Ovaj tekst pišem u znak podrške svim divnim učiteljicama i učiteljima koji svoj posao rade predano, uz mnogo ljubavi, često daleko iznad granica na koje ih profesija obavezuje. Pišem ga i u znak osude onih koji svoj nerad kamufliraju šlihtanjem direktorima, dok svoje mesto ne čuvaju dobrim rezultatima rada, već podmetanjem noge onima koji rade bolje od njih. I kao apel roditeljima budućih prvaka da, ako već biraju kod koga će im deca ići, pokušaju da dobiju informacije od roditelja sadašnjih đaka i ni od koga drugog.

I na kraju, pišem  ga i kao opomenu direktorima koji muljaju, ponašaju se kao da su gazde Jure, a ne direktori škola, koji se ne bave svojim poslom, ali su uspešni u bavljenju najnižim, i po prosvetu ponižavajućim i sumnjivim radnjama. Bolje bi im bilo da vode računa o kvalitetu nastave i da im jedino to bude sveto.

Prvo želim da kažem da duboko verujem u to da su učitelji najvažniji deo prosvete. Važniji su od predmetnih nastavnika u osnovnoj i srednjoj školi. Učitelj je taj koji formira učenika. On od deteta pravi đaka. Ne samo da ga opismenjava, već radi sa njim na stvaranju radnih navika, razvijanju odnosa prema učenju, radoznalosti, znanju. Uči ga da postavlja pitanja, da razmišlja. Vaspitava ga mnogo više od svih nas ostalih u obrazovnom procesu. Zato mislim da je njihov posao najodgovorniji i najteži. Ne bih imala ništa protiv da im i plata bude veća od naše.

S obzirom na odgovornost koju ovaj poziv nosi, u idealnom svetu bi učiteljske fakultete upisivali najbolji đaci i najbolji ljudi. To nije poziv za koji je dovoljan fakultet. To je poziv za koji treba da budeš čovek dostojan toga da deci budeš uzor, a bićeš im, kakav god da si učitelj, jer dete obično ne upozna druge učitelje. Poznaje samo svog.

Pad nataliteta i ekonomska migracija doveli su do toga da se u mnogim školama kako znaju i umeju dovijaju da imaju dovoljno prvaka za formiranje odeljenja. Nekada sam mislila da se to dovijanje sastoji u dobrom marketingu, koji predvode direktor škole, stručna služba i učitelji koji se spremaju da od septembra dobiju novu generaciju. Mislila sam da se dovijanje sastoji iz odlazaka u vrtiće, sastanaka sa roditeljima predškolaca, dana otvorenih vrata kada predškolci mogu da se upoznaju sa budućom školom. Mislila sam da učitelji divno sarađuju na tom poslu, dok se podrška rukovodstva škole podrazumeva.

Klasična idealizovana slika škole.
Naivna, priznajem.

U međuvremenu sam saznala da postoje fiktivni učenici, koji se upisuju u prvi razred bez kompletne dokumentacije, koji nikada ne postanu stvarni učenici tih škola. Saznala sam i da se sa isturenim odeljenjima manipuliše na sve raspoložive načine. Đaci tih odeljenja se upisuju i u matične škole, fingira se broj upisanih da bi se zadržao broj odeljenja i sačuvala radna mesta.

Saznala sam, međutim, da ima i škola u kojima je ratno stanje, a u ljubavi i ratu sve je dozvoljeno, beše? Tu se borba odvija između samih učitelja, a naročito se zahuhtala ovih dana, jer je nedavno počeo upis prvaka u škole. Koliko god da razumem strah od gubitka odeljenja, što kod učitelja znači gubitak cele norme, ne mogu da razumem i prihvatim da su učitelji, oni koji bi trebalo da su najbolji među svim prosvetnim radnicima, stigli do nivoa aktivnosti koje se ne sreću ni u borbi oko tezge na vašaru. Ima ih koji ni od čega ne prezaju.

Saznala sam i da su u proces namicanja broja prvaka ponegde uključene vaspitačice. Tačno se zna koja za koju osnovnu školu “radi”. Industrijska špijunaža, maltene! Regrutovani saradnici! Da li je u redu, da li je kolegijalno, da li je etički – zar je bitno? Razvio se čitav biznis. “Dogovoriš” se sa vaspitačicom da agituje kod roditelja baš za tebe, a roditelji veruju vaspitačicama. Šta sve taj “dogovor” uključuje, sramota me je i da napišem.

U celoj priči najviše stradaju oni koji su mirni, koji ni sanjali nisu da im osim posvećenog i kvalitetnog rada može trebati i čitava ratna strategija da bi dobili odeljenje. Oni se ne snalaze u toj sprezi direktora, stručne službe, regrutovanih vaspitačica. Oni i dalje misle da je najvažnije da budu sjajni učitelji. I baš takvi ovih dana prolaze kroz pakao. Pod najnenormalnijim izgovorima im se nagoveštava prelazak u produženi boravak, oduzimanje odeljenja. Nebitni su svi njihovi uspesi i uspesi njihovih sadašnjih i bivših đaka, sve aktivnosti koje im nisu bile deo rešenja o četrdesetočasovnoj radnoj nedelji – priredbe, radionice, takmičenja, ukrašavanje čitave škole, školskog dvorišta, promocija škole u medijima – sve je nebitno. Nisu se snašli. Nisu znali kome da se dodvore, gde da agituju. Mislili su da njihov rad govori dovoljno rečito i glasno. Nisu računali sa svim podlostima sa kojima se ovih dana susreću.

Volela bih da imam neku ideju o tome kako se ovoj pojavi može stati na put. Nemam je.
Znam samo da će za prosvetu biti ogromna šteta ako se sjajni učitelji povuku i u svom nesnalaženju izvuku deblji kraj.

Ovo je doba koje ne ide na ruku najboljima.
Ovo je doba kada nekvalitet pobeđuje svuda.
Najmanje je važno kako radiš.
I ono malo mehanizama za utvrđivanje kvaliteta rada tumači se na volju direktora.
Posvećeni direktor od svoje škole pravi divno mesto za rad i učenje.
Direktor koji je izgubio kompas i ne shvata da će vremenom izgubiti sve đake.

Čemu li se nadamo, pitam se po ko zna koji put.