Nije lako biti naprednjak u zemlji u kojoj uopšte postoje škole.

Nije lako ne voleti školovane ljude, kada je i za tvoje radno mesto diploma neophodna.

Nije lako dičiti se diplomom, kad ne smeš da je pokažeš.

Nije lako zapamtiti na kom si fakultetu, na kom departmanu, u kojoj oblasti i na koju temu uradio diplomski rad. Mislim, vama nije lako.

Teško je to samo po sebi, a još teže kada moraš pred kamerama da uvažavaš obrazovanje, njegov značaj, rudimentarnu ulogu u kvalitetu društva. Pred kamerama je obrazovanje ključno za rast ekonomije i stabilnost privrede. Pred kamerama je dubok uzdah, uzdrhtala brada i zabrinuti pogled ka nekoj nedostižnoj svetloj budućnosti, levo od glave kamermana.

Kada se kamere ugase, ogoljena istina je da biste nas najradje ukinuli, samo da smete.

Prosvetu nisu naročito razumeli ni oni pre vas, ni oni pre njih. Međutim, vi postavljate sasvim nove standarde, bar u licemerju i patetici. Hvaleći, uz sasvim vidljiv podsmeh, prosvetne radnike koji su pristali (!) na žrtvu i hrabro je podneli, udelili ste nam socijalnu pomoć u visini prošlogodišnjeg podsticaja poljoprivrednicima za jednu ovcu. Time ste nam nagovestili gde ćemo se naći u novim platnim razredima, kada budu zaživeli.

Zatim ste na tipično naprednjački način održali farsu od sednice Narodne skupštine na kojoj ste objasnili koliko smo radosni. Manirom profesionalnog lažova ste saopštili da je iznos bio predlog sindikata. Da ironija bude veća, amandman na dopune Zakona o budžetu, kojim bi se omogućilo socijalno davanje za prosvetu, podneo je Babić, alfa i omega pismenosti i kulture srpske političke scene. A onda je vaš ministar, koji nažalost nije i naš i to sve češće pokazuje, došao do lakonskog rešenja – kome je 7000 malo, neka ih vrati. 

Ono što ste propustili da kažete to je da ste lično bili garant za izvršenje tačaka aprilskog Sporazuma o prekidu štrajka, a koje su u vaše ime potpisali vaši puleni Udovički i Verbić. Propustili ste da napomenete da ništa od potpisanog niste ispunili, što čini da toalet papir ima veću upotrebnu vrednost od onoga što se sa današnjom Vladom potpiše.

S druge strane, niste propustili patetičan lament nad teškim stanjem u privredi, uz poruku da je samo zbog vašeg nesebičnog zalaganja jutros sunce osvanulo. Zato što ste noćas spavali samo sedam minuta, ipak ste pronašli način da nam (možda) od naredne godine povećate plate za četiri procenta. 

Naprednjaci, sve je to lepo, ali zaboravljate da smo mi, za razliku od vas, pismeni – i formalno i funkcionalno.

Briga nas za Kurir i Informer i ratove gmazova, koje koristite da nam bacite prašinu u oči i zamajavate nas polusvetom. Ne pali! 

Mi zbog vršnjačkog nasilja treba da dežuramo pet puta nedeljno, a vi da promovišete i tolerišete kriminalce u prajm tajmu nacionalnih televizija? Tada se pozivate na svoje demokratsko nemešanje u uređivačke politike. Ne pali!

Lažete, naprednjaci, kako zinete! Našli ste se u rascepu između onoga što mislite i osećate, i onoga što je poželjno da javno izgovorite. Svrbe vas svi koji su obrazovaniji od vas i pronalazite perfidne načine da nas unizite zbog toga. 

Otimate od nas, da biste se posle hvalili kako ste nam nešto dali jer ste najsposobniji, najpošteniji i najbolji otkad je sveta i veka!

Minhauzenov sindrom je uznemiravajući psihopatološki poremećaj, gde staratelj preuveličava, fabrikuje i indukuje bolest druge osobe kako bi dobio pohvale i divljenje kada žrtvi ukaže brigu i pomoć. Naziv je dobio po nemačkom baronu Minhauzenu koji je voleo fantazirati, preuveličavati i lagati.

Minhauzenov sindrom na poslu je pojava pri kojoj neki zaposleni seju seme razdora između svojih kolega, da bi se kasnije dokazali kao oni koji rešavaju konflikte i doprinose organizacijskoj efikasnosti, ili izmišljaju probleme, a svoja, takođe izmišljena, rešenja prezentuju svojim nadređenima i za to primaju pohvale. (Vikipedija)

I još nešto: umesto što Đoganija angažujete za opismenjavanje naroda, povećajte nedeljni fond časova srpskog jezika, i odvojite ga u srednjoj školi od književnosti; umesto što Maji Gojković plaćate vođenje ljubavnika po inostranstvu i enormne telefonske račune, vratite bibliotekare u škole; umesto finansiranja porodičnih ekskurzija predsednika države, opremite sve učionice računarima i interaktivnim tablama. Počnite da se hvalite pročitanim knjigama, umesto mezoterapijama.

I još nešto: ne smeta nama pet miliona evra za Srebrenicu. Smeta nam što nas lažete da nema za nas. Smeta nam što na ivici bede u Srbiji živi blizu pola miliona dece. Smeta nam što se vaši bahate, dok našima isključuju struju, vodu, grejanje.

Lažete kako zinete i upetljavate se i dalje u svoje laži. To, nažalost, nije samo vaš problem, ali neće zauvek biti i naš. 
Osim ukoliko ne počnete i internet da cenzurišete.