Moderna (ili “moderna”) Srbija je veoma zanimljiva.
Karakterišu je brojne isključivosti, svojstvene suštinski nerazvijenom društvu.
S jedne strane, dobili smo prvu ženu predsednika Vlade, ali i prvu osobu homoseksualne orjentacije na toj funkciji. Feministkinje su zbunjene – ne znaju da li da se raduju.
S druge strane, Miroljub Petrović poznat po “pod mač, bato!” ima na hiljade posetilaca na svojim predavanjima (ili “predavanjima”).
U Srbiji danas ili si intelektualac, ili veruješ u Boga.
Ili si moderan, ili si za Dveri.
Ili je Kosovo srce Srbije, ili nam je srce u MMF-u.

Nigde sredine.
Nigde susreta na pola puta.
Nigde mogućnosti da u duhu prave tolerancije i društvene zrelosti, o nečemu konstruktivno raspravljamo i dođemo do kompromisnih rešenja.

Ako si tzv. tradicionalista, odmah si i zadrt.
Ako si protiv ovakve vlasti, odmah si Sorošev plaćenik.

Ako nisi ništa od navedenog, ili si u različitim situacijama od svega po malo, osoba si bez stava.

U takvom društvenom trenutku, obrazovanje se u Srbiji koprca već sedamnaest godina u naporu da postane moderno, a bez jasne definicije šta to uopšte znači. Polarizacija se podrazumeva. S jedne strane imate protivnike skoro svakog reformističkog poteza, one koji bi da sve bude “kao kad smo mi išli u školu, jer tada je sve bilo dobro”. S druge strane su oni koji svaku novotariju oberučke dočekaju, jer čim je novo biće da je moderno, a čim je moderno ne dovodi se u pitanje.

Da li smo i koliko moderni – ne znam.
Mudri svakako nismo.

Prosvetni sistem trči već deceniju i po kao kokoška bez glave, koja jurca po dvorištu i misli da je još uvek živa, a ne zna da je voda u loncu već proključala. Naš prosvetni sistem definitivno nema glavu, a samim tim ni mozak, jer nema o čemu da razmišlja. Reformiše se (ili “reformiše”) u skladu sa jačinom određenih lobi grupa u datom trenutku, ili trenutnom količinom novca  u nevladinom sektoru. 

Reformiše se u skladu sa zahtevima onog drugog srca Srbije, koje drži srpski novčanik. Reformiše se u skladu sa pretpristupnim poglavljima EU, u koju verovatno nikada nećemo ući, ali i u skladu sa službenim putovanjima u inostranstvo. Naime, na svakom službenom putovanju oni koji odlučuju u naše ime vide nešto što je tamo dobro i zaključe da je nama baš to neophodno.

Zbog toga je naše obrazovanje nalik na himeru, ali bez lava i zmaja. Samo je koza ostala.
Nema vizije, nema državnih i nacionalnih interesa, nema strateških ciljeva u interesu naše i samo naše budućnosti.

Mi, prosvetni radnici, to osećamo na svojoj koži koja se svakog septembra naježi, jer nam obično tek po početku školske godine stignu neka nova uputstva za put u srećnije školstvo. Prosvetne vlasti eksperimentišu sa nama, a mi sa đacima.

Vi, roditelji, to osećate na svojoj koži, naročito ako imate više od jednog deteta, a među decom je nekoliko godina razlike. Peti razred od pre pet godina nije isti kao peti razred sada. I ništa vam nije jasno.
Nije ni nama.

Uzgred, ne razumem baš najbolje zbog čega sve to trpimo i vi i mi, a naročito vaša deca, a naši đaci. Valjda i ne znamo da trpimo, jer su nam objasnili da tako treba i mora.

U vremenu u kome se reforma sprovodi haotično i zasniva pre svega na željama, a ponekad i hirovima onih koji u tom trenutku mogu da ponude neki novac, izuzetno je važno da postoji snažan korektivni faktor. Nema napretka bez kvalitetne rasprave. Harmonija je ovde isto što i jednoumlje, dok disonantni tonovi mogu biti znak dubokog promišljanja. Međutim, kako smo navikli na površnost i kako se poslušno dizanje ruku bez rasprave podrazumeva, neophodno je odstraniti taj šum u komunikacijskom kanalu. Poželjno je da se u novinskom izveštaju kaže da je nešto jednoglasno usvojeno, da su se svi složili, da je tamo trava najzelenija, a nebo plavo kao na brošurama Jehovinih svedoka.

U glavi vlastodržaca idealno bi bilo da se niko nikada ne suprotstavlja i da se svi lepo slažu – sa jednim čovekom. U slučaju obrazovanja, taj čovek bi bio ministar obrazovanja.

Svesni potrebe političara da se uredno petljaju u obrazovanje, daleke 1880. godine naši preci su osnovali Glavni prosvetni savet, a prvi predsednik bio je Josif Pančić. Danas imamo Nacionalni prosvetni savet i predsednik je prof. dr Aleksandar Lipkovski. Da li se sećate nekog predsednika između ove dvojice? Verovatno ne, osim ukoliko se to iz nekog razloga nije vas lično ticalo.

Aleksandar Lipkovski je za predsednika NPS izabran 2015. godine.
Mimo ustaljene prakse, izabran je iako nije bio na listi Ministarstva prosvete. Tačnije, izabran je uprkos Ministarstvu. Da čudo bude veće, nije bio pripadnik vladajuće koalicije, već član Političkog saveta Dveri.

Sa izborom novog predsednika krenuli su i oni disonantni tonovi.
Osporavao je mnoge poteze Ministarstva, bio je protiv mnogih odluka, neretko veoma oštro kritikovao. Poslednja kritika se odnosi na predloge novih zakona o obrazovanju, naročito krovnog zakona – ZOSOV-a.

Ministarstvo je Narodnoj skupštini dostavilo zahtev za smenu Lipkovskog, uz obrazloženje da NPS nije na vreme doneo neke važne odluke. To je, inače, ono isto Ministarstvo koje uredno kasni sa svim propisima i preporukama, uglavnom ostaje nedorečeno kada ih prosledi školama i retko pruža odgovor kada prosvetni radnici pitaju kako da nešto protumače ili realizuju u svojim školama. Ono isto Ministarstvo koje se ne potrudi da pogleda Obrazovni paket za učenje o temi seksualnog nasilja nad decom pre nego što ga odobri, ili se ne seti da bilo koga smeni zbog akreditacije loših udžbenika prepunih grešaka i sumnjivog sadržaja.

Na optužbe Ministarstva, Lipkovski odgovara da ono još uvek nije obezbedilo uslove za rad Nacionalnog prosvetnog saveta, kao što su pravnik, sekretar i tehnički uslovi, i smatra da se ovde radi o ličnoj osveti ministra zbog ospoavanja njegovih poteza.

Predsednik Odbora za obrazovanje, Muamer Zukorlić, kaže… Kome je još bitno šta on kaže.

Ukoliko poslanici usvoje ovaj predlog ministra Šarčevića i zaista smene prof. dr Aleksandra Lipkovskog, a pri tom i izglasaju novi Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja kojim se NPS potpuno marginalizuje i sva vlast stavlja u ruke ministra, ne piše nam se dobro. Posledica takvih odluka bilo bi novo, lepo, blistavo lice srpske prosvete, pod teškom scenskom šminkom. Stvorio bi se privid saglasja, stigli bismo do onih divnih jednoglasnih odluka, pljuštale bi salve pohvala radu Ministarstva i ministra, a obrazovanje bi još naglašenije postalo poligon za igrarije svih koji bi da se igraju našim školama i našim đacima. Srljali bismo u progres!

Tek tada bi sve napredne (ili “napredne”) ideje mogle da se bez problema sprovode, jer ne bi imao ko da reaguje. Postali bismo moderniji od svih modernih država. Bili bismo lideri u nepromišljenim reformama. Izgubio bi se i poslednji teg na tasu vage koja treba da meri koliko je mudro nešto nametati obrazovanju.

Ako obratimo pažnju na trend kojim se naše školstvo unapređuje i posledice koje iza tih reformističkih poteza ostaju, jasno je da će se obrazovanje dalje unazađivati, paralelno sa modernizacijom, o apsurda!

Da li lični interesi opravdano kritikovanih prosvetnih vlasti smeju biti iznad opštih interesa? Da li je ceo smisao današnje države da na svim nivoima i svim funkcijama budu poslušne marionete, a da se slobodna kritička misao potpuno protera i iskoreni? Zar je malo to što na stotine lokalnih javnih preduzeća i ustanova vode priučeni, nestručni nosioci diploma kupljenih preko noći?

Izgleda da je na sva pitanja odgovor potvrdan.

Na kraju, nisam se svaki put slagala sa mišljenjem predsednika NPS-a, Lipkovskog, mada češće jesam nego što nisam. Ipak, smatram obavezom svakog nastavnika da brani nikada potrebniju mogućnost da se čuje i drugačije mišljenje i potrebu da postoji bar neki korektiv ovim, pre svega podobnim ljudima, koji nemaju ozbiljnu viziju, nemaju sposobnost da odrede prioritete, niti hrabrost da odbiju ono što obrazovanju ide na štetu, od koga god naredba dolazila.

Smenom Lipkovskog smeniće se pravo na kritiku loših poteza sa dalekosežnim posledicama.
Ozbiljnog esnafskog udruženja u prosveti nema, sindikati su nedovoljno jaki i složni, intelektualci odavno imaju neka preča posla. Ukoliko dozvolimo da niko ne kontroliše politički postavljene figure koje politički odgovaraju vođi Srbije, ostaje nam još da zatražimo da se štampaju dnevnici sa već upisanim peticama i da decu samo pričuvamo, jer od obrazovanja uskoro neće ostati ništa.