostu roditelja. Da, nastavnici su prilično društveno degradirani, oduzeti su im mnogi vaspitno-obrazovni alati, ali su i potpuno nezainteresovani (po mom iskustvu, u dobroj većini) bez želje da postignu rezultat i bez namere da se nametnu kao autoritet, što se, dozvolite, ipak pre svega gradi ličnošću i primerom, a ne zakonom i pravilnicima o ocenjivanju. Na kraju, i na početku, država nam je potpuno nezainteresovana za kvalitetno obrazovanje. Iz ugla države, to je katastrofalna odluka, ne treba obrazlagati zašto. Iz ugla onih koji vladaju državom, to je logična odluka. Samo nepismena, nefunkcionalna većina pogodna je za način vladavine koja njima odgovara.
[…] Izvor: Klotfrket […]