Danas u aranđelovačkim školama nije održan prvi čas, u znak protesta zbog incidenta koji se pre nekoliko dana dogodio u jednoj osnovnoj školi. Naš kolega je fizički napadnut, uz davljenje i pretnje smrću. Napao ga je roditelj jedne učenice. Pomislio bi čovek da se nastavnik ko zna kako i koliko ogrešio o dete, a on je samo postupio po pravilima – nakon što je nekoliko puta opomenuo učenicu da ne koristi mobilni telefon na času, oduzeo joj je telefon i rekao da ga roditelji mogu preuzeti kod odeljenjskog starešine.

Prema Članu 113. važećeg Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, jednom od devet težih povreda obaveza učenika smatra se upotreba mobilnog telefona u svrhe kojima se ugrožavaju prava drugih. Kako je pravo na učenje jedno od osnovnih prava đaka u školi, ometanjem nastave upotrebom mobilnog telefona na času ugrožava se to pravo ostalim učenicima u odeljenju. U Članu 17. Pravilnika o ocenjivanju učenika u osnovnom obrazovanju i vaspitanju, definišu se parametri po kojima se ocenjuje vladanje učenika. Ti parametri podrazumevaju i odnos učenika prema školskim obavezama, drugim učenicima i zaposlenima u školi. Dalje svaka škola svojim internim pravilnikom reguliše ovu materiju.

Širom Srbije praksa je da po telefon, oduzet zbog nedozvoljene upotrebe na času, može doći roditelj i preuzeti aparat od direktora, stručne službe ili odeljenjskog starešine.

Polovinom januara ove godine ministar Šarčević je za medije izjavio da bi učenicima trebalo oduzimati mobilne telefone na početku nastave i vraćati ih na kaju nastavnog dana. Pozvao se na nemački model po kome đaci smeju da imaju mobilne telefone, ali aparat mora biti isključen za vreme nastave, ili predat nastavniku na početku časa. Ministar je tom prilikom dodao:

“To je dobra ideja, pa jel treba učenik sve vreme u školi da koristi mobilni telefon umesto da pazi na času? Ili još gore, jel to dete treba da snima nastavnika mobilnim? To o čemu ja pričam je toliko normalno da ne treba ni dodatno objašnjavati. Pametne škole sve to pametno rade. Iako ima dobrih modela po inostranstvu, i u Srbiji ima pametnih škola iz čijih primera možemo učiti. Ima toliko dobrih sredina, a ima i ovih izopačenih.”

U situaciji u kojoj postoji ovakav zakonski okvir i ovakvo mišljenje ministra prosvete, jedan izuzetno primeren nastavnik, koji uživa veliko poštovanje đaka, kolega i roditelja, doživeo je da mu bahati roditelj zabija prst u jabučicu na vratu i preti ubistvom. Incident je prijavljen policiji, nastavnik je pregledan u zdravstvenoj ustanovi i očekuje se da će nasilnik biti dalje optužen po službenoj dužnosti. Škola kao pravno lice nije preduzela nikakve mere protiv nasilnika.
Školske uprave su nemoćne jer ne postoji mehanizam za zaštitu nastavnika, već samo učenika.

Kako je izostala reakcija svih nadležnih instanci, okupili su se zaposleni u toj školi, osudili napad na kolegu, pozvali ostale škole da danas ne održe prvi čas u obe smene u znak protesta, i pripremili protestno pismo koje će uputiti lokalnoj samoupravi, ministarstvu, a nadam se i medijima.

Druga strana nije sedela skrštenih ruku, pa je rešila da tuži školu zbog psihičkog zlostavljanja deteta.

Momenat je da se svi zapitamo šta mi to radimo.
Da li je nastavnik u Srbiji postao glineni golub za svakog bahatog roditelja?
Da li je psihičko zlostavljanje đaka odbijanje da mu se pokloni ocena za odličan uspeh?
Zahtev da u školu dolazi sa knjigom, sveskom i olovkom?
Zahtev da ne koristi mobilni telefon na času, da ne ometa ostale u nastavnom procesu?
Da uči, radi domaće zadatke, prepisuje sa table, ne prepisuje na testu ili pismenom zadatku?
Ne uništava školski inventar, ne maltretira drugu decu, ne vređa nastavnike i učenike?

Da li je psihičko zlostavljanje svaki prekor upućen učeniku, koliko god bio opravdan?

Hoće li nam roditelji određivati šta i kako treba da radimo?
Hoće li roditelji redovno bolje od nas znati za koju ocenu njihovo dete zna?

Da li ćemo dobijati tužbe i batine za svako neispunjavanje želja razmažene dece i bahatih nasilnih roditelja?

Da li će direktori ćutati da ne pokvare dobar glas o školi?
Da li će školske uprave samo slezati ramenima?

Koliki nam to tepih treba da pod njega gurnemo sve devijantne pojave koje su toliko uzele maha da je škola obesmišljena, da se nikakav red ne zna, da se ne zna ko je učitelj a ko đak?

A onda će se dežurni eksperti opšte prakse i dušebrižnici sablažnjavati nad tim što deca iz škole izlaze funkcionalno nepismena i sa nedovoljno znanja!

Za 350 evra treba da sačuvamo nečiju decu da se međusobno ne osakate, da ih nečemu naučimo i da istrpimo sva maltretiranja od strane nekih roditelja? I da sva odgovornost bude naša? Roditelj može da ne vaspita dete, a nastavnik ne može da mu nakon pete opomene oduzme telefon na času? Onda može da fizički napadne nastavnika, pa da ga tuži za zlostavljanje? Jer roditelj je poznat u gradu kao nasilnik kome niko ništa ne može, na primer? A mi smo ubogi prosvetni radnici koji za nečiji večernji ceh u kafani rade mesec dana?

Ministre Šarčeviću, učinite nešto.
Predsedniče opštine, učinite nešto.
Javni tužioče, učinite nešto.

Do sada su se tukli međusobno i parkirali na pešačkom prelazu.
Sada su prešli granicu.