Počela mi je 24. školska godina sa ove strane katedre.
Svaka prethodna je prošla u iščekivanju promena nabolje.
Svaka se završila uz konstataciju da je poslednja bila gora od prethodne.
Nakon toliko godina, trebalo bi da naučim da ova država nije pogodna za gajenje nade. Ne prija joj klima, valjda.

NOVOSTI PRESTIŽU JEDNA DRUGU

I ova školska godina počela je štrajkom. Istina, stidljivim i neusaglašenim. Rek’o bi čovek – evo ih prosvetari, opet štrajkuju! Poneki prosvetni radnik bi možda rekao – evo ih sindikati, ničemu ih iskustvo nije naučilo! Nebitno je. Lepo reče ministar da štrajk neće mnogo škoditi.

Obrazovanje nikada nije bilo manje važno. Svakodnevno nam pokazuju da diploma ničemu ne služi. Đaci nam ne rastu u ljude, nego u radnike. Veštine su preuzele primat.

Spremaju nam se loši zakoni. Lošiji od postojećih, koji takođe nisu dobri. Ako je nešto i valjalo, ne brinite! Ima ko radi na tome da ništa ne valja.

U 200 škola stižu elektronski dnevnici. Bićemo totalno moderni. Imamo škole sa računarom i projektorom u svakoj učionici (ili interaktivnom tablom), pa onda škole sa opremljenim kabinetima samo za informatiku, i na kraju škole u kojima računar ima samo direktor. Ali, nema veze. Premijerka kaže da su joj prioriteti digitalizacija i obrazovanje, pa je ovih 200 škola, od ukupno 1800, taman zgodno za samopromociju Vlade na konferenciji za novinare.

Trebalo je da budu i uniforme u osnovnim školama. Neće ih za sada biti, jer su najave ministra najčešće kuse. Mnogo je brz!

Policajci s dnevnikom jednom mesečno je najnoviji hit. Svratiće nam policajci u osnovne škole jednom mesečno da deci objasne kakav je svet. Na one koji nam takav svet stvaraju, niko neće upozoriti decu.

Pošto nam deca imaju sve lošije držanje i sve više vremena provode sedeći, ministarstvo je odlučilo da se fiskultura pojača. Teoretska fiskultura. Deca će na časovima fizičkog učiti i teoriju.

Roditelji štrajkuju zajedno sa nastavnicima u školi u Zemunu, jer ne daju da se nad školom iživljava ko kako hoće.

Nakon što nam jednom budu povećali plate, biće veće nego ikada. Veće će biti limburga meseca! Treba prvo namiriti vojsku i policiju. Mi smo bezopasni, kao što smo više puta pokazali.

MENI JE POČELA LEPO

Ako se izuzme besmislano birokratisanje, meni je školska godina lepo počela.

Dobila sam dva odeljenja prvog razreda. Inicijalni test im nije slavno prošao, ali deluju kao fina deca sa kojom će moći lepo da se radi.

Posle mnogo godina, promenila sam udžbenik za prvi razred. Meni je i to lepa novost. Uživam dok ga razrađujem.

Kada sam nakon više od 10 godina čekanja da mi se opremi kabinet početkom jula dobila odgovor da para nema, rešila sam da ga opremim sama. U procesu sam nalaženja donacija i naći ću ih. Već su stigli računar i fini zvučnici. I jedno i drugo smo dobili od ljudi koje nikada u životu nisam videla. Srećom, videli su oni apel, i iz čista mira pomogli. Predivno je to. Hvala Nenadu i Vojinu.

Čekam odgovor za veliki televizor, baš veliki, sa dijagonalom od 65 inča. Pričam đacima da će jednom i to stići, a moj maturant kaže – au, ala ćemo da gledamo tekme! Razmišljam, pa to mi im bio glavni događaj iz školovanja. Bude neko finale baš za vreme našeg časa, i ja im pustim neki lajvstrim, a dogovorimo se da čas nadoknadimo. Mislim, a zašto da ne?!

Izvinjavam se našem domaru što ću mu napraviti malo posla po kabinetu, a on srećan, pa kaže – ma, samo pričaj gde šta da pomeram i šrafim, sve može!

Imam pun folder linkova ka najrazličitijim nastavnim sadržajima koje sam svih ovih godina sakupljala. Čekanje na opremu je trajalo toliko dugo, da polovina tih linkova više nije funkcionalna. Nema veze. Otvaram folder “Linkovi 2017”.

Lepo mi je i to što sam uspela da sakupim novac za ekskurziju jednom mom đaku. Čak i malo džeparca ima. Najveća donacija je bila 15 000 dinara, a najmanja 1000, i verujte – ne znam kojoj sam se više obradovala. Ima dobrih ljudi i predivan je osećaj kad se lično uveriš u to. Hvala Nataši, kompaniji Peštan, Ani, Miodragu, Srđanu, Aleksi i Bilji. Neka im se dobro dobrim vrati.

Krećemo krajem sledeće nedelje. Malo sam nezadovoljna time što u školama i dalje ne postoji ozbiljnija priprema za ekskurzije, u saradnji sa nastavnicima geografije, istorije i umetnosti. Stvarno, što bi bio problem da se u školskom kalendaru predvidi jedan tematski dan za razrede koji idu na ta putovanja, sa prezentacijama, nastavničkim i učeničkim, filmovima, putopisnim reportažama? Možda glavno pitanje onda ne bi bilo da li ćemo ići u diskoteku i šta ćemo s pivom.

Da, znam, pitaće neko ko mi je branio da to sama pokrenem.
Niko. Samo mi je muka od neuređenog sistema koji godinama funkcioniše preko leđa entuzijasta, umesto da se uvede red i postave jasna pravila.

I za kraj, pričam sinoć sa sinom mog rođenog brata. Sa 12 godina je krenuo u neku elitnu državnu srednju školu, za koju se izborio tako što je godinu dana išao u redovnu i privatnu školu istovremeno, da bi se dovoljno dobro pripremio za prijemni, a inače je sjajan đak. Kaže – zamisli, nisam se izgubio! Škola ima pet zgrada: za prirodne nauke, maternji jezik i muziku, strane jezike, kuhinju sa kantinom i zgradu za fizičko (dve sale, bazen, teren za skvoš). Imaju i dve velike livade. Naravno da nije u Srbiji. Kaže još i da će posle šest godina u ovoj školi ići na Kembridž da studira arhitekturu, ako ga ne pozovu da igra za En-Bi-Ej 🙂

Moje rođeno dete odlazi za nekoliko dana na drugu godinu studija, realno daleko, a meni predaleko. Srećna je tamo. Neka je. Ko zna koliko će mi još septembara proći u tom ispraćanju.

Sad se vratih da pročitam ovaj tekst od početka. Sav je zbrda-zdola. Sve nešto nabacano. Niđe veze! Taman kao početak nove školske godine u Srbiji. Mogla bih da se vratim i da ga preuredim, da mu nađem glavu i rep, ali neću. Kad mi je u glavi ovako, nek mi bude i u ovom tekstu.

Na sreću nam izašlo, a na nos hoće, svakako.