Novi Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja usvojen je sa samo 121 glasom ZA, na zbrzanoj, zbrčkanoj, sramotnoj sednici, na kojoj je rasprava bila taman kakvi su i poslanici. Ministar je prečesto odgovarao da će “ta i ta pitanja biti naknadno uređena novim setom zakona”, uporedio sebe sa Dositejem Obradovićem, mada za tim nije bilo potrebe – sličnost je tako frapantno očigledna. Pričalo se o postavljanju nekog nacionalnog okvira na osnovu koga će se raditi novi programi i planovi. Omnipotentni i omniprezentni ministar će u stilu Supermena iz Feketića biti kadar stići i uteći i na strašnom mestu postojati, bar u polovini članova ovog zakona. Već mi je žao onoga ko će ga naslediti.

Mlaćenje prazne slame postalo je nacionalni sport!
U to ime, evo im još malo:

Nikome nije palo na pamet da pozajmi ideju od susjeda i angažuje tristotinak nastavnika sa iskustvom i rezultatima, povuče ih iz nastave na godinu dana i prepusti im uređenje planova i programa.

Nije im pao na pamet ni jedan fini lex specialis kojim bi se SVI iz ministarstva, zavoda, agencija, centara i školskih uprava poslali u nastavu, da malo oni rade po onome što nama godinama propisuju. Na njihova mesta postaviti ljude iz nastave, pa ih rotirati posle četiri godine, sa svešću da će i oni raditi po onome što propišu.

Ne smanjiše ni broj đaka po odeljenju, i pored sve kuknjave o padu nataliteta.

S druge strane, saznali smo da ćemo đake učiti da se na humanitarni rad ide po kazni, jer je to nova kaznena mera. Lepa poruka, nema šta!

Zanimljivo je da za Aleksin zakon opet nije bilo mesta, i to u danu kada je dete od 14 godina završilo na Urgentnom centru zbog vršnjačkog nasilja. Nije im palo na pamet da se čitav ambijent mora menjati da bi se vršnjačko nasilje sprečilo. Ni reči o tome da se mora razvijati duh saradnje i solidarnosti, a ne takmičarski duh; da treba osnažiti mehanizme podsticanja poželjnog ponašanja kroz celo douniverzitetsko obrazovanje, a ne samo se baviti kaznom kao posledicom; ni reči o tome da se u mnogim zemljama rasformiraju postojeća odeljenja i formiraju nova na svake dve godine, baš zato da se ne bi stvarali klanovi, nego da se deca nauče stalnom sklapanju novih prijateljstava. O širem društvenom ambijentu da i ne govorimo. Šešelj je već gostovao u nekom rijalitiju, očekujemo Vučića, mada on ima svoj lični rijaliti, pa mu i ne zapinje.

Udžbenici će se i dalje tretirati kao cipele, salame, dvosedi i ostala roba na tržištu. Osim izdavača, ruke trljaju i bankari. Kredit za opremanje deteta za školu je jedinstveni bankarski proizvod, kojim se valjda još samo mi možemo pohvaliti. Lideri u regionu, a i šire.

Nigde se država nije obavezala da ujednači opremljenost škola, da odbije novčanu pomoć iz inostranstva ako je uslovljena implementacijom inostranih želja i potreba.

I dalje ćemo biti zamorčići neuspešnih eksperimenata u obrazovanju, i mi, i đaci, i roditelji naših đaka. I dalje ćemo biti bezlične birokrate, jer uloga nastavnika u vaspitnoj funkciji škole nije ojačana, a birokratija nije smanjena.

Imaćemo opštinske savete roditelja, za koje je već sada jasno da neće služiti ničemu, osim eventualnom hranjenju sujete partijski neudomljenim kadrovima.

U iščekivanju novih zakona koji će dotući prosvetu, ostaje mi da konstatujem da postoje vremena kada je prosveti potreban menadžer, vremena kada je neophodan prosvetitelj, a ovo je vreme kada nam definitivno ne treba Delboj!

Pozdrave će vam preneti na hiljade ljudi koji će vam sutra zviždati pod prozorom.
Ne verujem da će ikoga iz vlasti biti stid, ali neka vas bar malo iznerviraju, jer vaša slika večitog proleća nije naša slika života u ovoj zemlji!