– Siiimoooo!
Tajac.

– Siiimooo! Jesi gluv? Dete!
Tajac i dalje.

– U, majku mu detinju, garant je opet ugurao one kablove u uši, pa ništa ne čuje!

Vide otac da mu nema druge, pa ustade i ode do Simine sobe. Kao što je i pretpostavio, zateče sina sa slušalicama u ušima i laptopom na stomaku. Izvalio se preko kreveta ko da mu je sve potaman. Tek kad mu se otac uneo u lice, Sima podiže pogled i izvadi slušalice iz ušiju.

– Šta je bilo? Gde gori?
– Šta šta je bilo! Ne mogu da te dozovem pola sata! I pupčana vrpca ti je bila labavija od tih tvojih kablova!
– Dobro, de, koji ti je đavo. Slušam muziku. Šta grdiš ko da sam ne znam šta uradio. Ajde, kaži šta treba.
– Treba da mi kažeš da li ćeš prekosutra da budeš bolestan.

Sima pogleda oca podozrivo.

– Crni Stojane, pa  još ni podne nije, a ti si pio! Ubiće te Zora ako te provali!
– Ama dete, kakvo piće, kakvi bakrači! Lepo te pitam da li ćeš u sredu da budeš bolestan.
– Ja se i dalje nadam da si malo nategnuo flašu. Lakše bi mi bilo da si pijan, nego da si skrenuo s pameti.
– A da te zviznem ja jednom, pa da se ti uzmeš u pamet? A? Poslednji put te pitam: da li ćeš da budeš bolestan prekosutra?
– A ‘oćeš ti da budeš bolestan prekosutra?
– Pomeri se s mesta, nesrećo jedna! Što da budem bolestan?
– A što ja da budem bolestan?
– Pa otkud ja znam. Pita ministar.
– Stojane, da nisi pio neke čudne tablete? Ministar pita da li ću ja da budem bolestan?
– Jeste. Zvao malopre razredni da pita, ali ja nisam mogao da te dozovem, pa će da zove opet.
– Fiza zvao tebe, jer mu rekao ministar da me pita da li ću da budem bolestan u sredu?!
– E, falim te bože, da ti stiglo iz dupeta u glavu! Jeste. Baš tako je bilo.
– Oladi, ćale. To te neko zezao telefonom.
– Ama nije! Prepoznao sam razrednog. Čovek se kulturno predstavio, pitao šta je imao, i rekao da će opet da zove za pola sata, pošto mu ostalo još osam kuća da pozove.
– Znači, Fiza je prs’o ko zvečka! Tačno sam znao. Ovamo nam stalno trubi da treba da se bavimo naukom, a njemu nauka došla glave. Ne brini, Stojane, neće Fiza opet da zove. Verovatno je već zaboravio da te je i prvi put zvao.
– Slušaj, mali! Ne zavitlavaj se sa mnom. Čovek je lepo zvao, lepo pitao, i zvaće opet, a ja neću da zbog balavca ispadnem budala. Treba da javi neko ministru da Stojan ne zna da li će dete da mu bude bolesno? Treba da mi nakače Socijalno na vrat? Policija na kuću da mi dolazi da vidi da l’ te maltretiram, držim na ladnom i ne dam ti leba?!
– E, aj’ se smiri molim te. Nemoj da padaš odmah u vatru. Pa, razmisli malo sam da li je normalno da ministar pita da li ću ja da budem bolestan prekosutra, i da te razredni zove zbog toga. Gde to ima?

Stojan se malo ispravi, provuče ruku kroz proređenu kosu, zaškilji na jedno oko, pa na drugo, pa na oba. Skoro da je moglo da se čuje kako mu mozak ubrzano radi.

– Pu, majku im hohštaplersku, pa mene našli da zajebavaju?! Aaa, neće to tako. Sad ću da zovem poštu i da prijavim poslednji poziv. Pa kad mi nađu tog giliptera, ima on meni da bude bolestan u sredu!
– Ma ne gubi vreme na budale, ćale. Nekome je bilo dosadno, krenuo da okreće narod i da se zabavlja. Pusti dokone ludake. Nemoj da se nerviraš zbog takvih. Ali sledeći put razmisli malo pre nego što mene napadneš. Nema smisla.
– A jes, vala. U pravu si, Simo, ljubi te otac tako pametnog. Sve si na mene povuk’o! Pravi delija!
– Ajde, ajde. Nemoj sad još i emocije da te hvataju. Ajde. Imam da učim.
– Uči, sine, uči. Odo ja da gledam televizor. Ajd.

Stojan izađe iz sinovljeve sobe, trljajući bradu u neverici. Kako je samo mogao da bude toliko glup, pa da poveruje da jednom ministru može da padne na pamet da pita koje će dete da bude bolesno prekosutra. O, bože, samo da Zora ne sazna kako je ispao glup! Ima da ga zavitlava bar godinu dana, a kakva je – svima će da rastrubi.

– Moraću onom mangupu da dam petsto dinara da ćuti. Možda i hiljadu! E, moj Stojane, tol’ke si godine nabio, da ne kažem gde, a i dalje svako može da te prevari! Dobar i budala – dva brata rođena.