Krajem šezdesetih godina prošlog veka, Finci su shvatili da im se ni privreda, ni društvo ne nalaze tamo gde bi želeli da budu. Razmišljajući o tome koje bi mere najbrže doprinele poboljšanju i napretku, shvatili su da je ključ u sistemu obrazovanja.

Godine 1971. odlučili su da se značajan napredak u obrazovanju može najbrže postići ukoliko primene sledeće tri mere:

• smanjenje broja đaka u odeljenju
• značajno povećanje plate prosvetnih radnika
• rigorozna selekcija i obrazovanje budućih nastavnika

Sve što je tada isplanirano, u potpunosti je sprovedeno do 1979.

Do 1991. potvrdilo se da takav sistem donosi tako dobre rezultate, da su odlučili da ukinu inspekciju i nadzornike.
Na nastavničke fakultete (koji uključuju i obavezan master) prijavljuje se deset puta više kandidata od broja koji se prima. Nastavnička profesija je jedna od najprestižnijih. Preko 70% zaposlenih u obrazovanju čine žene. Oko 40% zaposlenih ima preko 50 godina. Nastavnici su u obavezi da se stalno usavršavaju.

Zanimljivo je i to da su devedesetih odustali i od standardizovanih testova.
Umesto toga, testira se validan uzorak đaka, tek koliko da se proveri da li su izgubili kompas u obrazovanju. Standardizovane testove polažu samo učenici završnih razreda srednje škole, koji žele da idu na fakultet.

U finskom obrazovanju se ne poklanja naročita pažnja ocenama. Učenici nekada i ne znaju kakve ocene ko ima u odeljenju, ali znaju da vam kažu ko je pametan u odeljenju, ko je izuzetno marljiv, a ko kreativan. Znanje jeste kapital, ali ocena nije moneta, kao što je u SAD, Japanu, pa i kod nas, istina na naopak način.

Uzgred, od tih istih devedesetih nema ponavljanja razreda. Umesto toga, učenici koji postižu slabije rezultate prelaze u ruke specijalista za učenje, koji im pomažu da ostvare bolje rezultate, a pre svega da nauče kako se uči.

Da se vratim na nastavnike. Postoji nacionalni kurikulum, koji se shvata samo kao smernica, a onda svaki nastavnik ima široku autonomiju da sam organizuje i osmisli gradivo. Norma se obično izražava kroz godišnji fond časova, a meni je bilo zanimljivo saznanje da nastavnik jezika ima za oko 200 časova manju godišnju normu od nastavnika fizičkog. Učiteljska norma je 24 školska časa nedeljno, predmetnih nastavnika u osnovnom obrazovanju od 18 do 24, a onih u srednjem od 16 do 23.

Što se plate tiče, najvišu platu imaju nastavnici koji rade u višim razredima srednjeg obrazovanja. Plata se kreće oko 4000 evra i tek je neznatno niža od plata ostalih zaposlenih u Finskoj sa istim stepenom obrazovanja, odnosno zvanjem mastera.

Nje nevažno pomenuti i to da postoje nastavnici specijalizovani za rad sa učenicima sa posebnim potrebama i migrantima.

Broj đaka u odeljenju kreće se od 17 do 20.
U predškolskom obrazovanju grupe su manje od 15, od 1. do 6. razreda prosek je 20, a od 7. do 9. 17 đaka po odeljenju (podaci su iz 2013. godine).

Još jedno zapažanje mi je bilo izuzetno zanimljivo, a tiče se nastavnika iz svih krajeva sveta koji su bili na nekoj vrsti obuke ili školovanja u Finskoj. Njihov najvažniji utisak je iznenađenje kada su shvatili da su im očekivanja bila pogrešna. S obzirom na uspešnost finskog obrazovanja, očekivali su da će tamo naići na brojne inovativne metode. Ostali su zatečeni činjenicom da se u Finskoj uglavnom radi po starim, tradicionalnim metodama, gde nastavnik ispredaje lekciju i zada domaći zadatak, a na sledećem času ga pregleda i komentariše sa učenicima. Ništa enterteiment, ništa ludiranje, specijalni efekti i izigravanje klovna. Nema!

E, sad, pošto kaskamo za tim odlukama koje su u Finskoj donete pre skoro pet decenija, a Ministarstvo nam je hronično oduševljeno finskim obrazovanjem, neka im neko prenese koje su bile tri prve odluke. Kakvi su, zaleteće se, pa će preslikati posledice tih odluka, a ono što je glavno neće im ni pasti na pamet.

P.S. Šokantna zanimljivost za kraj – u srednjoj školi đake tretiraju skoro kao odrasle ljude. Smatraju da je nepristojno primoravati ih da se usredsrede na predavanja, pa im je ostavljeno na volju da li će za vreme časa slušati nastavnika, ili na telefonu igrati igrice, boraviti na društvenim mrežama ili kucati poruke, sve dok nikoga ne uznemiravaju svojim aktivnostima. Nastavnici kažu da su đacima predočene posledice, a posledica je najčešće manje pokazanog znanja na testovima i niža ocena iz predmeta. Kažu još da nije nastavnička obaveza da primorava đake da obrate pažnju na lekciju, već da lekciju ispredaje kako treba.

Možda nije loše napomenuti i to da su finski đaci veoma motivisani za učenje. Nije da nije važno. A možda to ima veze i sa činjenicom da su navikli da uče učenja i znanja radi, a da ih ocena ne zanima previše.