Da mladi u Srbiji sve manje čitaju i nije neka novost.

Da takav trend postoji i u svetu, takođe nije nepoznato.

Ipak, važno je naglasiti da smo ovoga puta stvarno među liderima i da je taj trend kod nas mnogo izraženiji nego u svetu. Za razliku od nas, “svet” se trudi da problem rešava pre nego što nečitanje postane ukorenjena navika. U želji da saznam kako to oni rade, pročitala sam silne spiskove preporučene literature za čitanje tokom raspusta, obavezne literature koja se testira na završnim ispitima, liste nastavnih predmeta, silabuse i kurikulume (o, ružnih li reči!).

Došla sam do sledećih zaključaka:

• u mlađim razredima često imaju nastavni predmet Vođeno čitanje (Guided reading)
• da, i kod njih se rade Dostojevski, Kafka, Kami, Orvel, Sofokle, Golding, Dante, Šekspir, Vajld, Ibzen, Markes, Virdžinija Vulf, Igo, E .A. Po…
• da, rade i poeziju, i prozu, i dramu
• rade i  Remarka, sestre Bronte, Hemingveja, Džejn Ostin, Flobera

Ali, rade i:

• Tolkina
• Pračeta
• Vorhola (Dnevnik E. Vorhola)
• Čimamandu Ngozi Adiči (moju omiljenu savremenu književnicu)
• Murakamija
• Seneku

Srednjoškolci čitaju Paklenu pomorandžu, Kvaku 22, Ubiti pticu rugalicu, Vrli novi svet, Lolitu, O ljudima i miševima, Strogo kontrolisane vozove…

U toku leta u najprestižnijim privatnim srednjim školama moraju da pročitaju od jednog do četiri obavezna dela (ovo se razlikuje od škole do škole) i najmanje jedno delo sa liste preporučene literature, koja obično broji 50 do 100 najaktuelnijih savremenih književnih dela. Tu ima dela koja se tek prevode na naš jezik, ima veoma popularnih naslova o kojima ozbiljni književni kritičari još uvek nisu dali svoj sud i za sada su daleko od toga da postanu klasici.

Za srednje škole koje rade po međunarodnom programu Kembridža, na osnovnom nivou završnog ispita (GCE), od proze se nalaze sledeća dela:

1. Gde se anđeli boje kročiti (Forster)
2. Gospodar muva (Golding)
3. Plači, voljena zemljo (Paton)
4. Put za Memfis (Tejlor)

Nalaze se još i tri dela koja nisu prevedena kod nas.

Na listi dramskih dela imaju po jednu dramu Šekspira, Šoa i Milera, i drame nama manje poznatih autora – Ratigen (scenarista filma Hotel International iz 1963) i Fugard (po njegovoj drami je napisan scenario za film Tsotsi, nagrađen Oskarom za najbolji film van engleskog govornog područja).
Inače, ovaj osnovni nivo maturskog ispita bi odgovarao našim srednjim stručnim školama, dok bi napredni odgovarao gimnazijama.

Pretpostavljam da su ranije i oni pokušavali da se drže samo klasika, koji su pre 30 ili 40 godina bili zanimljivi za čitanje. Pretpostavljam da su shvatili i da je u tih 30 ili 40 godina takođe nastajala kvalitetna književnost, bliskija današnjim generacijama po temama i jeziku. I onda su napravili kompromis. Nisu bežali od Tolkina, Pračeta i Murakamija, koji su definitivno popularni među mlađim generacijama. Tom Sojera nema nigde, kao ni Ane Karenjine. Ali Hari Potera ima ponegde. Deo lektire jasno služi opštoj kulturi, ali drugi deo služi samo i isključivo za sticanje i negovanje ljubavi prema čitanju.

Ne osuđujem ovim tekstom naš program lektire, niti procenjujem koliko on odbija đake od čitanja. To ostavljam na procenu kolegama koji predaju maternji jezik i književnost, mada sam i ja profesor jezika i književnosti (istina engleskog jezika i književnosti napisane na engleskom jeziku). Već čujem pitanje da li iz drugih predmeta uče samo ono što im je zanimljivo. Nadam se da vam je jasno da znam da ne uče.

Samo primećujem da može i drugačije.

I na kraju, malo ličnog iskustva: neka dela iz srednjoškolske lektire čitam po treći put i tek su mi sada jasna. Žao mi je što ne mogu da se setim šta mi je to bilo jasno u srednjoj školi. Verovatno ono što je profesor pričao o delima, ili ono što nam je u čitankama pojašnjavano. A bolje bi bilo da su neka dela bila primerenija uzrastu i da sam mogla i sama da ih odlično razumem. Ovako sam stizala do petice bez problema, ali ta dela nisu u tom trenutku zaista stizala do mene. Pri tom su me smatrali jednim od boljih đaka kada je književnost u pitanju. Šta li je stizalo do manje dobrih, nemam pojma. Verovatno skoro ništa. A završismo školu. Plašim se samo da mnogi od njih nikada nisu saznali koliko je čitanje divno i važno, i da nakon lektire nisu pročitali ništa do današnjeg dana. Pitam se da li je škola doprinela takvoj odluci.