U poslednjih 15 godina u srpske škole su retko kada stizala dorečena uputstva iz Ministarstva. Sve je moglo da se tumači na bar dva načina. U Ministarstvu nikada nije postojao službenik zadužen da se javi na telefon i pojasni zbunjenim nastavnicima ono što ih zanima. Dovijali smo se kako smo znali i umeli, najčešće konsultujući se sa kolegama iz drugih škola. Školske uprave su po pravilu bile beskorisne, međusobno neusaglašene, pa je ono što odobravaju u jednom okrugu, u drugom bivalo dočekano kritikama. O njihovim mazohističkim porivima i iživljavanju da i ne govorim, ali to je već do nas.

“Prosvetni radnici su polako postajali iscrpljeni zbog zahteva koji su po običaju stizali sredinom septembra, nakon što uradimo i predamo sve planove.” 

Naše pripreme za nastavu su redovno padale u vodu. Koraci u reformisanju obrazovanja su se smenjivali po nama nepoznatoj logici, često neprimenjivoj u učionici. Ono što bi jedne godine bilo strogo zabranjeno, sledeće je bilo isto toliko strogo obavezno (primer pedagoške sveske za praćenje napretka učenika). Na momente se činilo da se neko opkladio koliko ćemo dugo izdržati. Neki su u međuvremenu otupeli i sada mirno prihvataju svaki nebulozni zahtev koji nam stigne, i ne zanima ih preterano ishod; drugi su toliko premoreni od pokušaja da shvate šta se od njih očekuje, da jednostavno ignorišu sve što se novo od njih traži; treći su zbunjeni već 15 godina, a želeli bi da svoj posao obavljaju kako treba.

Osim što poigravanje sa reformom obrazovanja maltretira nastavnike, i te kako ide i preko leđa učenika. Teško da od generacije rođene 1996. godine  naovamo ima i jedne koja je neki ciklus obrazovanja zavšila na način na koji je planirano pri upisu. Uz učenike su na isti način maltretirani i roditelji, kojima odavno više ništa nije jasno.

Svi zajedno trpimo eksperimente Ministarstva i dva zavoda već 15 godina. 

Navešću samo nekoliko bisera: od pre dve godine turističkim tehničarima smanjen je nedeljni broj časova geografije i stranog jezika. Šta će to turističkim radnicima? Konobari su do juče imali fiziku, koja je od suštinske važnosti za služenje pića. Kada učenik ima koliko hoće neopravdanih izostanaka, dođe pijan u školu, opsuje profesoru mater, istuče druga, otima novac – ne može biti isključen iz škole, nego se protiv njega pokreće disciplinski postupak, uz pojačan pedagoški nadzor. I najvažnije je o svemu voditi detaljne zapisnike. Postali smo prosveta u kojoj su samo zapisnici i papiri važni.

Sa svakim novim ministrom, a u poslednjih  15 godina ih je bilo osam sa ovim poslednjim, počinjala je nova era. Skoro kao “pre i posle Hrista”. Nigde usaglašenosti, nigde dugoročnih ciljeva od strateške važnosti, kojih će se svaki ministar držati. Kad smo kod strategije, tek nam je Strategija obrazovanja dobar vic. Pisali su je neki neobični ljudi, koji žive u nekoj drugoj Srbiji.

Tako je i sada počela Šarčevićeva era, ambicioznija od svih dosadašnjih.

Dok se bavio uniformama, čudnim velikim odmorima, roditeljima ocenjivačima nastavnika, nastavnicima režiserima časova, nagrađivanjem po učinku, kažnjavanjem direktora (ne znam da li je nekog i kaznio) – slušali smo ga u neverici.

Međutim, sada je prešao na ozbiljnije stvari:

1) nacionalna matura
2) preduzetničko obrazovanje kao novi model učenja.

1) Kaže da će posle nacionalne mature đak moći da se prijavi na sve fakultete, pa gde upadne. Znači, ista matura za budućeg studenta molekularne biologije i kineskog jezika? Mudro.

Nada se i da će mu fakulteti to dozvoliti, oni isti fakulteti koji se savršeno uklapaju u špekulantsku tranziciju, i ne prezaju ni od kakvih mahinacija kada deci treba izbiti novac iz džepa.

Na stranu to što đacima pri upisu nije saopšteno kakvu će maturu polagati, kao i to da su im roditelji potpuno zbunjeni ovim vestima i veoma zabrinuti. Kažu, sve će se znati do maja. Strpite se.

2) E, ovde sam se slatko nasmejala. Na osnovu onoga što je u medijima predstavljeno, zaključujem da se radi o klasičnoj integrativnoj nastavi, sa primesama projektne i problemske nastave. Horizontalna povezanost gradiva je sjajna stvar, ali ovo učitavanje tople vode i rupe u saksiji, je težak šminkeraj.

To će, kažu, smanjiti učenje za ocenu. A zašto lepo ne ukinete ocene? Ili uvedete samo tri, kao tri nivoa znanja – osnovni, srednji, napredni, bez prosečnog uspeha, pa neka se upisuju dalje na osnovu mature?

Još je besmislenije povlačenje paralele između preduzetničkog obrazovanja i preduzetničkog duha, u ekonomskom smislu. Ministar kanda ne zna da je u Srbiji moguće biti preduzetnik samo ako podmažeš odgovarajuću garnituru. Džaba ideje, džaba hrabrost da se rizikuje. Tamo gde se dodeljuju podsticajna sredstva sede namazani i podmazani predstavnici vlasti.

Da se razumemo, nije preduzetnički model obrazovanja ništa novo, ili bar nije onima koji prate stručnu literaturu. Karakterišu ga inicijativa, saradnja, prilagodljivost, komunikacija, fleksibilnost, inovativnost, kritičko mišljenje, rešavanje problema, okrenutost ka budućnosti, prepoznavanje mogućnosti i šansi, kreativnost, prihvatanje rizičnijih i manje komfornih rešenja.

A mi ćemo još imati i idejni projekat na kraju školovanja, po svakom đaku.
U srpskoj školi?
Sa 30 đaka u odeljenju?
Sa učionicama koje od opreme imaju nameštaj?

Ili se radi o nečemu što će naročito milozvučno zvučati premijeru?
Ako je u tome stvar, onda da ne kvarimo.
Živelo dualno obrazovanje! Živelo preduzetničko obrazovanje!
Ministar ionako ne radi za nas, nego za njega.

Već brinem zbog ideja nekog budućeg ministra.
Rekoh, da krenem na vreme.