Bliži se ta zora kada će svaki Pinki moći da vidi voljenog Tita.
Živa nisam, a pola me nema, nokte grizem, novi nokti rastu.
Da l’ će iko otići?

Zamislite tu noćnu moru – on ustao, umio se, očešljao, upario odelo i kravatu, namestio naočare na nos i stigao u Vladu, a tamo ništa! Obezbeđenje na ulazu, krmeljava čistačica, kafe-kuvarica i šef kabineta. Šef kabineta sada već nervozno koordinira šofere stranačkih autobusa – jedan zaglavio u Sićevačkoj klisuri, drugi stoji u koloni na Ibarskoj magistrali, trećeg zaustavila policija i traži mu dokaz o jutrošnjem pregledu tahografa, pošto tvrdi da vozi ekskurziju.
Policija?
Brzo zove ministra.
Ovaj se ne javlja ni posle trećeg zvona, a kleo se na polaganju zakletve da će danonoćno bdeti nad bezbednošću građana. Kakva lopuža – pomisli šef kabineta.

Za to vreme On dostojanstveno krupnim koracima ide niz prazan hodnik. Bat sopstvenih koraka osluškuje neprirodno pažljivo, osvrćući se svaki čas i vrebajući koja će se vrata naglo otvoriti uz uzvik iz hiljadu grla – SURPRISE! Ništa ne pomaže. Muk je sa svih strana.
Ulazi u kabinet, šef ga dočekuje skrušeno, pokušava da mu objasni da građani samo što nisu, evo sad će, ali On samo odmahuje rukom umorno. Umoran je od razočaranja u sopstveni narod.

Naređuje da ga niko ne ometa, seda za svoj skromni premijerski sto, s prezirom pogleda u komjuter, otvari novi ris papira i vadi poveći štos. Iz unutrašnjeg džepa sakoa poteže plajvaz i počinje da piše autorski tekst za Politiku:

Dragi moji sugrađani,

Kroz prozor svog nevelikog ali urednog kabineta, posmatram kako se Sunce lagano uzdiže nad Beogradom, žuto, žuće nego… precrtava taj deo … okruglo i narandžasto, okruglije nego nad ostatkom Evrope, hrleći jutru u susret, da svojom toplotom pomiluje tek probuđeni grad…

“Šta bre probuđeni kad ove vucibatine spavaju unajveće, a otkad je prošlo pet sati!” – pomisli On, zamalo naglas.

Neki od nas smo probuđeni, a neki od vas i dalje spokojno spavate, jer znate da ima ko da bdi nad vama, nad vašom sigurnom budućnošću. Lako je vama živeti, a ja vam teška srca priznajem da sam pomalo umoran od svega. Ne, ne od nespavanja. Ja više volim da radim nego da spavam. Mogu i da ne jedem. Uopšte, sve fiziološke potrebe organizma smatram precenjenim. Ipak je ovo 21. vek, vek eugenike i opšteg napretka. Pa zar da se sada bavimo tim primitivnim potrebama kao da smo pećinski ljudi? Zar mi, koji ćemo imati najbrži rast …

“E, do krasnog, opet sam zaboravio šta će ono najbrže da nam raste. A lepo mi je Toni rekao da je važnije da pamtim to nego izreke sa sajta Misli velikih ljudi. Ček, ček… Setio sam se!”

… dži-di-pi-ja, jer je naš uspešan čejndžing point već za nama. Najgore je prošlo, dragi moji sugrađani. A ja sam vam sada umoran. Umoran sam od života, umoran sam od kafane, umorno je srce mo…

“E, do mojega! Tako mi i treba kad trpim Dačića u Vladi!”

Umoran sam od zlih kočničarskih sila i vaše ravnodušnosti prema mojim nadljudskim naporima da stvorimo Srbiju na koju će se mnogi ugledati, ali i zavideti joj. Vi i dalje pišete i govorite o nekom Islandu, divite se njihovim potezima, a ne znate da je još Šopenhauer rekao “Bolje vrabac u Beogradu, nego golub u Rejkjaviku”. Zar zaista mislite da bi vam bilo bolje u toj hladnoj zemlji? Zar zaista mislite da bi vam bilo bolje sa njima nego sa mnom? Sa bilo kim nego sa mnom? Hoćete sutra da organizujem izbore pa da vidimo?

“Stani, bre! Gde odo’ s ovim? A lepo mi je Toni rekao da batalim to pisanje dok ne doručkujem, dok se ne razdani, dok se ne zagrejem za posao. Ček da precrtam ova pitanja… E, tako! Šopenhauera ću da ostavim. Da l’ da ubacim ovde neki latinski citat? Ma, neću! Uvek se nađe neka budala da me posle proziva da se pravim pametan. Čuj, pravim se. Ja jesam pametan. I Šešelj kaže da sam pametan. Na srpskom ću da grdim narod.”

Ponekad se pitam da li ste vi uopšte svesni kuda vas ja vodim? Kažu da ljudi koji su preživeli kliničku smrt i otišli u raj, raj opisuju kao divnu veliku livadu punu mirisnog poljskog cveća …

“Da l’ da ostavim poljsko, ili da ubacim nemačko? Već imamo poljski ve-ce, poljski krevet, da im ne bude mnogo?”

… livadu okupanu nekom čudesnom svetlošću, onozemaljskom. Jaganjci trčkaraju nesputano…

“Au, koji je meni đavo danas? Kakvi bre jaganjci, kakvi bakrači. Nemački Tenis ne zanimaju nikakvi jaganjci, nego svinje. Dakle:”

Po livadi nesputano trčkaraju svinje i mirišu rosno cveće, smilje i bosilje. I prasići mali, rozikasti, veselo skakuću. E, dragi moji građani, i ja vas tu vodim. I naš će raj tako izgledati! Ne zvao se ja Aleksandar Veliki ako tako ne bude!

Znači, naš će život biti skakutanje po livadi, svinje i prasići, a Sunce našeg neba će vas grejat’ ko što nigde nije. Kroz livadu potočić žubori, vijuga vragolasto, a na njemu – Raj na vodi! S druge strane trava pod konac! Bela, da odbije insekte, armirana da je vetar ne polomi, ljuta da je ne bi štetočine uništile. Da, prijatelji, najnovija naučna dostignuća će i kod nas doći. I mi ćemo imati ono divno veliko voće bez ijedne pegice, koje nikada ne truli, kakvo ste ranije samo u inostranstvu viđali. I nećemo voziti kola. Šta će nam kola da nam zagađuju vazduh, kad možemo da skakućemo i čuvamo zdravlje.

Zato ćemo imati ogromne fabrike, najveće u Evropi. Kod nas će se proizvoditi čelik, samo kod nas će se kopati ruda nikla i prerađivati, proizvodićemo električne baterije za automobile. Mi ćemo doći do tih fabrika, a ne Švajcarska, Nemačka, skandinavske zemlje.

Naša će deca jesti najkvalitetniji margarin, viršle i paštete. Samo za naše tržište praviće se paštete sa ukusom mesa.

Naša će zemlja biti toliko uspešna, da će turisti dolaziti samo da nas vide u čudu. Gledaće nas kroz najmoderniju žičanu ogradu … ‘

“Hm, da li je vreme da ovo otkrivam, ili da čekam otvaranje sledećeg poglavlja u pregovorima, kad će ono dvoje preostalih novinara to svakako da iščačka? Ne, ne… Ipak ću to da precrtam, ali ću im otkriti nešto drugo, što će ih sigurno obradovati.”

Prijatelji moji! Da li ste vi svesni da će na ulazu u našu zemlju stajati tabla na kojoj piše ULAZ U EU, a na izlazu će stajati IZLAZ IZ EU? Bićemo najprivilegovaniji narod u Evropi i taj trenutak uopšte nije tako daleko.

Ja se za sve to borim svakog dana, a nekada i češće.
Za to živim!
To sanjam!

A vama je teško da me podržite.
Teško vam je da malo poranite i dođete da me nešto pitate, a znate da mene možete sve pitati, jer ja znam sve odgovore. Vama je teško da se probudite, a ja noćas nisam ni spavao od uzbuđenja. Grde me i mama i tata i bata, i Ksenija piše nešto šifrovano na tviteru, ali ja ne mogu drugačije! Prvi sam u istoriji koji u ranu zoru razgovara s građanima, a nema građana! Čime sam vas to lošim zadužio da jutr…

– Jesam reko da me niko ne uznemirava! Šta hoćeš?
– Gospodine predsedniče Vlade, imate posetu.
– Mislite, građani su došli na razgovor?
– Pa, moglo bi se tako reći, ali…
– Nema ali! Želim da građani vide kakav sam ja premijer! Najbolji! Uvedite ih u salu. Dolazim za dva minuta.

… jutros niste došli u hiljadama, već samo u stotinama?
Čekam vas i sledeće nedelje: petlovi, vi i ja, kao na slici nekog naivnog slikara. Čekam vas da zajedno zakoračimo u onu našu livadu sa armiranom travom i skakutavim prasićima, rozikastim, razdraganim.

Vaš premijer
Srdačno

“E, tako. Moj Aco, spreman si za mali korak za čoveka, ali veliki za premijera. Vidiš da te vole. Obožavaju te. Ti si njihov idol. Njihov Bog. Oni nemaju drugog boga do tebe. Poranili su samo da bi tebe videli. Uh!”

– Jeli bre, ko su ovi?
– Studentarija, gospodine predsedniče Vlade. Studentarija.
– Ali ja se sa studentima srećem samo na Pravnom, uz bezbedonosnu proveru svakog lica.
– Znam, pokušao sam malopre da vam kažem.
– Pa kako ću sa studentima da razgovaram? Oni imaju svakakve ideje, a i svašta su u stanju da kažu. Možda je trebalo da spremim nešto o reformi školstva?
– Ne brinite. Vraćaju se s nekakve žurke. Videli su svetlo i otvorena vrata, pa su pomislili da je kafana.

Muk.

– Zovi hitno Vučićevića na crveni telefon. Taman ima vremena da stigne kod Jovane i Srđana u emisiju. Kaži mu da su sile hegemonizma i strani plaćenici organizovali demonstracije raspojasanih studenata ispred zgrade Vlade, koji ne dozvoljavaju okupljenom građanstvu da dođe kod svog premijera. Neka Goca izmontira nešto od starih snimaka, a Vučićević nek nakiti još malo, samo nemoj da kaže “Budalo, ne primaj”! Izdiktiraj mu to da zapamti do Dedinja. Zovi brzo, a ja odo’ na ona vrata!