Srednje škole su nedavno dobile novi Pravilnik o ocenjivanju, ponešto je razjašnjeno, ali ne dovoljno. Ono što i dalje ostaje veliki problem prosvetnih radnika u Srbiji jeste mogućnost prepravljanja ocena na sednicama. Ogorčena sam što je propuštena prilika da se u novom Pravilniku jasno napiše: predložena ocena se ne sme popraviti zbog postizanja boljeg opšteg uspeha. Glupost je i što uopšte postoji taj opšti uspeh, kad već imamo srednju ocenu, ali to je neka druga tema.

Međutim, postoje veći problemi od ovog, problemi za koje znaju samo prosvetni radnici, jer šira javnost živi u ubeđenju da mi ocenjivanjem često lečimo svoje frustracije i iskaljujemo neka nezadovoljstva. Ono što ne znaju jeste to da mi i dalje nemamo precizne instrumente uz koje ništa ne bi zavisilo od utiska. Pravilnik ne rešava situaciju u kojoj učenik kalkuliše kada da dođe na čas, a kada da ga izbegne; ne reguliše ni situaciju u kojoj učenik postigne jednu bolju ocenu na početku, a onda planduje i dobija sve same jedinice jer zna da je zbog, inače prevaziđene aritmetičke sredine dvojka zagarantovana. Provlači se negde stidljivo da ocena odražava i odgovornost prema obavezama, aktivno učešće u radu i tome slično, ali sve to možemo da okačimo mačku o rep dok je aritmetička sredina sveto slovo.

Ja svakog leta iznova mozgam kako da najbolje formulišem tabelu koja mi služi za formativno ocenjivanje. Prošlog leta sam iščitala i neku silnu literaturu iz dokimologije (što mi se, naravno, ne računa u stručno usavršavanje, a bilo je svrsishodnije od bar 80% seminara na kojima sam bila), pa sam opet mozgala. Da se razumemo, čitala sam i mozgala jer sam osećala potrebu da se baš na tom polju popravim. Jeste, čak i za ovu platu, jer tridesetak pari očiju u mojoj učionici nema veze s mojom platom.

Ocenjivanje ne shvatam samo kao proveru napretka đaka, već i kao smernicu za svoj rad. Neretko zbog ocena prepravljam svoje operativne planove, a ponekad i globalne. Nekad nešto skratim, a nekada malo produžim. Možda nije loše da napomenem da na početku svake nastavne teme na tabli ispišem ključne reči i ključnu gramatiku. To je ono što svi moraju da nauče i što ću proveravati. Razlikovaće se samo načini provere za niže i više ocene.

Poželela sam da sa vama podelim način na koji ocenjujem, pre svega u nadi da ću čuti neka bolja i zanimljivija rešenja koja meni nisu pala na pamet, jer – ide novo leto i novo mozganje.

NEMA NENAJAVLjENOG OCENjIVANjA

Dakle, moje prvo pravilo pri ocenjivanju jeste da nema nenajavljenog ocenjivanja, ni pisanog ni usmenog. Neko će reći da đaci u tom slučaju uče kampanjski, ali zbog prirode predmeta koji predajem (engleski jezik) taj strah nije opravdan. Na svakom času se nešto radi i neko proziva. Ne postoji čas klasične obrade gradiva, tako da se uvek nešto uči i proverava. Uostalom, od đaka koji nemaju motivaciju da nauče i znaju, nemamo prava da tražimo neku posvećenost školi. Pisane provere najavljujem bar dve nedelje ranije, sa precizno definisanim oblastima koje ću ocenjivati. Na početku školske godine znaju u kojoj će nedelji kog meseca imati test ili pismeni zadatak. Usmene provere najavljujem čas unapred, s tim da znaju koji će tačno učenici odgovarati sledećeg časa. U glavu. Predložim im i da u slučaju da neko tog dana ne može da dođe u školu, sam sebi nađe zamenu, da ne bih prozvala nekog nespremnog. U toku časa mogu da ispitam pet do šest učenika.

Želja mi je da nauče, a ne da im podelim jedinice jer nisu spremni. Kada znaju kada će odgovarati ili imati pisanu proveru, najčešće se pristojno spreme za taj čas. Tačno je da neki od njih sve zaborave posle tri dana, ali je tačno i to da je priroda predmeta takva da se sve što radimo samo nadograđuje na već naučeno, tako da kontinuitet ipak postoji.

I još nešto: imam utisak da ih je sramota da dođu nespremni. Zato i nemam više od tri-četiri čiste jedinice po odeljenju u toku školske godine, a predajem u srednjoj stručnoj školi za koju prag pri upisu poslednjih godina baš i nije za pohvalu.

TABELA

Nemam klasičnu svesku za praćenje napretka učenika, već odštampanu tabelu, podeljenu na prvo i drugo polugodište. Svako polugodište ima po dve kolone za aktivnost, test, usmeni odgovor i pismeni zadatak, i rubriku za napomene. Zašto po dve? U jednoj upisujem bodove, a u drugoj ocenu proisteklu iz bodova. Zašto bodovi? Zato što ima učenia koji čitave godine dobijaju trojku sa minimalnim brojem poena na testu ili pismenom zadatku, a ima i onih kojima stalno fali poen do četvorke. Po ocenama se ne razlikuju, a opet znanje im jeste različito: onaj prvi naginje ka dvojci, a onaj drugi samo što nije stigao do četvorke. Bodovi se zbrajaju i na osnovu njih se izvodi zaključna ocena. Malo me je brinulo šta ću da radim ako bodovi ukazuju na dvojku, a ocene na trojku, kad se rešenje samo nametnulo: ocena na aktivnosti se pokazala kao veoma pouzdan korektiv.

Maksimalan broj poena u toku polugodišta je 50. Aktivnost, test i usmeni odgovor nose maksimalno po 10 bodova, a pismeni zadatak 20, jer se njime proverava najobimnije gradivo.
Na primer, na usmenom odgovoru možeš dobiti trojku sa pet ili sa šest poena, kao i na testu ili na aktivnosti. To je na godišnjem nivou već šest bodova više ili manje, što u nekim slučajevima može značiti razliku između niže ili više zaključene ocene.

Za dvojku na polugodištu, potrebno je najmanje 11 poena. Možda deluje kao nizak kriterijum, ali nije ih lako sakupiti. Potrebno je da na svakoj proveri pokažu minimum znanja.

Pred kraj školske godine đaci imaju priliku da izaberu jednu ocenu koju žele da poprave, naravno, osim one na aktivnosti. To znači, na primer, da učenik može u maju da poželi da popravi ocenu sa testa u oktobru, i ja ću mu dati tu šansu. Ako dobije bolje bodove i ocenu, izbrisaću one iz oktobra i računaću mu ove nove. Svako ima pravo da ustane na levu nogu, da mu bude loš dan, da nema dobru koncentraciju. Naravno, dobiće nov test, sa gradivom koje se proveravalo u oktobru.

AKTIVNOST

Rubrika za aktivnost je najveća. Tu upisujem pluseve. Svaki ćošak predstavlja ocenu aktivnosti. Na primer, gore levo znači da je učenik izuzetno aktivan i da su mu odgovori uvek tačni. Dole levo, aktivan je, ali mu odgovori skoro nikada nisu tačni. Možda bi nekome ta rubrika bila nejasna kada je vidi, ali je meni sasvim jasna i na sumativnu ocenu utiče broj pluseva i njihovo mesto u rubrici.
Razmišljam o tome da povećam broj poena koje aktivnost nosi sledeće godine. Još uvek se dvoumim zbog učenika koji jednostavno nisu iz te priče – ne vole da dižu ruku, a imaju odlično znanje. Da li bi ih onda maltretirala pritiskom da se ipak stalno javljaju, ili bi ih motivisala – ne znam. Nisam pametna.

Ovde ću da napomenem i da rubrika NAPOMENE služi za mnogo toga – odnos prema radu, bežanje s časova, ignorisanje domaćih zadataka, ocene sa blic provera, nešto čime me oduševe, i tako to.

PISANE PROVERE

Kako se radi o obrazovnim profilima koji imaju samo dva časa stranog jezika nedeljno, imam po jedan pismeni zadatak u polugodištu, ali i po jedan test. Već sam napisala da test nosi 10 bodova, a pismeni zadatak 20. I pismeni radim kao test, a ne u vežbankama Razlika je, naravno, u obimu gradiva, pripremi i ispravci pismenog zadatka.

Kod pisanih provera naglašavam koji su zadaci za dvojku. Ranije sam pokušavala da u okviru zadatka napravim gradaciju rečenica po težini, ali sam shvatila da to u startu demotiviše lošije učenike. Unapred reše da im je to nedostižno i po pravilu predaju prazne testove. Jeste da su najlakši za pregledanje i ocenjivanje, ali mi je bilo krivo. Zato sada znaju koje zadatke treba da urade za dvojku, a znaju i kakvi će biti. Na primer, ako proveravam glagolska vremena, u zadatku za dvojku nema nepravilnih glagola i komplikovane sintakse i još im na kraju piše u koje vreme treba da stave glagol iz zagrade. Za više ocene sami određuju koje im vreme treba, glagoli su svakojaki, ima i komplikovanijih rečenica. Ili, vokabular se za dvojku zna tako što prevode pojedinačne reči i izraze, bilo sa engleskog na srpski, ili sa srpskog na engleski. Znam ja da to nije aktivno znanje, ali znam i koliki je trud potreban nekome ko ne zna jezik. Za više ocene dopunjavaju rečenice, preformulišu ih, prevode kratke tekstove i slično.

Ovakav način pravljenja testa je odmah urodio plodom. Jedinica skoro da i nema. Praktično, nagrađen je svaki trud, a poenta valjda i jeste u tome.

USMENI ODGOVOR

Da bih proverila sve jezičke kompetencije, ipak je neophodno i da klasično “odgovaraju za ocenu”. Ne znam da li se to u ova premoderna vremena smatra prevaziđenim, ali meni je neophodno. Istina, ima đaka koji su kroz aktivnost sve to već pokazali, ali njima ovo bude prilika da još jednom obnove šta treba. Podsećam da tačno znaju ko će kada odgovarati, koje gradivo, i na koji će način biti ispitavani, što ću u nastavku objasniti.

(Iz godine u godinu sve više izbacujem one duže lekcije, ili ih koristim samo kao reading comprehension, odnosno priliku da nauče da iz teksta čitanjem dođu do ključnih informacija. Računam da će im to možda sutra trebati.)

Učenici se na početku odgovaranja sami izjašnjavaju za to za koju bi ocenu odgovarali, u skladu sa tim kolko su se dobro spremili. To je prilika i da izvrše samoevaluaciju. Za niže ocene čitaju i prevode. Za više, razgovaramo o temama koje su obrađene u lekcijama. Zagrevamo se tako što što prepoznajemo vremena u rečenicama, prebacujemo ih u druga vremena, ili proverimo na sličan način aktuelnu gramatiku. Ovo obično mogu da urade četvorke i petice. Tu je važno razmišljanje, logično povezivanje, a bubanje ne pomaže.

Naravno, učenik ima pravo da pokuša da odgovara za višu ocenu. Ako mu ne ide, neće dobiti jedinicu, nego ćemo promeniti način ispitivanja, pa će bez problema dobiti trojku.

Kod mene postoje i radne dvojke. Ne mogu da kaznim decu koja nemaju osećaj za jezik, ili nisu donela osnovu iz osnovne škole. Ako ne može da pokaže znanje, nek pokaže trud. Žalije mi je dati četvorku nekome ko bi imao glat peticu kad bi samo repom mrdnuo, nego dvojku detetu koje ne zna, ali se ubi trudeći se.

Eto, ja tako ocenjujem.
Svaku ocenu obrazložim pre nego što je upišem.
Nemam problema zbog ocena, ni sa đacima, ni sa roditeljima .
Na početku svakoj generaciji objasnim da ću za traženje veza za ocenu davati jedinicu, jer nikada nije problem da uhvatite đaka nespremnog ili mu nađete ono što ne zna, ako vam je to cilj. Zamolim ih da to prenesu roditeljima. Vrlo besno reagujem ako mi neko okrene telefon zbog ocene, što se već godinama ne dešava. Ni kolege me ne pritiskaju. Dešavalo mi se čak da mi se učenik izvini zato što je razredna pitala da mu se popravi ocena.
Rekla bih da učenici bez greške kapiraju korektan odnos, smisleno i objektivno obrazloženje, doslednost pri ocenjivanju. Umeju to da cene.
Godinama me već ne pitaju da im zaključim višu ocenu od zaslužene. To je valjda posledica “pronošenja dobrog glasa”. Sprečim ih da sebe dovedu u takvu poziciju tako što im pre zaključivanja napomenem da meni ni iz džepa, ni u džep, ali da nemam prava da se poklonjenom ocenom ogrešim o one đake koji su se za tu istu ocenu dobro pomučili.

Ukoliko znam da mi je đak upravo prošao kroz težak period u privatnom životu (a skoro uvek znam), ne treba niko da me pita da budem pažljivija prema tom detetu. Dam mu višu ocenu. Poklonim od srca i ne cimam ga da sprema engleski ako upravo prolazi kroz neke mučne dane. Zanimljivo je da sledeće godine prevaziđu sva moja očekivanja.

P.S. Ima još nešto. Nakon tri i po godine ovakvog ocenjivanja, kada maturanti stignu do poslednjeg polugodišta, oslobodim ih ocenjivanja. Sklopimo dogovor da neće biti problema sa ocenama, ali da moraju redovno da dolaze na nastavu, sa knjigama i sveskama, i da rade kao da je stanje redovno. Još me nijednom nisu izneverili. Dobro, to su već ljudi, imaju 19 godina, drugačije percipiraju stvari. Ti su mi časovi najveće profesionalno uživanje. Tada učimo zbog znanja, a ne zbog ocena. Učimo ozbiljno, rasterećeno i uživamo u tome. Blistaju i najlošiji đaci.
Treba se zamisliti nad tim.