“Profesorka, nama je danas teško da se nekome divimo. Nemamo kome”
- klotfrket
- May, 11, 2016
- Društvo, Nastavnici, Politika, Roditelji
- 17 Comments
Kada se kaže srednjoškolac, ja pomislim na mladu osobu koja upravo ulazi u svet odraslih, koja unajveće razmišlja o svetu oko sebe, koja mnogo toga razume, mada ponešto pogrešno tumači. Pomislim na osobu punu radoznalosti, velikih snova, želje da svet bude njen. Pomislim na te delikatne godine u kojima se formiraju vrednosni sudovi, postavljaju koordinate za dobro i zlo, i uz malo bunta mnogo toga dovodi u pitanje. Pomislim i na to da, što se prirode tiče, mogu da budu i roditelji, a što se istorije tiče mogu i da ginu u besmislenim ratovima (smislenih, ako se ja pitam, nema i nikad ih nije bilo). Znam da dete u njima žuri da odraste, a da im je svet odraslih i dalje dosadno mesto u kome ih neko sputava ograničenjima.
Uglavnom, mislim da su to divne godine i nadam se da su i dalje naivne i u duši nevine. Ako im na nečemu zavidim, to su ti veliki snovi i otvoreni putevi, to što još uvek imaju velike nade i opravdano ogromna očekivanja od života. Kad, ako ne tad?
I tvrdoglavo se držim te romantičarske slike o poslednjim tinejdžerskim godinama, iako me je do sada rad sa baš tim uzrastom nebrojeno puta demantovao. Jedan u nizu hladnih tuševa dogodio mi se pre nekoliko dana.
Pre lekcije o hrabrom dečaku koji je sa 13 godina izgubio ruku i nogu, a zatim postao najmlađa osoba sa invaliditetom koja je uspela da u istoj godini na skijama stigne do Severnog i Južnog pola, pitam ja moje đake da li u njihovim životima postoji neko kome se dive, ko ih motiviše, na koga pomisle kada misle da im je u životu teško.
Pređem onda sa engleskog na srpski, misleći da nisu svi dobro razumeli pitanje. Još i preformulišem pitanje i objasnim da uopšte ne mora da se radi o nekim idolima, poznatim ličnostima, da to može biti neko ko je široj javnosti nepoznat, ali eto oni ga poznaju i dive mu se zbog nečega.
Opet tajac.
Pomislim – bolje i tajac, nego Ceca Nacionale, ali opet krivo mi je što oni o tome po svoj prilici nikada nisu ni razmišljali. I dalje insistiram na odgovoru, objasnim da ne mislim na neko slepo obožavanje, već na osobu koja zbog svoje hrabrosti, optimizma, discipline zaista zavređuje veliko poštovanje. Sačekam još malo, pa ih podsetim na mladu košarkašicu koja je u saobraćajnoj nesreći izgubila nogu, a sada opet trči i ne odustaje. Nažalost, nisu svi čuli za nju, ali neki jesu. To je ohrabrilo jednog dečaka da kaže da se divi svom vršnjaku koji vozi auto-trke i stigao je do, ako se dobro sećam, nečijeg fabričkog tima. Pomislim, ajde bolje i to nego ništa. Razjasnimo da se divimo njegovoj upornosti i odricanjima zbog svakodnevnih treninga. Namera mi je bila da minimiziram važnost preskupih i prebrzih automobila, već da težište prebacimo na ta lična odricanja i trud.
I dalje želim da čujem kako ostali razmišljaju i sada već bandoglavo čekam još neki odgovor iako sam probila vreme za psihičko zagrevanje za temu časa.
Jedna devojčica kaže da se divi svojoj majci zbog njenih osobina, i da bi volela da bude kao ona kad poraste. Sunce me ogrejalo! Takav odgovor devojčice u pubertetu ređi je od tartufa u Sahari. Zahvalim na odgovoru, pa nastavim da čekam i ostale uz još malo ohrabrivanja i potpitanja.
A onda se javio dečak koji je i inače ozbiljan, odgovoran, pametan:
“Profesorka, nama je danas teško da se nekome divimo. Nemamo kome. Nemamo na koga da se ugledamo. Pa pogledajte ko je oko nas.”
Ovoga puta tajac s moje strane. Nadam se da mi se na licu nije videlo sve što sam u tom trenutku pomislila i osećala. Nadam se da mi se nije videlo koliko sam tužna. A onda besna. Mnogo besna – na ovaj život, na ovo društvo, na nas odrasle koji smo sve to dozvolili.
I onda dolazi trenutak o kome nas ne uče u čuvenim pedagoškim situacijama, za koji nema dovoljno visoke plate, i kod koga nema toliko visokog profesionalizma koji bi pomogao da tek tako pređete preko muka u učionici.
Šta da kažeš učeniku koji ti je upravo demonstrirao zrelost, odgovornost, pamet, razumevanje sveta, i pri tom pokazao da se sa tim pomirio i da misli da je to jednostavno tako i gotovo? Da se praviš blesav i tvrdiš da nije sve tako crno? Da se zaigraš i kreneš da grdiš državu i društvo, globalizaciju i savremene svetske trendove, političku beznačajnost Srbije sa kojom se igra ko kako hoće, činjenicu da nam stranci finansiraju reformu obrazovanja, Tominu diplomu i Kristijanove autograme, lokalnog kockara koji upravlja tvojim gradom kao šerif? Ili da kreneš da lažeš đake i pričaš im da će biti bolje, da je njihovo da uče jer jedino ti znanje ne može niko oduzeti, osim mačka kome ćeš ga okačiti o rep? Da licemerno izvlačiš svoju zadnjicu i govoriš da je na njima da promene svet i naprave bolje društvo, a znaš da im ti sam nisi stvorio dobro društvo? Ili da jednostavno kažeš detetu da je u pravu?
Ja sam mu baš to rekla. Rekla sam mu da je u pravu.
Onda sam promrmljala nešto u stilu da postoje lične pobede veće od svakog društva i kruženja, i najboljeg i najlošijeg, i uvela ih u lekciju:
“Danas ćemo govoriti o dečaku iz Poljske, Janu Meli, koji je pobedio sebe.”
Šta li bi bilo da se Jan Mela nije rodio u Poljskoj?
P.S. Ne znam poljski, ali nije ni neophodno. Dovoljno je samo i gledati.
17 Responses so far.
Leave a Reply Cancel reply
This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.
Oduševljena sam člankom. Prosvetni sam radnik i mnogo puta sam se sretala sa učenicima koji sasvim jasno i zrelo sagledavaju svet oko sebe. Prosto mi zatvore usta nekim svojim komentarima.
Хвала, Марина.
А нама баш и није лако затворити уста и оставити нас без текста 😉
Ја радим у основној школи. Све је мање ученика који ме одушеве размишљањима, а све више оних који ме пренеразе празнином у глави. :'-(
Draga Bobo,
kao prvo, želim da kažem da se divim vašem spisateljskom daru i smislu za humor. Da kojim slučajem odlučite da napišete roman, ja bih ga sigurno kupila.
Kao drugo, ne znam zašto stalno u prvom licu govorite o tome kako smo mi ti koji smo deci ostavili s…e od zemlje? Ja drugu zemlju nemam, a od ove se trudim da sebi i svojim bližnjima napravim što podnošljiviju. Majka me je učila da se ne vredi sikirati zbog stvari na koje ne mogu da utičem, a ovde definitivno ne mogu ništa da promenim. Ja se nimalo ne osećam krivom što Vaši (naši) đaci ne mogu da se sete nijednog uzora.
Što se tiče tih uzora i tinejdžera, u kući imam jednog takvog koga ništa, ali NIŠTA, ne može da pokrene da uči. Jako elokventan kod kuće, fantastično govori engleski, ima milion tema koje ga zanimaju, ali u školi katastrofa! Taj i kad zna, neće da se javi. Mrzi ga, kaže.
Da nam stanje u državi ne valja, to je tačno. Ali ja ne bih time pravdala njihovu nezainteresovanost. A možda i nisam u pravu? Vi najbolje poznajete Vaše učenike.
Nije baš sve tako crno. Nažalost, danas deca ne traze, ne ceprkaju. Internet sve daje na dlanu. Da biste se nekom divili morate prepoznati njegovu autenticnu emociju, misao, sistem i doziveti ga. Pitanje je da li je neko od njih imao takvo iskustvo sa Mocartom, Betovenom, Bahom, Dostojevskim… Lovcem u zitu itd. O tihim herojima koji su svakog dana oko te dece necu ni da govorim jer ih ne primecuju. U tom smislu je odgovor devojcice o majci jedini korektan, iskren. Pitao bih tog zrelog ucenika da li je u skoli koju pohadja primetio decu bez uzine, bez mobilnog, cepanih patika, decu koja su uvek sama na odmorima… Nakon toga bih video kuda dalje. Nesto mi govori da vecina tih zrelih ne vidi dalje od nosa, kod kuce uce i bleje u komp i mob i to je to. Kad zivis u realnosti, u Srbiji, nemoguce je ne diviti se nekome ko se razapinje za drugog koga voli, a jos ima takvih.
Definitivno nije :). Ali, oni uspevaju u tome i zato obožavam svoj posao. Odavno sam sagledala sve teškoće rada u prosveti, ali ni jednog trenutka nisam razmišljala da radim nešto drugo. Verovatno neka vrsta mazohizma 🙂
Ваши су ђаци још млађи од мојих. Стварно мислим да је немогуће да се дете у тим годинама тако обликовало само. Пре је одраз породице, школског система и друштва у целини.
Што се романа тиче, написаћу га 😉
Што се осећања личне одговорности тиче, заиста тако мислим. Не кукам, али не мислим да нисам одговорна. Није се овакво друштво само створило. Створили смо га сви ми, неко чињењем, неко нечињењем.
Разумем вашег сина. Свестан је друштва у коме живи. Јасно му је да најбољи не пролазе најбоље у животу. Можда у школи гледа како је добра оцена девалвирана, јер је тек понеко добије због труда, а остали због утицајних родитеља, напорних родитеља, или је искукају, или нешто смувају на писменој провери. Није његова незаинтересованост пала с неба. Има свој узрок и треба га открити.
Сви моји ученици које бих назвала зрелим, паметним и одговорним и те како примећују све то што сте навели, тако да нисте у праву.
Да ли сам ја у праву ако претпоставим да нисте просветни радник? Не питам то због тога што је ваш коментар мање важан од коментара мојих колега. Напротив, и хвала што сте оставили коментар. Ствар је у томе да ми који радимо у школи у последње две деценије у детаље познајемо процес који нам се као на убрзаном филму одвијао пред очима. Како се урушавало друштво, тако је нестајао Ловац у житу, а ми смо били сведоци.
U potpunosti se slažem da smo svi mi odgovorni. Pogotovo mi nastavnici, jer dozvoljavamo da nam razni "uticajni roditelji" kreiraju kriterijume za ocenjivanje, šta treba a šta ne treba učenici da znaju. Čak i nastavnici koji pokušavaju da sačuvaju dostojanstvo naše profesije i kakav takav kriterijum, vrlo često budu prepušteni sami sebi. Dok god se to ne promeni imaćemo bezvoljnu, letargičnu decu bez ideala i uzora. Jer u takvom društvu i ne mogu da se iznedre novi uzori za buduće generacije. I ako nam se neki i omakne, obično ode preko.
Niste u pravu : ) jesam prosvetni radnik. Predajem engleski u osnovnoj a radio sam i u srednjoj skoli. Nemamm dve decenije iskustva, nekih 6godina manje ali smatram da virtuelna realnost znacajno utice na formiranje mlade osobe a u tom smislu cesto (ne govorim o vasim ucenicima) na ustrb realnosti. Naravno, moguce je da sam u zabludi. Tema zavredjuje ozbiljniji pristup i diskusiju bez naocara.
Нисам баш сигурна да сам вас разумела добро. Једино могу да се сложим с тим да наставници савитљиве кичме који подлежу свакојаким притисцима, односно – веома лоше раде свој посао, помажу урушавању система.
Онај део о наставницима препуштеним самима себи нарочито нисам разумела. Па, нису на улици. Знају свој посао, раде га како треба, примају неку плату за то. Нико вам не може штитити достојанство, ни лично ни професионално, до вас самих. То вас и разликује од оних без достојанства.
Не верујем да је могуће децу изоловати од дигиталног света у дигиталној ери, а мислим да и не треба. Није проблем у недовољно реалности, већ у лошој реалности, и онда та виртуелна може да буде само добар изговор за лоше појаве. Свуда се данас расте уз интернет, али нема свуда председник државе купљену диплому, па сад ви видите шта више демотивише младог човека.
П.С. Стварно сте просветни радник?
Najozbiljnije : ) ne znam da li vas je smajli doveo u sumnju ili je nesto iz mog posta ali najstvarnije jesam prosvetar. Inace, mislim da problem ipak jeste u nedovoljnoj realnosti. Odlazim sad : ) exit, stage right
Ja ću da kažem da je ovo sjajan teskt, iz ugla roditelja – da ne bude da ovo čitaju samo prosvetari 🙂 I testiraću pitanjem svoje starije dete, iako nije srednjoškolac. Nije baš da oni danas nemaju kome da se dive. Kako su nam dostupne te loše informacije, tako su nam isto lakše dostupne i neke dobre, poučne.
И то је тачно, али можда су обесхрабрени када виде колико је мало људи који су личним трудом у нашој земљи успели. Имам бивше ђаке генерације који раде за касом у супермаркету и неке који су једва завршили школу, били склони свим могућим преварама још тада, а сада су на неким позицијама.
Nisam prosvetni radnik, inženjer sam, ali sam roditelj, još uvek male dece, i tvrdim da deca misle svojom glavom ako ih tako učite i u tome podržavate. Moj sin ima sedam godina, sluša Beogradski sindikat, peva " Sistem te laže", i razume…, pita ono što ne razume, objašnjavam mu…Mali je, ali misli svojom glavom jer sam ga tako učila, naravno, primerom. Zbog toga što misli o svemu što mu se "servira", bio je u obdaništu okarakterisan kao bezobrazan i svašta još.Baš me briga! Moja ćerka ima jedanaest godina, završava peti razred, sve mota po glavi, ne samo gradivo. I brine, nervira se, primećuje, razlaže… Nije ni to lako za tako malu glavu. Ja sam ponosna mama. Baš me briga za poneku trojku ili četvorku kojom se kažnjava kada imaš svoje mišljenje i nećeš da učiš napamet.I deca su u pravu, kome da se dive! A mi smo krivi jer ćutimo. I što kažu momci iz Beogradskog sindikata: " Kad te boli, glasno reci, to nisi dužan banci, al si dužan svojoj deci"! Pozdrav!