Prosveta za “početnike”, da ne kažem FOR DUMMIES
Jasno je da mnogi ne razumeju, ili ne žele da razumeju, šta je posao učitelja ili nastavnika u osnovnoj i srednjoj školi. I dalje žive mitovi od pre dvadeset, trideset i više godina, kada se smatralo da u školi rade dobro udate gospođe kojima je posao bio prilika da prošetaju frizuru i haljine (a ni to nije bilo tačno!). Tačno je samo to da su frizure i haljine bile bolje jer je postojala zdrava srednja klasa. U očima javnosti mi i dalje radimo tri-četiri sata dnevno, imamo mesec dana raspusta zimi i tri meseca leti. U međuvremenu, što bi rekao moj pokojni domar, “uzmeš dnevnik i odeš na čas” – jaka stvar!
Ajd što domar nije znao, pokoj mu duši, češće je bio pijan nego trezan, a i radio je u vreme kada se znao red (osim tog dela sa rakijom). Ispostavilo se da ni onaj nesrećni ministar Vujović pojma nema, kada nam je prošle godine objasnio da treba da nađemo još jedan posao ako nam treba para, jer i sami znamo koliko malo sati dnevno radimo. Da, da, to je bilo onda kada se naš ministar nije setio da hitno zakaže konferenciju za novinare i javno poruči uvaženom kolegi da pojma nema, pa nas uzme u zaštitu i objasni javnosti kakav je zaista naš posao i šta sve obuhvata.
Kao šlag na torti reciklirana je ovih dana izjava izvesne Sandre Gucijan, koja u dnevnom listu “Politika” prati obrazovanje, toliko kvalitetno i stručno da prosvetni radnici nikada za nju nisu čuli.
Istini za volju, ona i treba da bude nezadovoljna, jer je naletela na najlošije među nama, koji su je naučili da 25 radnih dana mesečno puta pet sati dnevno daje 25 sati mesečno. Jes’ komplikovano, da se ne lažemo! Opasna je računica u pitanju! I najjači digitron bi zapeo i pregoreo. A možda i nije naišla na najlošije među nama, već je sama loša. Ko bi ga znao…
Uglavnom, što zbog našeg ćutanja, jer nam je opravdano svih ovih godina ispod ljudskog i profesionalnog dostojanstva da se svima od reda pravdamo, što zbog prevaziđenih mitova, a što zbog toga što je došlo vreme da se svi u sve razumeju, pa se osile i imaju mišljenje o svemu i svačemu, prosvetni radnici su već neko vreme u statusu “Ćuti, blago tebi! Ne znaš ti kako je kod privatnika! Ne znaš ti kako je kad se radi osam sati, sa samo jednom pauzom! Šta hoćeš, bar ti je plata redovna! Koliko radite i to vam je mnogo. Više imate raspusta nego što radite!”
E, pa, drugarice i drugovi, dame i gospodo, sestre i braćo, ajd malo zadenite za pojas, pošto ste dosadili i Bogu i narodu. Hajde za promenu shvatite da čovek koji govori o onome u šta se ne razume, o sebi govori, i to ne baš pohvalno. Ako se nekada, daleko bilo, razbolite i budete morali da idete na operaciju, želim vam da precizno objasnite hirurgu kako da vas operiše, a on da vas posluša od reči do reči. Verujem da znate i kako se pilotira avionom, jer ste očigledno stručnjaci opšte prakse. Po vašoj logici, dovoljno je što ste bili đaci, pa da znate bolje od nastavnika kako se naš posao radi. Blaženo je neznanje, nije da nije.
Ono što mi znamo, a vi ne znate, jeste da nije sramota ne znati. Sramota je ne saznati, nego nastaviti sa širenjem blaženog neznanja. Još je veća sramota takav obrazac delanja prenositi na pomotomke, na vašu predivnu nejač koju profesori mrze, pa samo zato nemaju sve petice, a inače bi imali jer su povukli pamet na vas. Samo da podsetim i pojasnim: ne govorim o vašem nivou obrazovanja, jer čime god da se bavite doprinosite ovom društvu i ja vaš rad poštujem. Govorim isključivo o vašem nivou bezobrazluka kada pametujete o onome o čemu pojma nemate. Eno vam fudbalske reprezentacije, pa se njome bavite jer ste sigurno pametniji od selektora.
Pa, hajde da jednom za svagda pojasnimo neke stvari:
- Svaki nastavnik na početku školske godine dobija Rešenje o četrdesetočasovnoj radnoj nedelji. Tačka.
- Nastavnik ima nedeljni fond od 20 redovnih časova nastave i još četiri časa neposrednog rada sa učenicima – dopunska nastava, dodatna nastava, sekcija, pripremna nastava, individualizovani rad i drugo. To što tvoje dete neće da dođe na dopunsku jer je “fensi” da kaže da ide na privatne časove, stvar je vaših porodičnih odnosa, vaspitanja, a ponekad i pokondirenosti roditelja.
- U okviru punog nedeljnog radnog vremena, nastavnik ima 10 časova za pripremanje nastave, proučavanje stručne i udžbeničke literature i pisane pripreme za svaki čas koji održi (to što ti misliš da nemamo šta da se spremamo za nastavu kad godinama radimo po istoj knjizi, stvar je tvog neznanja i nepoznavanja našeg posla).
- Zatim, nastavnik mora biti član bar nekoliko veća, aktiva i timova u školi. Svaki nastavnik je član nastavničkog veća, i odeljenjskih veća svih odeljenja kojima predaje. Član je i svog stručnog veća, a ako je rukovodilac stručnog veća, onda je i član pedagoškog kolegijuma. Mora biti član bar jednog tima: tim za samovrednovanje, tim za inkluziju, tim za prevenciju nasilja, tim za etos, aktiv za razvj školskog programa, aktiv za razvojno planiranje i milion drugih, koji često zavise i od mašte direktora i školskih uprava. Šta je sad bilo? Ne znaš šta je etos? Ne razumeš to razvojno planiranje? Pa i ne treba da znaš i da razumeš. To nije tvoj posao nego moj. Ali onda nemoj ni da komentarišeš. Uzgred, valjda ti je jasno da svako veće i svaki tim ima planove, sastanke, aktivnosti i izveštaje. I ništa od toga neće samo da nikne. Neko mora da ga osmisli, realizuje i ispiše stotine strana materijala. Zašto to radimo? Zato što je propisalo Ministarstvo i bratski mu zavodi sa sestrinskim agencijama, a školske uprave nam čuče nad glavama i paze da slučajno ne bude manje od dve hiljade strana svega po školi.
- Nastavnik ima i najmanje dva dežurstva nedeljno. To je ono kad šetamo hodnicima i pazimo da divno vaspitani đaci ne porazbijaju jedni drugima glave, ili u najboljem slučaju prozore i vrata. Tada nas divno vaspitana deca sočno opsuju ako im kažu da prestanu da šutiraju stolice po učionici, ili nas gađaju užinom kad okrenemo leđa. Ljubi ih majka!
- Zatim imamo inkluziju. Sad ću da ti objasnim: roditelji dece sa teškoćama u razvoju (fizičkim i mentalnim) sami biraju da li će im deca ići u specijalnu ili u redovnu školu. Pa se mi nosimo kako znamo i umemo (a nismo za to školovani i stručni) i sa gluvonemom decom, i sa autističnom i svakom drugom. I opet pišemo strane i strane individualnog obrazovnog plana za svako takvo dete koje imamo. Prilagođavamo mu nastavu i gradivo, ili moramo sami da osmislimo potpuno novo gradivo po kome ćemo samo sa tom decom raditi, a u skladu sa njihovim mogućnostima.
- Odeljenjske starešine još imaju i dnevnik, knjižice, svedočanstva i matične knjige, puta trideset đaka. Pre nego što ih ispišemo, treba sve precizno da izračunamo, množimo , delimo, sabiramo, proveravamo po tri puta. Da li znaš da u dnevniku ime svakog đaka pišem na dva mesta, svakog predmeta na pet (moji đaci imaju 15 predmeta), računam svake nedelje ko je sa koliko časova izostao, opravdano i neopravdano, koliko je časova svakog predmeta svake nedelje planirano, a koliko održano, unosim podatke o roditeljima i đacima, beležim svaku posetu roditelja?
- Svako od nas mora da ima “pedagošku svesku” u kojoj beleži svaki, i najmanji, znak raspoloženja tvog deteta da makar prepozna udžbenik po koricama, i nekako na kraju stigne do dvojke. Na sreću, beležimo i odgovore i aktivnosti dobrih đaka, pa stignemo i do petice.
- A kad smo kod ocena – zašto nisi objasnio svom detetu da na času treba da prati nastavu, da se trudi da razume i nauči, umesto što se razvrće, glupira ili bulji kroz prozor? Zašto ga nisi naučio da nije lepo da ometa svojim ponašanjem one koji bi da nešto nauče? Zašto ga nisi naučio da se mobilni isključuje u školi, da se ne grickaju semenke na času, da se ne pljuje po učionici? Zašto nisi naučio ćerku da škola ne služi za šetanje garderobe i troslojne šminke? Ili je nisi ni video kad se jutros spremila za školu? Ja je jesam videla.
- Svaki odeljenjski starešina treba još da vodi i svesku u kojoj beleži razgovore sa roditeljima, mere koje škola preduzima da bi tvoje dete počelo da se ponaša kao učenik, a ne kao siledžija, piše i koliko te je puta zvao telefonom, slao pisma na kućnu adresu, a ti nikada nisi došao, jer si dete poslao u školu, pa je onda naša, a ne tvoja briga.
Gde radim sve ovo? Većinu posla mimo časova, sastanaka i sednica radim kod svoje kuće. Zašto? Zato što kod kuće imam svoj računar, a na poslu nemam. Imam i svoj štampač, a na poslu nemam. A sad se iznenadi: u većini zemalja prosvetni radnici bar 40% posla obavljaju kod kuće. Da se ne lažemo – nekada radim kod kuće samo sat, sat i po. Ali bude mnogo dana kada radim i po tri, četiri, pet sati. I vikendom, a neretko i za vreme godišnjeg odmora.
Umorio si se od čitanja? Baš šteta! Ima još.
- Svako od nas je u obavezi da u toku školske godine postigne 24 sata učešća na raznim seminarima (strogo vikendom, kada bismo tako rado bili sa svojom decom, prijateljima, hobijima) i 44 časa stručnog usavršavanja u samoj školi. Za ovo drugo posećujemo jedni drugima časove, pripremamo ogledne i ugledne časove, vršimo analizu, samoevaluaciju i o svemu, naravno, pišemo i planove i izveštaje. Ne znaš razliku između oglednog i uglednog časa? Pa šta ću ti ja? I ne treba da znaš. To je moj posao, a ne tvoj. Važno je da ja znam.
- Za pisane provere znanja moramo da osmišljavamo testove, baždarimo ih, dovijamo se da i tvoje dete bar neki odgovor pogodi. Onda ih umnožavamo, pa kad testovi prođu, kod kuće ih pregledamo.
- Moramo da držimo i časove odeljenjske zajednice i objašnjavamo vašoj deci zašto ne smeju da zakazuju tuče na velikom odmoru, zbog čega nije pristojno kasniti na čas, zašto nije u redu psovati tetkici mater, zašto je nedopustivo da se u školu dolazi pijan.
- Držimo i roditeljske sastanke. Tada objašnjavamo vama da vas je vaše divno dete ipak slagalo i da nije zakasnilo na treći čas, nego je upisano zato što se na času ponašalo nevaspitano. Ne znamo kako da vam kažemo da vam dete ima jedinice, jer nam je pričalo da ćete ga prebiti kod kuće kao psa, baš kao što mu tučete starijeg brata i njihovu majku.
- A onda dođu one ekskurzije na kojima nam toliko zavidiš zbog neviđenih dnevnica. A dnevnica je (bila nekad, ne znam sada) da mi daš 20 evra da sedam dana i šest noći pazim da ti dete ne dobije trovanje alkoholom, da ne zatrudni, da ne razbije glavu nekom sa druge ekskurzije, da njemu ne razbiju glavu, da ne demolira hotel, da ne ukrade nešto u prodavnici, da se ne polomi dok na osmom spratu prelazi u drugu sobu preko terase. Pri tom nisam povela samo tvoje dete na ekskurziju. Ima ih još bar dvadeset.
Neću da ti pričam o tome kako sam ubeđivala učenice da se ne udaju, kako sam ubeđivala učenike da ne uzvrate batine očevima, kako sam se dovijala da pomognemo nekome ko nema, a da mu ne narušimo dostojanstvo, kako smo sahranjivali prerano preminule roditelje. To mi ne spada u četrdesetočasovnu radnu nedelju.
S druge strane, rado bih ti pomenula da nikada nisam otišla na more u septembru, kada je najlepše i najjeftinije. Ni za slavu nisam mogla da uzmem dve nedelje odmora, da sve lepo sredim i pripremim, pa da se posle slave i odmorim.
Ove godine sam rešenje za odmor dobila 10. jula, a na posao sam se vratila 17. avgusta. Oko Nove godine ćemo imati jedno tri dana više od ostalih – ne računam vikende, dva dana za Novu godinu i Božić.
Zimski raspust će biti u februaru – za đake, i to 10 radnih dana, jer vikende ne računaju ni tebi u odmor, kao ni dva dana za državni praznik Sretenje. Ja ću pisati i deliti knjižice, raditi nove IOP-e za drugo polugodište, revidirati planove i unositi izmene, ići na stručno usavršavanje. Ne veruješ? Pravo da ti kažem, baš me briga.
I da ti još kažem i da nisam bila zadovoljna kad si mi popravljao auto i uzeo onolike pare za neki jeftin deo, ni kad si bila neljubazna na šalteru kada sam došla na red, ni kad si mi rekao da mašina za veš ne može da mi se popravi, pa si je posle preprodao drugome, ni kada si mi davala injekciju i promašila venu, ni kad si mi krečio kuću pa ostale fleke, ni kad si me slagao da će taksi doći za pet minuta, a došao si za 15, ni… Ali o tome ne zviždim na sva usta i ne pravim se da se razumem baš u sve poslove. A ti ne umeš da zaćutiš. Pljuješ nas gde stigneš, nazivaš nas neradnicama i neznalicama, a tvoje dete, ili nečije dete sluša. Možda bih mogla i ja tvom detetu sledeći put da kažem da, s obzirom na to čije je, i nije loše ispalo.
*****
Misliš da sam preterala s ovim tekstom, da sam gruba i nevaspitana? I s kojim pravom ja tebi išta spočitavam? I na šta liči da ti se ovako obraćam? I ko sam ja da sudim o tebi kao roditelju?
Sve ste u pravu, poštovani roditelji.
Ako ne želite da mi ovako govorimo, nemojte ni vi o nama govoriti, kada se u naš posao ne razumete. Ima mnogo stvari u obrazovanju koje ne valjaju, i verujte da smo mi toga svesniji nego vi. To su stvari koje ne zavise od nas, verovali vi to ili ne. Pitate se zašto protiv toga ne štrajkujemo, umesto protiv niskih plata? Pitam onda ja vas zašto se vi ne udružite i izađete na proteste roditelja, tražeći bolje školstvo za svoju decu.Ne poričem ni da među nama ima i loših, ali ne više nego među vama, u vašoj profesiji. Kada naiđete na takvog, proverite sve činjenice, umesto da slepo poverujete svom detetu i njegovom najboljem drugu ili drugarici. Ako se utvrdi da je taj konkretan nastavnik loš, njega grdite na sva zvona, ali nemojte više o tome da smo svi neradnici, da radimo dva-tri sata i imamo četiri meseca odmora.
Ne mogu više da vas slušam.
Dosta je da nam pristojna osoba cuva decu i k' tom ih necemu nauci! Stvori od odeljenja zajednicu, nasmejanih, dobrih, vrednih,pismenih, kreativnih, samosvesnih, buducih ljudi. To se ne da platiti parama!
Bravo….
Svaka cast. Nisam iz Vase struke, ali apsolutno se slazem sa svakom tackom. Jos jednom, svaka cast… Skidam kapu!
Fantastican tekst.Apsolutno se slazem sa svakim napisanim delom.
Одлично, пет!
Свака част!
A šta je ovo ako nije pravdanje? Neće oni opet ništa razumeti, zakačit će se za ono o 40 časovnoj radnoj nedelji, pa će reći kako oni rade i po sto sati, i tako unedogleeeed……Ja im kažem da se zamenimo odmah, od sutra idem na traku, a ti u razred. I pošto je naše zanimanje najlakše, kažem im adresu naših fakulteta, pa nek izvole. Odgovor? Jao, pa ne mogu ja s toliko dece! Kažem da umuknu i rade svoj posao. Neki od tih su i prijatelji.
Bravo, bravo, bravo!
Alal vera !
Sjajno napisano, i nažalost, istina od prve do poslednje reči. Nisam prosvetni radnik, ali sam dete prosvetnih radnika "stare škole", i znam šta to znači, u svakom pogledu. Majka sam četvoro dece, kojoj nikad ništa nisam zabranila, osim da komentarišu rad učitelja, nastavnika i profesora. Imala sam muke da im objasnim da učitelju, nastavniku i profesoru NIJE zadatak da ih voli, pazi i mazi (toga kod kuće imaju i previše), već da ih nečemu nauči. Pošto sa ovakvim načinom razmišljanja predstavljam manjinu, koliko god je bilo moguće, izbegavala sam da idem na roditeljske sastanke (išao je muž). Gadno je slušati neosnovane optužbe roditelja da "taj-i-taj-učitelj-nastavnik-profesor" mrzi njihovo Polubožanstvo. Naravno da ima i prosvetnih radnika kojima nije mesto u učionici, ali, u svakoj, baš svakoj profesiji možete naći na ljude koji su, jednostavno, promašili zanimanje. Retko kome je plata koju pošteno zarađuje u današnje vreme dovoljna za normalan život, ali sam sigurna da ni jednog poštenog prosvetara ne boli pitanje plate, već pitanje nepoštovanja profesije. To je mesto gde u pučanstvu dolazi do zamene teza.
Ово није правдање. Ово је објашњење.
Док им неко не објасни, имају право да мисле погрешно.
Богме, боли нас и питање плате.
Озбиљне смо факултете завршавали (јесте ли приметили да на приватним факултетима нема наставничких смерова?), одговоран посао радимо, радимо и послове који нису наши трудећи се да будемо и дефектолози и психолози и социјални радници. Амортизујемо све девијантне појаве друштва у транзицији, јер се све те муке преливају на породицу, а испољавају кроз понашање деце. И при свему томе не можемо да платимо рачуне – не да мењамо кола на две-три године, и идемо у монденска летовалишта и скијалишта. Не можемо рачуне да платимо, не можемо да платимо магнетну резонанцу, а богами ни да имамо месо сваког дана у тањиру. Нема нигде наших колега који се суочавају с таквим проблемима. Не могу да живе богато, али могу пристојно. Ми не можемо.
Istina od reci do reci! Samo je zaboravljen onaj deo sa objavljivanjem rasporeda kontrolnih i pismenih zadataka mesecima unapred. Racunanje kada biti ili ne biti, da se djacima pamet ne pomuti ako slucajno imaju nenajavljeni kontrolni. Zaboravili ste samovrednovanje i inspekcijske nadzore raznih vrsta. Interesantna su i ta nasa dezurstva. Poredjenja radi, to je kao da jedan sef racunovodstva neke banke jedanput nedeljno kruzi oko svoje ekspoziture, da mu neko ne pokrade pare i razgovara sa klijentima o stanju njihovih stednih uloga, brise im nos, slusa njihove zalbe i vodi racuna da ih neko ne povredi. Nagradjena su i nasa deca koja nemaju pravo na paketice za Novu godinu dok mi u isto vreme sakupljamo donacije za neciju decu ciji ce roditelji vec sutra da komentarisu kako nista ne radimo. Zaboravili ste da spomenete da decu moramo i kulturno da uzdizemo, da ih vodimo tamo gde ih roditelji ne vode… Muzeji, pozorista i druga mesta, naravno. Prvo se borimo sa terminima, ulaznicama, novcem, organizacijom posete, putovanjem, povracanjem, a kada dodjemo sa urlanjem, grickanjem semenki, odlascima u toalet, zdranjem i pijenjem tj. onim finim manirima kojima su ih naucili roditelji dok su gledali Sulejmana kod kuce. Naravno o poseti treba da napisemo izvestaj na pet razlicitih mesta i da nigde ne navedemo njihovo huliganstvo i primitivizam kojima smo bili izlozenil. Ponizenjima nigde kraja. Clan 48. dozvoljava roditeljima da jedanput mesecno prisustvuju casovima po izboru. Da li treba i za njih da nabavljamo stolice i stolove nisu precizirali. Takodje da li i mi mozemo da prisustvujemo vasem ginekoloskom pregledu, operaciji na otvorenom srcu ili npr. sastanku bankarskog tima? Mislim, i mi zelimo da znamo da li je neki lekar strucan, kakav mu je pristup pacijentu, pa ako zadovoljava mozda cemo se bas kod njega leciti. Uostalom posto svi znaju sta je najbolje za njihovu decu, a mi ne znamo nista i ne radimo nista, a onaj nas je savetovao da nadjemo neke druge izvore prihoda, najbolje bi bilo da se nasa profesija ukine. Lepo! Nastavnik se kupi na flesu ili disku uz udzbenik, pa deca neka uce kada, kako i ako zele. Roditelji neka ih ocene i ocenu neka unesu u svedocanstvo. Po pecat i potpis neka odu u Ministarstvo. Drzava ce da brzo i efikasno da izadje iz krize i visemilionskih dugova. Skole moze da iznajmi raznim uspesnim novopecenim biznismenima, strankama i slicnim strukturama. Sta mi imamo od toga? Pa imacemo barem sacuvano zdravlje. Hvala
Zaboravili ste dezurstva na prijemnom kada na 40 stepeni tri dana gledamo kako da im deca ne padnu u nesvest ili si kao ja dozivotni supervizor pa se to produzi do nekog doba na opstini kojoj ne pripadas stambeno a to bude bogu iza ledja, pa trcis na sednicu…….
Lepo je kada prosvetni radnik okarakterise roditelje svoje dece kako to pise u naslovu teksta,cudim se sama sebi kako sam svoj fakultet zavrsila kao clan DUMMIES grupe. No dobro,geologija ipak nije tako ozbiljan fakultet kao sto je to uciteljski,nama je lako,mi baratamo sa stenama i sa fosilima koji su odavno mrtvi. Bilo je lako nauciti kako se zove petna kost predaka konja npr. Takodje je sada u redu raditi Biznis plan i QPR, i razne monitoringe na tri jezika, to je bas pisalo u paleozoologiji na stranama od 1237-1340 🙂 Naravno, uvek mogu u strajk, ali se moji poslodavci nece potresti sto se blizi kraj skolske godine a deca neocenjena,nemam ja to oruzje u rukama. Naravno, znamo da u svakom zitu ima kukolja, sto se prosvetara tice, ali sam takodje uverena da u kukolju ima i malo zita sto se nas neobrazovanih i nekulturnih roditelja tice, jer ako nije tako, onda sam duboko zabrinuta za nasa pokoljenja,koja smo mi 7 godina kvarili i vi sad ne mozete da ih vratite na pravi put. Nasa deca, na zalost sada vise vremena provode sa vama nego sa nama,jer mi roditelji,u borbi za egzistenciju cesto jedva uvece stizemo i da poljubimo svoju decicu pred spavanje, pa mozda ne bi bilo lose da svako od nas radi svoj posao najbolje sto zna, pokusa da se ne mesa onom drugom, i koliko moze uziva u tome. Jer svi smo mi birali svoja zanimanja sa manama i dobrim stranama, bar se nadam da je tako. I uvek imamo izbor, biro je pun ljudi koji bi rado radili, samo nemaju srece ili kako god se to zvalo u Srbiji. I jos nesto za kraj-nadam se da ce nasa deca uspetii da ubodu tu dvojku, da ce dorasti vasem gradivu, samo bih Vas pitala, secate li se vasih ucitelja i nastavnika? Ja se secam i to rado i hvala im na onome sto sam danas, jer dele zasluge sa mojim roditeljima. Jer su voleli svoj posao i sa ljubavlju nam preneli i znanje i vaspitanje, a ja sam deo generacije kada su za platu ujutru mogli kupith 10 jaja a u podne 1. Gospodo,zivot je prevashodno stvar izbora 🙂 Srdacno Dummie Parent of two dummie boys
Врло темељно обрађена тематика "свезнајуће" нације,
нарочито када је у питању процена туђег знања,
образовања, занимања, професије…
Још кад би прочитала циљана група људи, било би и едукативно.
Ипак не треба одустајати од повремених курсева за широке народне масе.
Свака част!
E pa ovako ….ovo je moje misljenje… ni jedan posao nije lak! Uciteljski posao nije lak, a da li bi se neka uciteljica menjala sa mnom ? Za zamenimo zanimanja? Da u isto vreme bude cistacica, prodavacica, ljubazna (pod obavezno) nasmejana i kad joj je sve crno, fizicki radnik za utovar i istovar robe -sve to da bude jedna zena na poslu??? Da tegli , vuci ,nosi, prenosi,pocisti itd? Da li ni se neka menjala sa mnom da radi sve to ,plus prekovremeno kad zatreba , i nema odbijanja mozes ne mozes nego moras…Ne bi jel da? E pa ne kukajte Vi ste izabrali vasu profesiju kao i ja svoju svako se za svoje skolovao!! Da ne pricam o platama kod privatnika ! I mi imamo decu kod kuce treba da ih izdrzavamo , a od koje plate ? Dodjete doterane na posao u stiklama vidim koliko vam tesko, kad budete radili posao koji ja radim izadjete sa posla otecenih nogu trci tamo,trci vamo ne mozete stikle cak i da hocete, jer od naduvenih nogu ni patike ne mozete a kamoli stikle navuci na noge….
Zaposlite se u prosveti ako vec imate fakultet.
http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Tviteraska-nagazna-mina.sr.html
Bravo! Napokon sve ili bar puno toga na jednom mestu.
Pošaljite Vi ovo pismo u Politiku, kao odgovor Sandri Guzijan, ( jadna joj majka i učiteljica) da vidimo da li će ga objaviti!
Sjajno ste uradili ovaj tekst, samo bi bilo dobro da se dalje čuje i vidi!
Ovaj tekst , nazalost , nece procitati oni kojima je namenjen , vec profesori kojima ce posluziti kao katarza .
За разлику од вас, ја сам написала да поштујем свачији рад и да сматрам да свако ко поштено ради свој посао, било који посао, доприноси заједници у којој ради. Ви, с друге стране, просветним радницима замерате врло занимљиве ствари: да су дотерани (?!), да носе штикле и томе слично.
Затим, ја на свој посао не кукам. Јесам га одабрала, волим то што радим, добро радим то што радим и очекујем нормалну плату у складу са образовањем и одговорношћу који наставнички посао носи.
Не бих се мењала са вама, јер нисам завршила факултет да бих била чистачица, продавачица и физички радник на утовару и истовару робе.
И на крају, баш као и ви, морам бити насмејана и љубазна и веома концентрисана и када имам мигрену, и када имам висок притисак и кад ме нешто боли. Ноге су ми често отечене, јер и ја на послу најчешће стојим.
Разумем да сте незадовољни својим статусом, али нема ниједног просветног радника који је због тога крив. Криви су неки други, који дозвољавају приватницима да третирају запослене као робове.
Очигледно нисте упознати са синтагмом која је планетарно прихваћена, а која подразумева да када је нешто FOR DUMMIES, то значи да је објашњено на најједноставнији начин, тако да га може разумети и почетник и онај ко није стручан у тој области.
Ни наш послодавац се није потресао што се ближио крај школске године, а сви су ђаци увек бивали оцењени, тако да је безвезе да ширите такве дезинформације.
И на крају, нисте морали да се препознате у мом обраћању. Прилично је јасно да се односи на оне који упорно шире лажи о нашој професији и критикују нас не познајући наш процес рада.
Осим ако не спадате баш у те родитеље? Онда је у реду ако сте се препознали.
Ја у животу нисам критиковала нити омаловажавала рад геолога.
Вашу последњу реченицу не могу да коментаришем, јер не заслужује коментар.
Нисам заборавила, него не спадају у класичну радну недељу.
Мени је у реду то са планирањем распореда контролних и писмених задатака. Оперативни план правим држећи школски календар пред собом, тако да знам када ћу шта од писаних провера радит са ђацима. Иначе, велики сам противник ненајављених писаних провера. Чему служе осим да ухватимо ђаке неспремне и поделимо им лоше оцене? Зар није боље да знају када ће бити провера па да седну и науче? Мени је циљ да науче, а не да дајем лоше оцене.
За све остало сте у праву. Нарочито ми се допало оно са присуствовањем прегледу 🙂
Прилично бедно "вађење" 😉
Боље да је ћутала.
Drago mi je da ste procitali moj komentar i da vam se u njemu nesto i svidelo. Nisam se tome nadala iako moj pogled na desavanja uveseljava kolege u zbornici. Sto se tice kontrolnih zadataka, da je srece stvari ne bi stajale kako sada stoje. Kontrolni se ne bi ocenjivali vec bi samo pokazivali roditelju da li mu dete redovno uci i koliki je stepen savladanosti gradiva. Predstavljali bi samo pripremu za polaganje zavrsnih ispita na kraju svake skolske godine iz svih predmeta. Zato smatram da to najavljivanje kontrolnih mesecima unapred otvara vrata za kampanjski rad ucenika kome su zbog preobimnog gradiva i brojnih nepodrebnih predmeta skloni. Naravno da sam svojim ucenicima najavljivala kontrolne dve nedelje unapred, ali vise to ne cinim, isto kao sto ni ocene koje su dobili na nenajavljenim kontrolnim ne unosim u dnevnik. To je vezba za ono sto ih ceka. Na kraju krajeva moraju da shvate da ne uce za ocenu vec za sebe. Srdacan pozdrav
Ако би ученици на крају сваке школске године полагали завршне испите из свих предмета, у чему би се разликовали од студената? Тек то би произвело кампањско учење. У сваком случају, тренутно нема тих испита, а има писаних провера и треба их најављивати. Оцењивање јесте део нашег посла и не видим зашто бисмо бежали од оцена. А за то континуирано учење и праћење напретка идеални су вам блиц тестови, које не морате најавити и где оцене не уписујете у дневник, већ их водите кроз формативно оцењивање.
Узгред, не знам где радите, али по новом Правилнику за средње школе морате да најавите сваку писану проверу осим блиц теста.
Бобо, сестро слатка, хвала! 🙂
Мајо, сестро слатка, нема на чему. И други пут 😉
Da je vama toliko lose ne biste vi imali vremena da napisete ovoliki tekst.
Хтедох да вас замолим да ми објасните ову занимљиву теорију, па се сетих да је то немогуће.
Хвала што сте свратили, а надам се да се сада и осећате боље.
Sala, sala…
U šali, al' privali. Šali se ti sa nečim drugim, a ne sa ovako ozbiljnim stvarima.