Nepodnošljiva lakoća postojanja proletarijata
Prvi maj je međunarodni praznik rada, tako da ga ni Srbija nikako ne može izbeći, kako god računala vreme. Ukoliko sliku o životu stvarate gledajući televiziju, praznik rada u stvari služi da se lakše prebrodi period između Uskrsa i Đurđevdana – taman na vreme je stigao povod za još malo prasića i jagnjića na ražnju, ili bar za roštilj. Prilozi o prepunim izletištima, neobezbeđenoj vatri usred šume, gajbama piva, pripitim izletnicima od ranog jutra, tj. uranka, preplavili su televizijski program. Daju izjave novinarima, blaženo srećni, radnički solidarni u okretanju ražnja.
Za to vreme, ministar za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja uporno poziva poslodavce da isplate radnicima praznične dnevnice ukoliko danas rade. Inače, u Srbiji nikada nijedan poslodavac nije krivično odgovarao zbog neisplaćivanja zarada zaposlenima (ne prazničnih, nego onih redovnih).
Prema nekim podacima preko 300 000 zaposlenih u Srbiji ne prima platu na vreme, a kašnjenje se negde meri i godinama. Drugi izvori tvrde da oko 70% zaposlenih u Srbiji platu ne prima na vreme.
Radnik fabrike “Goša” izvršio je samoubistvo zbog lošeg materijalnog stanja. U toj fabrici se radnicima duguje dvadesetak plata. Direktor je napustio Srbiju nakon samoubistva radnika, a Vulin je iz medija saznao ko je vlasnik “Goše”.
Samoubistva radnika u našoj zemlji više nisu retkost.
Bolestan radnik ne ide na bolovanje, jer ni od pune plate ne može da prehrani porodicu.
Najteže oboleli nemaju novca za lečenje, jer u Srbiji lečenje nije besplatno nigde, osim u nekim medijima.
U kući srpskog radnika deca se smrzavaju, jer nema para da se zamene dotrajali prozori ili uradi izolacija. Šta se pokvari, to se ne popravlja, a para za novo nema.
Nikada se niko nije potrudio da napravi analizu mesečnih troškova radničke porodice i utvrdi kako se ta porodica hrani, oblači, leči, greje. Podrazumeva se da su u maksimalno dozvoljenom minusu u banci, da su im svi čekovi već iskorišćeni, da su novac već pozajmili od svih od kojih su mogli.
Ogromna većina radnika u privatnom sektoru nema radno vreme, nema slobodne dane, ne postavlja pitanja, nema prava na sindikalno organizovanje, a otkaz mogu dobiti i samo zato što je gazda ustao na levu nogu.
U državnom sektoru ima radnog vremena, slobodnih dana i sindikata, ali i to ima svoju cenu – kapilarne glasove, partijsku knjižicu da bi se dobio posao, vožnju autobusom s mitinga na miting, mobing od strane neznalica i nepismenih partijskih kadrova koji su po pravilu na najvišim funkcijama. Sindikalne rukovodioce plaća država, pa je veliko pitanje za koga oni u stvari rade. Nepisano pravilo je da se svuda u svetu radi za poslodavca, odnosno za onoga ko te plaća.
Srbija ima jedan od najbrutalnijih Zakona o radu u Evropi.
Kao da to nije dovoljno, poslodavce niko ne kontroliše, propusti se opraštaju a povlastice dele kapom i šakom. Naravno, i to ima cenu. Po najnovijoj modi, privatnici su pred poslednje izbore radnicima udeljivali po nekoliko “crvenih” ako donesu dokaz da su glasali za… Znate već koga. Gazde su se preračunale i zaključile da im se to i te kako isplati.
Maj je prolećni mesec. Dolazi period u kojem nema grejanja, kreće sezona voća i povrća, a i sa letnjom garderobom se nekako lakše prolazi. Najveća muka obično dolazi na jesen. Praznik rada se savim lepo ugnezdio između dve jeseni, a mi kratko pamtimo.
Zato ni danas nezadovoljni radnici, armija nezaposlenih i obespravljeni poljoprivrednici neće blokirati autoput ili najveće saobraćajnice u svojim gradovima.
Dan je lep i sunčan.
Najveći neprijatelji srpskog radnika su krpelji.
Najveći revolt se izražava ako vam je neko zauzeo mesto na kome ste prošle godine raspalili roštilj.
Ulice su prazne, ali su izletišta puna.
Da nas gleda neko, mogao bi samo da zaključi da nam je dobro, mnogo dobro.
I zato, srpski radniče, vodi računa – najviše krpelja ima u visokoj travi i hladovini. Lakše ćete ih primetiti ako nosite svetlu odeću. Dobro se pregledajte večeras, naročito prevoje na koži, pazuh, kosmati deo oko ušiju. Ne mažite krpelja smrdljivim supstancama da bi sam izašao iz kože. Tako može samo da vam se ispovraća u krv, pa da zaradite neku bolest.
A ako zaradite bolest, ne možete na bolovanje jer će vam u najboljem slučaju odbiti 35% od plate, a u gorem slučaju dobićete otkaz. U najgorem, nećete imati para za lečenje, što je sasvim, sasvim nebitno, zar ne?
Na kraju, evo nekih sasvim nebitnih podataka:
- uoči 1. maja 1886. godine, oko 50 000 čikaških radnika bilo je u štrajku
- narednog dana im se pridružilo još 30 000 radnika
- trećeg maja je policija ubila četiri radnika tokom demonstracija
- četvrtog maja je u velikim sukobima stradalo sedam policajaca, zbog čega je osmoro ljudi osuđeno na smrt
- četvorica su pogubljena novembra naredne godine
- 250 000 radnika je na ulicama Čikaga ispratilo pogrebnu povorku
Zahtevi radnika u štrajku bili su bolji uslovi rada i osmočasovno radno vreme.
P.S. U trenutku dok završavam ovaj tekst, na televiziji je prenos obraćanja Aleksandra Vučića, iz “Kolubare”. Na kraju obraćanja po nadimku najavljuje Milana Đorđevića Đokina, predsednika sindikata zaposlenih u Elektroprivredi Srbije, onako lepo, ortački, uz široki osmeh. Ovaj prihvata šalu, nastavlja u istom tonu, zeza se, smeje, izjavljuje da je zadovoljan saradnjom sa Vladom, priziva Boga da se tako i nastavi. Čestita Vučiću novu funkciju. Vučić mu na kraju aplaudira.
U tom trenutku fotografiji iznad dodajem crnu traku.
Kad se pojavio AV osetila sam neodoljivu potrebu da ga išamaram. Kao i posebnu potrebu da išamaram predsednika sindikata. I Vulina. I sve one koji su samozadovoljno stajali iza leđa premijera i predsednika (2 in 1). Gde žive ti ljudi?