PO PRVI PUT U NOVIJOJ ISTORIJI SRBIJE:
Učenik je iz opklade ošamario profesorku, istog dana se ispisao iz te škole, pa je brzo primljen u novu školu.

Deca od 12 godina zapalila su dva beskućnika. Jedan nije preživeo.

 Nedavno smo gledali snimak devojčice iz Šapca u kome objašnjava šta bi sve uradila nekoj drugarici.

Izbodenima i pretučenima po školskim dvorištima više se i ne zna broj.

 Čujem da se i u vrtiću dogovaraju da nekoga izmlate danas.

Sećate se prebijanja Raše Popova?

S druge strane, moje kolege ostaju bez licence za rad u veoma sumnjivim i do kraja nerazjašnjenim okolnostima, čistom bahatošću direktora, a pre završenih sudskih procesa.
Ništa lakše nego ostaviti čoveka bez posla.
Ništa lakše nego imati razumevanja za nasilničko ponašanje dece.

ČEMU LI SE NADAMO?

Rekla bih da u ovom trenutku država plaća danak za liberalne zakone koje je prethodnih godina tako olako uvodila. Oduzela je roditeljima pravo da vaspitavaju decu, oduzela je nastavnicima pravo da vaspitavaju đake. Sva prava su se preko noći preselila na stranu dece, uporedo sa minimiziranjem obaveza.

Sada se pitam kakav još novinski naslov čekamo da bi ova država uopšte uvidela da imamo ogroman problem, a onda počela i da ga rešava. Šta više čekamo?

Dokle će nam društvo uređivati nevladine organizacije sa budžetima o kojima obrazovanje može samo da sanja? Hoćemo li već jednom da uzmemo stvari u svoje ruke, definišemo kakvo društvo želimo, kakvu budućnost svojoj deci hoćemo da izgradimo? Kada ćemo da okupimo umne ljude koje će finasirati Srbija a ne strane vlade, pa da njima poverimo taj ozbiljan zadatak da postave zakone koji su u našem interesu, umesto u ko zna čijem?

Od 2001. godine sve segmente reforme obrazovanja finansiraju stranci.
Sve što je novo uedeno, uvedeno je njihovim parama, po njihovoj želji.
Da li je moguće da je nama važnije da stranim fabrikantima dajemo desetine hiljada evra po radnom mestu, nego da svojim parama reformišemo obrazovanje? Izgleda da nije problem u novcu, već u njegovoj raspodeli.

PO KAKVIM PRAVILIMA RADE NASTAVNICI?

Da ilustrujem onima koji ne znaju po kakvim pravilima danas rade srpske škole:
Ako se utvrdi da učenik verbalno i fizički zlostavlja vršnjake i iznuđuje novac od njih, da li znate šta sledi? Momentalno biva isključen iz škole? Roditelji mu se pozivaju na odgovornost?
Naravno da ne. To je za normalne države.
Kod nas se pokreće disciplinski postupak.
Sazivaju se timovi, komisije, pojačava nadzor, razgovara s roditeljima i vodi trista zapisnika jer je najvažnije da se ispoštuje procedura. Procedura traje mesecima. Ko će biti kriv ako neko dete nastrada od mladog nasilnika tokom tih meseci? Škola, naravno.

Da ilustrujem još jednom:
Jedan od radnih zadataka nastavnika je da dežura u školi. To znači da treba da obilazi hodnike, stepeništa, spratove, malo da izađe ispred škole, malo iza škole. Ako naiđe na scenu u kojoj je jedan učenik fizički napao drugog, može da reaguje samo glasom i da pozove policiju. Ne sme da priđe i da ih fizički razdvoji, čak i ako je dovoljno snažan za to, a često nije. Ne sme, jer je zabranjen fizički kontakt sa učenicima. Zbog toga može da ostane bez posla. Tako kažu današnji srpski zakoni.
Da ne govorim o tome što ga učenik koga opomene može ispsovati, gađati ga nečim kad mu okrene leđa, “slučajno” u prolazu gurnuti, jer znate, mi ne dežuramo samo đacima kojima predajemo. Ima i đaka koje ne poznajemo, naročito ako je škola malo veća.

A onda će neinformisana i neuka javnost složno da ustane i krene drvljem i kamenjem po prosvetnim radnicima!

Tvrdim da današnji obrazovni sistem svojim zakonima ohrabruje maloletničku delinkvenciju. Podržavam najavu Ministarstva da će se to promeniti, i istovremenu izražavam sumnju da će do promena doći, jer svakog trenutka može da zasvira orkestar nevladinih organizacija koji tobož o pravima dece brine bolje i pametnije od svih nas koji sa njima svakodnevno radimo.

SILEDžIJSKA DRŽAVA

Ne znam samo šta ćemo sa siledžijstvom koje promoviše država, počev od onog siledžije koji urla na konferencijama za novinare, preko onog siledžije koji vodi jedan skupštinski odbor, do onog siledžije koji je pregazio devojku ali je tata sredio da ne bude kriv, pa sve do siledžije koji je sa tatine televizije u porodičnim terminima prepričavao svoje kriminalne dogodovštine. Siledžije rastu gledajući u odrasle siledžije. Premijer kaže glasno da država nema snage da se obračuna s huliganima. Ova država tetoši siledžije svih uzrasta!

I na kraju, da se razumemo – iza svakog deteta koje je sposobno i spremno da se ponaša kao zločinac, stoji porodica koja je takvo dete odgajila. Ne rađa se dete takvo da poželi da zapali čoveka. Ono takvo postaje. Gde je tu država da odreaguje? Gde je osnaživanje centara za socijalni rad? Šta radi onaj “švrćan” zadužen za taj resor, osim što niže zaljubljene hvalospeve vrhovnom siledžiji? Otvara liftove po staračkim domovima? Zašto toliko ljudi spava po haustorima i na ulici? Šta traže dvanaestogodišnjaci na ulici u četiri ujutru? Tada deca nisu državna briga, a ako ih roditelji lupe po zadnjici jesu?

Ova zemlja treba da se stidi što je dozvolila da do ovoga dođemo!
Treba da se stide i roditelji, naročito oni koji misle da je kupovina najskupljih patika i mobilnih telefona briga o deci, a da nikada nisu seli i sa svojom decom satima ozbiljno razgovarali.
Neka se stide i mediji, koji uredno na naslovne strane stavljaju najbrutalnije zločine i najveći medijski prostor daju najgorima među nama.
Treba da se stidimo i mi, prosvetni radnici, koji nismo nikada ustali protiv ovih maloumnih propisa po kojima moramo da radimo.