Učenica osmog razreda jedne osnovne škole iz okoline Krupnja, početkom marta bila je žrtva postupka učenika iste škole, koji se ne može podvesti pod dečji nestašluk, čak ni neslanu šalu.

Četiri učenika njenog odeljenja su u veterinarskoj apoteci kupila preparat velemizol, koji se u veterinarskoj medicini koristi kod krupne stoke za izbacivanje parazita. Sadržaj kupljene kesice se rastvara u 50 litara vode i daje životinjama koje mogu biti teške i čitavu tonu. Ti su učenici zatim preparat sipali u flašicu vode ove nesrećne devojčice, koja ima, po rečima njenih roditelja, manje od 50 kilograma. Velika je sreća da je devojčica osetila da nešto nije u redu sa vodom i ispljunula gutljaj koji je uzela.Događaj se, po pisanju medija, dalje odvijao ovako:

• ona flašicu odnosi razrednoj
• razredna ispituje učenike i oni kažu da su u flašicu stavili kredu
• tetkica nailazi na praznu kesicu preparata i odnosi je direktoru
• učenici priznaju direktoru šta su u stvari uradili
• direktor obaveštava policiju
• roditelji devojčice za ceo događaj saznaju tek nakon šest dana
• i oni slučaj prijavljuju policiji
• na sednici nastavničkog veća, većinom glasova se odlučuje da četiri učenika ostanu u školi, umesto da budu premešteni u drugu školu
• smanjene su im ocene iz vladanja i danas su učenici istog odeljenja u kojem su i bili

Ne ulazeći u to da li i kako preparat koji se koristi u veterinarskoj medicini može da utiče na ljude u bilo kojoj dozi, ne ulazeći ni u to kako može da utiče u ovoliko prekomernoj dozi, pitam se da li se ovakav postupak može smatrati običnim “dečjim glupiranjem”?
Po mišljenju kolega koje su glasale na nastavničkom veću – može. Neka bude da se radi o maloj sredini u kojoj se svi poznaju pa je bilo nekih “dogovora”, neka bude i da su nastavnici neupućeni u veterinarsku medicinu i farmaciju. Neka bude. Neka bude da im pre kvalifikovanja dela mladih prestupnika nije palo na pamet da se konsultuju sa nekim veterinarom ili farmaceutom. Neka bude i da bi konzumiranje cele flašice vode sa celom kesicom preparata, kod devojčice moglo da izazove samo višednevnu dijareju i povraćanje (mada kod životinja prekomerna doza ovog preparata izaziva nervne simptome). Neka bude i da ne znaju da lek protiv parazita ne može da ne bude toksičan, da deluje na krvnu lozu, daje ozbiljne nuspojave i kada se unosi u ispravnoj dozi.
Sve neka bude.Pa ipak…
Da li je smanjenje ocene iz vladanja ispravna represivna mera za bolesnu ideju da drugarici nešto sipaš u vodu, a da nije cedevita? Da li je to ispravna preventivna mera koja će učenicima izbiti iz glave sumanute ideje? Da li je to to? Da li je to sve? Da li je moguće da je to sve? A onda je priča stigla i do ministra Šarčevića.Njegov komentar je bio da se radi o “dečjem glupiranju, a ne o namernim trovačima”.

Kada prvi čovek prosvete ima ovako tolerantan stav i tako mnogo razumevanja za sirotu dečicu koja u trenucima dokolice ne smisle ništa pametnije od sipanja veterinarskog leka drugarici u vodu, o kojoj vaspitnoj ulozi škole mi danas govorimo? Zašto je jasna linija posle koje neko ponašanje nije prihvatljivo, postala tako zamućena? Kakve to ljude mi odgajamo? Da li je ikoga za to briga i zašto nije?

Ako je tačno da postajemo tolerantni tek kada prihvatimo da neke stvari ne možemo da kontrolišemo, da li je ovakva tolerantnost ministra u stvari znak da smo prihvatili da nemamo kontrolu nad onim što učenici rade u našim školama? Vladaju đaci, što je najizvitoperenija verzija ideje da đak treba da bude u centru nastavnog procesa.

Uzgred, paradoksima tu nije kraj.Učenik osnovne škole ne može biti prebačen u drugu školu bez saglasnosti roditelja, šta god učinio u svojoj školi. Ovu četvoricu učenika roditelji po svoj prilici nisu dobro vaspitali. Školi je sistem vezao ruke, pa joj ne dozvoljava da ona bar pokuša da uradi što je do nje, i utiče na vaspitanje. Smanjenje ocene iz vladanja, taman i na jedinicu, je čak i đacima smešno. Na kraju školske godine neće biti jedinica. Naročito ne kod osmaka, i oni to vrlo dobro znaju. Ima taj jedan delić zakona koji kaže da se ocena iz vladanja popravlja ako učenik ne načini ponovo takvu ili sličnu nepodopštinu. Pa baš su ludi da u naredna tri meseca opet pokušaju nekog da otruju! A opet, šta ako jesu, jer su se olako provukli?
Nijedno dete ne treba da živi u zemlji u kojoj ne zna da li će ga “drugari” malo otrovati u školi.
Nijedan roditelj ne treba da živi u zemlji u kojoj ne zna da li će život njegovog deteta biti ugrožen u školskoj zgradi.
Zemlja sa ovakvim problemima u obrazovnom sistemu ne treba da se bavi uniformama.Ne treba da se glupira!