Ovaj dramski tekst je namenjen obeležavanju Svetog Save. Obiluje podacima, ali je zgodno to što glumci u okviru scenografije pred sobom imaju papire sa podacima o Svetom Savi, što treba iskoristiti tako da glumci ne moraju sve da znaju napamet.

 Lica:

Narator, đak ili konferansije priredbe

Nađa

Đorđe

Smiljka              đaci

Todor

Janko

Teodora

Scenografija: na sceni se nalazi dečja soba – taburei, lejzibegovi, ili dvosed, ležaj, strunjača sa jastucima za sedenje, radni sto i … stolica, neka komoda ili polica. Po želji se može dodati i neki rekvizit poput lopte, teniskog reketa, gitare i sl. Može i poster na zidu, geografska karta Srbije, neki globus… U zavisnosti od scenografije, đaci će sedeti oko radnog stola, ili na tabureima, jastucima…

N a r a t o r: Učiteljica (ili nastavnica) je podelila odeljenje u nekoliko grupa i zadala im za domaći zadatak da pronađu što više zanimljivosti o Svetom Savi. Članovi grupe u kojoj je Nađa su se dogovorili da se jednog popodneva okupe u njenoj kući i uporede sve što su našli, porazgovaraju o tome i napišu grupni rad za školu. Nađa ih upravo očekuje.

Nađa malo posprema sobu, kada se začuje zvono na vratima. Otvara vrata i u sobu ulaze njeni drugari.

N a đ a: Ćao, drugari! Upadajte!

Svi joj se javljaju, poneko je poljubi u obraz. U rukama nose papire ili fascikle s papirima i pernice.

N a đ a: Sedite gde god vam odgovara. (Svi se smeštaju, tako da su bar delimično okrenuti ka publici) Da krenemo odmah jer izgleda da nas mnogo posla čeka.

Đ o r đ e (otvara fasciklu i vadi papire): E, da znaš da nas čeka. Šta sam sve našao na internetu! Samo na jednom sajtu sam našao dvanaest strana!

S m i lj k a: Meni se čini da je Sveti Sava živeo nekoliko života! Uopšte mi nije jasno kako je sve stigao da uradi za jedan ljudski život.

T o d o r: Pa, normalno kada mu je otac dao da sa 15 godina upravlja… samo da nađem (kratko traži po svojim papirima) … Humskom oblašću.

T e o d o r a: Gde ti je to?

T o d o r: Ček da nađem. (Opet kratko traži po papirima) E, to je bilo u delu današnje Dalmacije i Hercegovine, znači Hrvatska i Bosna i Hercegovina.

J a n k o: Stani malo! Imao je 15 godina kad mu je otac dao da upravlja tom oblašću?! Moj brat ima 15 godina i ne ume jaja da isprži! (svi se nasmeju)

N a đ a: Izgleda da su se tadašnja vremena mnogo razlikovala od današnjih. I ja sam svašta saznala čitajući ovih dana o Svetom Savi. Ali, moramo da krenemo od početka. Ko zna nešto o njegovom rođenju i roditeljima?

Đ o r đ e: Evo ja to imam! Sveti Sava se rodio kao Rastko Nemanjić, ali izgleda da se ne zna tačno kada. Pretpostavlja se da se rodio oko 1175. godine. To je pre skoro 850 godina! Rodio se u Rasu, a umro u Trnovu. (kratka pauza) Gde li je sad pa to? (češka se po glavi)

S m i lj k a: Tata mi je rekao da je Ras bio negde kod današnjeg Novog Pazara, blizu manastira Sopoćani. A Trnovo, u kome je Sveti Sava umro 1236. godine, nalazi se i dan-danas u sred Bugarske. A što se roditelja tiče…

J a n k o (upada joj u reč): E, to ja imam: otac mu je bio Stefan Nemanja, veliki župan, a majka mu se zvala Ana. Njegova braća su bila mnogo starija od njega i bili su kraljevi – Vukan i Stefan Prvovenčani. Deda mu se zvao Zavida.

Đ o r đ e: Kako?

T e o d o r a: Z-a-v-i-d-a. Negde sam zapisala još neka neobična imena na koja sam naišla čitajući ovih dana (kratko traži po papirima i izvlači jedan papirić sa koga čita). Evo! Stracimir, Manojlo, Evdokija, Vojslava (bez „i“), Sandalj, Toljen, Jefimija, Predislav, Komnina. Jesu mi čudna, ali su i lepa i baš starinska.

N a đ a: Mnogo je zanimljivosti, ali ako ovako nastavimo, nikada nećemo završiti. Hajdemo dalje. Znači, znamo kada se i gde rodio i umro, ko su mu bili roditelji i braća i da mu je otac poverio Humsku oblast na upravljanje kada je imao samo 15 godina. Šta je posle bilo?

Đ o r đ e: Zna se da, ne samo da je bio pismen, nego je i mnogo voleo da čita. Zanimala su ga dela ranohrišćanske, vizantijske i staroslovenske književnosti. Pročitaću vam deo iz Žitija Svetog Save, koje je napisao Teodosije.

J a n k o: Šta su žitija?

T o d o r: To ti je književni žanr. Njima se opisuju životi svetaca i starih vladara. Zovu ga i životopis. To nisu obične biografije, nego je baš trebalo da se zasluži da neko to napiše.

Đ o r đ e: Jeste, ali su pisana nekim starinskim jezikom. Slušajte sada (čita sa papira, sporijim pripovedačkim tempom): „Kada je došao do sedamnaeste godine uzrasta svoga, roditelji njegovi stadoše razmišljati da ga po zakonu ožene. A bogodani božastveni mladić uvek je u molitvi tražio kako i na koji način da pobegne od sveta i od svega da se oslobodi radi Boga. Jednog dana dođoše k njegovim roditeljima neki inoci iz Svete gore Atona, da prime potrebnu pomoć svom siromaštvu. A desi se da je jedan od njih bio rodom Rus. Božanstveni mladić sakrivši ovoga nasamo, ispitivaše ga o Svetoj gori, pošto ga je najpre utvrdio zavetom da neće nikom otkriti njegovu tajnu. A ovaj mu ispriča sve po poretku pustinjačkom. A mladiću dok slušaše o inočkom životu i usrdnosti za Boga i njihovim dobrim zanimanjima, izvori suza izlivahu se kao reka iz očiju njegovih.“ (Podiže pogled) I odmah da vam kažem, inok je crkvenoslovenska reč za usamljenika, pustinjaka, monaha, kaluđera.

J a n k o: Hteli su da ga ožene kad je imao 17 godina?

Đ o r đ e: Da. A on je umesto toga otišao na Svetu Goru, to vam je u Grčkoj na Halkidikiju, s namerom da se zamonaši.

J a n k o: Odustao od toga da bude princ, da se oženi, možda nasledi svog oca, i odlučio da umesto toga postane monah?

T e o d o r a: Da. Tolika je bila njegova ljubav prema Bogu i želja da mu posveti svoj život.

(Tajac. Svi su zamislili nad ovim nekoliko sekundi.)

N a đ a (zamišljeno): Njegovom ocu to verovatno nije bilo baš po volji.

Đ o r đ e: Pa i nije. Teodosije Hilandarski, koji je napisao to žitije, kaže da su Rastkovi roditelji poslali poteru za njim, pretpostavljajući da je otišao na Svetu Goru. Međutim, ipak je uspeo da se zamonaši, i poručio (čita): „Ovo što se dogodilo sa mnom, Bogu se tako o meni svidelo, koji me je od oca mojega dovde proveo a da me vi niste uhvatili, pa me on i sada od vaših ruku izbavi. Jer vi ste hteli da me sa dobra i željena puta sprečite i da se sa mnom pohvalite, ugodivši svome gospodaru. Ali Bog moj, na koga se uzdah i iziđoh, bio mi je pomoćnik, kao što vidite, a on će i ubuduće voditi moj život po svojoj volji. A vas, ljubazne moje, molim da ne tužite zbog ovoga, niti da ste skrušeni, nego bolje sa mnom pohvalite Boga, koji me je udostojio ovoga obraza, za kojim sam oduvek žudeo. Uzevši moju poznatu rizu i vlasi glave moje, vratite se u miru kući i ove znake predajte roditeljima i braći mojoj da vam poveruju da ste me živa našli, i to Božjom blagodaću kao inoka: Sava je ime moje.“

J a n k o: I tako je Rastko postao Sava?

N a đ a: Da. Njegovo svetovno ime je bilo Rastko, a kada se zamonašio u grčkom manastiru Svetog Pantelejmona 1191.godine, na Svetoj Gori, postao je Sava. Ubrzo je prešao u manastir Vatoped i tu je ostao sedam godina.

T e o d o r a: A da li znate da mu se posle nekoliko godina pridružio i njegov otac, Stefan Nemanja, koji je presto prepustio srednjem sinu, Stefanu Nemanjiću?  Savin otac se takođe zamonašio, i to u Studenici, koja je bila njegova zadužbina. Dobio je monaško ime Simeon. Zatim se pridružio Savi i nekoliko godina su zajedno boravili na Svetoj Gori, a onda su odlučili da tamo osnuju srpski manastir, i po dobijanju dozvole počeli da obnavljaju Hilandar.

T o d o r: Znači, Sava i Simeon su u stvari bili Rastko i njegov otac Stefan Nemanja? I oni su osnovali srpski manastir na Svetoj Gori – Hilandar?

Đ o r đ e: Baš tako! Moj ujak svake godine odlazi na Hilandar, ali ujna ne može, jer je ženama zabranjeno da posećuju Svetu Goru. Inače, Simeon je i umro u Hilandaru, a Sava je nastavio da radi na organizaciji manastira.

S m i lj k a: Ja sam pročitala da je Sava bio izuzetno poštovan na Svetoj Gori zbog svoje posvećenosti Bogu, ali i zbog velikog obrazovanja. Sve se više osamljivao i vodio je isposnički život ispunjen molitvom. Od kaluđera je vremenom postao đakon, a zatim i sveštenik. Kasnije je postao arhimandrit, što je tada bio najviši kaluđerski čin i dodeljivao se samo starešinama jednog ili više manastira. Uspeo je da 1219. godine dobije od Vaseljenske patrijaršije dozvolu za stvaranje potpuno samostalne srpske crkve. Zato se srpsko pravoslavlje često naziva „svetosavlje“. Sava je bio prvi arhiepiskop Srpske pravoslavne crkve.

J a n k o: Smiljka, a šta je (sriče) auto-ke-fal-na crkva?

S m i lj k a: Pa to ti znači samostalna. Odvojila se od Ohridske arhiepiskopije, pod kojom su Grci bili vladike u sve tri srpske episkopije.

J a n k o: Jao, što je to meni komplikovano!

Đ o r đ e: Pa ne moraš sve da razumeš, a ni baš sve da zapamtiš. Važno je da znamo da Srpska pravoslavna crkva možda ne bi ni postojala da je Sveti Sava nije stvorio u XII veku. A to nije bilo lako. Trebalo je proučiti i crkveno pravo, i napraviti celu organizaciju i doneti crkvene zakone. Posle prve tri, osnovao je još osam novih episkopija, a Žiča je postala sedište naše crkve. 

J a n k o: E, to mi je već jasnije. Nego, ja sam se više bavio onim što se dešavalo u Srbiji, nakon što se Stefan Nemanja, Savin otac, zamonašio. On je presto ostavio srednjem sinu, Stefanu Nemanjiću, iako je običaj nalagao da to bude najstariji sin, Vukan. Zbog toga su se Stefan i Vukan jedno vreme svađali, pa čak i ratovali. U jednom trenutku je Vukan uz pomoć Ugara preuzeo presto, ali ga je kasnije Stefan povratio. I da znate, Sava je mnogo patio zbog toga.

T e o d o r a: U međuvremenu je Simeon, Savin otac, umro u Hilandaru, tako da je Sava krenuo na dugo putovanje u Srbiju, noseći mošti svoga oca i nadajući se da će pomoći da mu se braća pomire.

J a n k o: Šta su mošti?

T e o d o r a: Mošti su ili posmrtni ostaci, ili nešto što je pripadalo nekom svetitelju. Vernici mnogo poštuju mošti svetitelja, pa i danas putuju u manastire i hramove koji čuvaju neke mošti, da im se poklone. Inače, sam Sava o svom dolasku u Srbiju sa moštima svog oca, piše (svečanim pripovedačkim tonom): „I dođoh sa časnim moštima u Hvosno. Kada je saznao vladalac sin njegov Stefan Nemanjić, i brat mu knez Vukan, skupiše svetitelja i jereje i igumane sa mnogim monasima i sa boljarima svim, sa radošću radujući se i veseljem veseleći se. Došavši sa velikom čašću uzeše mošti gospodina Simeona, pesmama duhovnim blagodareći Boga. Jer kao što prekrasni Josif uze iz Egipta telo oca svoga Jakova i prenese ga u zemlju obećanu, tako i ovi bogoljubivi i blagoobrazni, sinovi njegovi sa svom državom primiše ga, radošću radujući se i veseljem veseleći se, sami noseći prečasno telo oca svoga, i sa velikom počašću položiše ga u ovoj svetoj crkvi, u određeni mu grob, koji blaženi ranije sam sebi beše načinio. A ovo se dogodi meseca februara u 19. dan.“

S m i lj k a: Meni je zanimljivo to što su sva tri brata zajedno i složno mošti svog oca sahranili u Studenici, gde se i danas nalaze, a Sava je zatim postavljen za igumana ovog manastira. Tu je napisao Žitije svetog Simeona, o životu svoga oca. To žitije se smatra jednim od važnijih dela srednjovekovne književnosti.

Đ o r đ e: Da li je Sava još nešto napisao?

N a đ a: O, da! Smatra se da je on začetnik samostalne srpske književnosti. Do tada su Srbi samo prepisivali tuđe knjige i zapise. Žitije Svetog Simeonaje prvo originalno delo srpske književnosti. Osim žitija napisao je i tri manastirska tipika – to su vam pravilnici o načinu i redosledu vršenja crkvenih službi. Zatim je napisao Službu Svetom Simeonu, Poslanicu igumanu Spiridonu, Ustav za držanje ‘Psaltira’ i Nomokanon ili Zakonopravilo. Ovo poslednje predstavlja skup crkvenih i svetovnih zakona i propisa, pa ga smatraju i nekom vrstom prvog ustava.

J a n k o: Znači, Sveti Sava je bio i književnik i, u neku ruku, pravnik. I zakone je pisao.

T o d o r: Pa, da. Tada nije bilo mnogo pismenih i obrazovanih ljudi, a on je bio izuzetno načitan i sve to znanje koje je godinama sakupljao sada je mogao da iskoristi za ozbiljne stvari.

T e o d o ra: Bio je on i diplomata! Evo, zapisala sam da je u dogovoru sa bratom Stefanom išao u dve važne diplomatske misije, u pokušaju da od naših neprijatelja napravi prijatelje. Zatim, izuzetno je važna njegova misija u Nikeji. Nikeja je bila važan vizantijski grad, a nalazi se u današnjoj Turskoj. Tamo je Sava, svojim ličnim ugledom i diplomatskim veštinama, uspeo da se izbori za osamostaljenje srpske crkve, dok je on proglašen prvim arhiepiskopom naše crkve.

S m i lj k a: Nije samo time zadužio crkvu. Bio je i veliki ktitor!

J a n k o: Jao, opet nova reč! Šta je ktitor?

S m i lj k a: To ti je osnivač i zaštitnik manastira, ili veliki darodavac. Ktitor je grčka reč, a naša bi bila zadužbinar. Sava je najpre darovao manastir Vatoped u kome je proveo sedam godina na Svetoj Gori. Zatim je, zajedno sa ocem, podigao Hilandar. Pomogao je još tri svetogorska manastira, kao i manastire u Carigradu i Solunu. U Srbiji je najpre pomogao da se završi manastir Studenica, a onda je, zajedno sa svojim bratom Stefanom, podigao Žiču, koja je bila prvo sedište naše crkve. Pomagao je i izgradnju manastira Mileševa. Važno je znati da su mnogi od tadašnjih manastira u Srbiji ujedno bili i bolnice.

Đ o r đ e: Meni je naročito bilo zanimljivo da čitam o njegovom ktitorskom radu u Palestini. Sava je dva puta tamo boravio. Ta putovanja se nazivaju hodočašća, odnosno putovanja iz verskih razloga, koja su podrazumevala obilazak Svete zemlje. Sava je obišao Jerusalim, Vitlejem, Jordan.

J a n k o: A da li ljudi i danas idu na hodočašća?

N a đ a: Da. Kada obiđu Hristov grob i sveti grad Jerusalim, imaju pravo da ispred svog imena stave „hadži“. To je velika čast!

Đ o r đ e: Kada je bio prvi put u Svetoj zemlji, podigao je konake za srpske monahe blizu Jerusalima. Onda je otkupio zemlju na brdu Sion, i tu sagradio pravi manastir. Kupio je i još neke konake i crkve, a među njima i (čita sa papira) Sionsku Gornicu, u kojoj je održana Tajna večera! Kada je drugi put obišao Svetu zemlju, što je poznato kao Drugo hodočašće Svetog Save, sve svoje zadužbine je poklonio… samo da nađem kako se tačno zove… Evo ga!  Velikoj pravoslavnoj Lavri Svetog Save Osvećenog.

J a n k o: A šta je ta…

S m i lj k a (upada mu u reč): Janko, ovo je XXI vek! Možeš slobodno i sam nešto da potražiš na internetu. Neće te ujesti!

(Svi se nasmeju, pa na kraju i Janko)

T o d o r: Zar nije Sava umro u povratku sa tog drugog hodočašća?

T e o d o r a: Da. Umro je u povratku, vraćajući se kroz Bugarsku. Tačnije, preminuo je 14. januara 1236. i bio sahranjen u tadašnjoj bugarskoj prestonici Trnovu. Posle godinu dana njegove mošti su prenete u manastir Mileševa. Ubrzo zatim, Sava je kanonizovan, odnosno proglašen za sveca. U srednjovekovnoj Srbiji njegov grob je postao mesto hodočašća. U doba turske vlasti, Srbi su ga nazivali svojim učiteljem i prosvetiteljem.

T o d o r: A onda je Sinan-paša njegove mošti oteo iz Mileševe i odneo ih u Beograd, krajem XVI veka. Spalio ih je na Vračaru. Narodno predanje kaže da je spašena ruka Svetog Save i da se i dan-danas nalazi u manastiru Svete Trojice, kod Pljevalja, na severu Crne Gore. Na mestu gde su spaljene mošti, nakon oslobođenja od Turaka podignuta je crkva u čast Svetog Save, a na njenom mestu se danas nalazi Hram Svetog Save, koji je jedan od najvećih pravoslavnih hramova na svetu. Taj se hram gradio od… (kratko traži po papirima)… 15. septembra 1935, sa manjim i većim prekidima, i još uvek nije sasvim završen.

(Kratka pauza. Svi glumci su zamišljeni. Tišinu prekida Janko bojažljivim pitanjem)

J a n k o: Ja moram da pitam. Zašto mi danas obeležavamo Dan Svetog Save baš 27. januara?

S m i lj k a: Zato, Janko, što je preminuo 14. januara po julijanskom kalendaru, a to ti je 27. januar po ovom našem, gregorijanskom kalendaru.

(Janko značajno klima glavom i ponovo svi zamišljeno ćute nekoliko trenutaka. Prva progovara Nađa, ozbiljnim i svečanim glasom)

N a đ a: Znači ovako: ako sam dobro zapisala (čita s papira), Sveti Sava je bio srpski princ, monah, osnivač Hilandara, iguman manastira Studenica, ktitor, književnik, diplomata i prvi arhiepiskop autokefalne Srpske pravoslavne crkve?

T e o d o r: Da, da. (značajno klima glavom) I sve to za šezdesetak godina života.Inače, kao svetac Sveti Sava je poštovan i među rimokatolicima i muslimanima, a u doba vladavine ruskog cara Ivana Groznog, bio je naročito poštovan u Rusiji. 

T e o d o r: Dan Svetog Save, ili Savindan, je postao datum za obavljanje raznih važnih događaja. Tako je na Savindan 1826. osnovana Matica srpska. Od tada se sve više smatrao zaštitnikom srpskih škola. Jedino se u vreme Tita nije proslavljao kao školska slava.

J a n k o (podiže obrve zabrinuto i začuđeno): I mi sada treba sve to da opišemo i napišemo za školu?

S m i lj k a (odlučno): Nego šta nego da ćemo da napišemo. Gledaj šta je sve uradio za sve nas, a nama da bude teško da napišemo!

Đo r đ e (svečanim glasom): I da napišemo, i da naučimo, i da zapamtimo! I da znamo zbog čega je Sveti Sava školska slava!

S v i (ustaju i svečanim glasom govore): USKLIKNIMO S LjUBAVLjU SVETITELjU SAVI!

Zatim ponovo sedaju za sto i počinju da pišu, ozbiljno i posvećeno.

K R A J