Na dnevni red Narodne skupštine Republike Srbije stigli su predlozi Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja i Zakona o visokom obrazovanju. Rasprava je u toku i, nažalost, možemo je pratiti u direktnom prenosu. Kažem “nažalost”, jer nam na ponos svakako nije.

Ne ulazeći u besmislenost ovakvog izbornog sistema, jedinstveni birački spisak u kome bi pokojnici, kada bi se udružili, prešli cenzus i imali poslaničku grupu, ili u najnepravedniju predizbornu kampanju u modernoj istoriji Srbije, hajde da samo pogledamo stvarnost u Srbiji danas. O krovnom zakonu koji reguliše douniverzitetsko obrazovanje odlučiće skupštinska većina koja predstavlja antipod suštini obrazovanja.

Kadar vladajuće većine koji danas na svim nivoima upravlja Srbijom je toliko neobrazovan, i toliko nezabrinut zbog te neobrazovanosti, da im treba zakonom zabraniti da govore o prosveti. Od direktora javnih preduzeća i ustanova u najmanjim sredinama, preko predsednika opština, članova opštinskih veća, direktora najsloženijih sistema, pa sve do pojedinih ministara, u Srbiji danas ima toliko ništavnih diploma i lažnih akademskih zvanja, da je jasna poruka o značaju obrazovanja već poslata – znanje i obrazovanje ne vrede ništa!

Poslanici skupštinske većine o obrazovanju raspravljaju tako što naglašavaju komercijalizaciju znanja, hvale Beogradsku poslovnu školu kao rasadnik buduće srpske intelektualne elite, potežu citate pronađene na sajtu Mudre misli, izreke i citati. Kao vrhunski argument o dualnom obrazovanju (koje nije na dnevnom redu), navode da je ono okosnica nemačkog društva, a ono sa našim društvom ima veze taman koliko i Kvadratura kruga sa Zadrugom.

Ako su Predlog ZOSOV-a i pročitali, jasno je da ni reč nisu razumeli. Dobili su zadatak da brane nekoliko neuralgičnih tačaka zbog kojih prosvetna javnost negoduje, naučili nekoliko rečenica, i vrte ih u krug. I dalje nisu odmakli od čuvenog “i Demokratska stranka je tako”. Izvrću činjenice, zamenjuju teze, farisejski prodaju maglu gledaocima skupštinskog prenosa i igraju svoju predstavu kao toliko puta do sada.

Čak i da imaju svest o tome koliko je ovaj zakon važan, a sasvim je moguće i da je nemaju, ne zanima ih to što obrazovanje danas znači kvalitet života u Srbiji sutra. Danas đak, sutra vodoinstalater, električar, lekar, učitelj, predsednik opštine, inženjer, roditelj. Koga je još za to briga! Važno je da ispune partijski zadatak, a on po svoj prilici glasi “ubedite glasače da žive bolje nego ikada, a živeće i još bolje”, što će reći – prosveta je danas bolja nego ikada, a biće još bolja.

Dok slušam skupštinsku raspravu o ovim zakonima, ne mogu da se otmem utisku da sam na zabavi na kojoj muziku pušta gluvi di-džej. Zna da treba da pusti pedeset pesama, i pomalo zbog vibracije basova oseća ritam, ali pojma nema kakve pesme pušta i da li se one uopšte uklapaju u događaj. Od Silvane do Nirvane, od Sinana do Dilana – sve može, samo nek pravi buku. Samo neka se vreme potroši i neka se na kraju poslušno pritisne dugme za odbacivanje amandmana i usvajanje zakona. Gde se zbune, tu su Maja i zvonce.

Javna rasprava je bila farsa, ponegde čak i zatvorena za javnost.
Pisanjem zakona su se opet bavili oni koji nisu ušli u učionicu.
Bombastičnim saopštenjima o nekim članovima zakona, skrenuta je pažnja sa onih koji su mnogo važniji. Pitanje bezbednosti učenika u školama svedeno je na normativna akta kojima se reguliše pre svega odgovornost nastavnika, a odgovornosti Mitrovića i Marića čiji su programi prepuni nasilja i dalje na izvolte đacima u po bela dana – nema.

Najvažnije je pitanje ko će postavljati direktora – ministar ili školski odbor. Čist spin, nametnut da bi sve ostalo otišlo pod tepih. Ni reči u raspravi o tome da se:

• poveća izdvajanje za prosvetu u budžetu
• motivišu najbolji đaci da se školuju za prosvetu
• osnuju nastavnički fakulteti
• uvede integrativna nastava
• gumicom izbrišu postojeći nastavni planovi i programi i od nule naprave novi jer ovi toliko ne valjaju da je nemoguće prepravljati ih
• smanji broj učenika u odeljenju
• usaglasi opremljenost svih škola
• smanji broj obaveznih časova i stvori prostor za bavljenje vannastavnim aktivnostima, koje su podjednako važne kao nastavni predmeti
• vrati vaspitna uloga školi, jer nam decu vaspitavaju Zadruga i Parovi, Ceca i Aca Lukas (ovo sve dok Kristijan Golubović iz zatvora ne otvori jutjub obrazovni kanal)
• izvrši revizija inkluzije koja se sprovodi na potpuno pogrešan i neodrživ način
• nastavnicima smanji birokratski deo posla, jer je on najmanje bitan u obrazovnom procesu.

Ni reči o važnim stvarima, ali kako bi to poslanici znali.

U Članu 7, ali i 8. i 9, Predloga ZOSOV-a nalaze se izlistane sve laži koje lepo izgledaju na papiru, a koje društveni ambijent potire na dnevnom nivou. Kao što je ona Strategija obrazovanja do 2020. lepo izgledala na papiru i doživela fijasko u praksi, tako i ove šarene laže nemaju veze sa realnošću, ali kako bi to poslanici znali.

Članovi 32 – 46. ukidaju svaku nadu da će o načinu i kvalitetu rada neko pitati i prosvetne radnike, a ne samo partijski zaposlene birokrate, koji će i dalje propisivati ono što su videli na službenom putovanju u inostranstvo. Nigde se ne utvrđuje njihova odgovornost za loše nastavne planove i programe, još gore udžbenike, standarde koji ne odgovaraju postojećim kapacitetima u pogledu opremljenosti škola i raspoloživog prostora. Oni će i dalje biti odvojeni od realnosti, a mi ćemo biti krivi što ne ispunjavamo njihove muzičke želje.

“Može jedan violinski koncert?”
“Može, ali imamo samo drombulje, pa ako ne smeta…“

Član 49. su slobodno mogli da izbrišu, do trenutka kada jedinice lokalne samouprave ne dobiju zakonom utvrđenu obavezu da se na zahtev škole ne može odgovoriti sa “nema para”. Dok ih ima za ručkove, limuzine i vozače, autobuse pune sendvičara, ima da ih ima i za škole. Ali, nisu ludi poslanici da se prave da to znaju.

Moram da napomenem i da su mi se dve stvari dopale:
1) učenik osnovne škole može biti prebačen u drugu školu uz saglasnost te škole (saglasnost roditelja se ne pominje)
2) jasno se kaže da skupština jedinice lokalne samouprave MORA da verifikuje mandate članovima ŠO izabranim iz redova zaposlenih, ukoliko je predlog podnet na zakonit način.

Naravno da poslanici ne znaju zašto su mi se baš ove dve stvari dopale.

S druge strane, ono što mi se nikako nije dopalo jeste broj članova zakona koji se završavaju pominjanjem ministra. Ako je namera bila da se sistem bolje uredi, trebalo je urediti ga tako da besprekoprno funkcioniše i ako ministar ode na bolovanje, ili se promeni. Ne znam samo kako to da se objasni poslanicima stranke u kojoj se jedan čovek pita za sve. Oni su ubeđeni da svet jedino tako može da funkcioniše.

I na kraju, ako sledeće nedelje ne dovedu Željka Mitrovića da stane iza Maje Gojković i diriguje raspravom i glasanjem, silno ću se razočarati.