Da su deca preopterećena – jesu. Nema nikoga ko misli drugačije, osim onih po zavodima i u Ministarstvu, ali njih odavno nije briga za đake. Jedna majka je nedavno postavila fotografiju ranca prvaka i priložila kućnu vagu kao dokaz – ranac je težak ravno sedam kilograma. Osim što su đaci preopterećeni kilogramima udžbenika i svezaka, preopterećeni su i brojem predmeta i obimom gradiva po predmetima. I dok oni imaju silne predmete, a mi silna stručna usavršavanja, Ministarstvo projekte, stranci sredstva za finansiranje projekata (uvek u sopstvenom, a ne našem interesu), nama su deca sve nepismenija i neobrazovanija. Nadležnima poslednjih petnaest godina nije bilo dovoljno da to ukapiraju, pa ćemo im dati još dvadesetak godina fore. Generacije koje će se u međuvremenu školovati, poješće skakavci, jer smo tako u mogućnosti.

Kada se pokrene tema preopterećenosti učenika među nastavnicima, svi se slože s tim da je svega previše, ali istovremeno zastupaju stav da baš njihov predmet treba da dobije veći broj časova. Garant tu ima neke logike, ali sam ja nesposobna da je uvidim.

Nisam učiteljica, kao nastavnik engleskog jezika nikada nisam radila sa najmlađim razredima, dete mi je već na fakultetu pa mi je i njena osnovna škola u magli. Znam samo da se Ruke u testu bolje uče sa mamom, bakom i tetkom, da deca uspešnije koriste računare od većine svojih nastavnika, da Građansko vaspitanje pretežno služi kao protivteža veronauci ili za popunjavanje norme.

Da sam ja neka vlast…

Slova bi se učila u školi, a ne u vrtiću, brojevi i računske operacije takođe. Osim Srpskog jezika, Matematike i Sveta oko nas, zadržala bih Umetnost (likovnu i muzičku zajedno) i mnogo Fizičkog vaspitanja. Sve ostalo bi bilo “može, ali ne mora” – izborni, ali ne i obavezni predmeti, uključujući i strane jezike.

Uvela bih, ipak, i jedan novi predmet, verovali ili ne. Predmet koji pomaže malom čoveku da postane veliki čovek, da nauči da razume sebe i one oko sebe, da postavlja pitanja i traga za odgovorima; da shvati zašto nema odgovora na sva pitanja; da razume da postoje pitanja na koja nema pogrešnog odgovora; da razmišlja o sreći; da razmišlja o tome šta je to lepota i zašto nam svima prija; da sazna da je normalno da se dvoumimo oko toga da li je nešto ispravno ili ne; da navikne da razmišlja o tome da li je sve ono što većina radi, nužno dobro za zajednicu; da na vreme shvati da nije neophodno da se složi sa svima; da savlada veštinu života u zajednici, ali ne kroz uputstva, već kroz razmišljanje o životu u zajednici; da nauči da razmišlja i sumnja i shvati da nema ničeg lošeg u tome.

Naravno, na krajnje pojednostavljen način, primeren uzrastu, kroz zanimljive, a zašto ne i zabavne primere i najinteraktivniju od svih interaktivnih nastava.

Zar ne biste, kao roditelji, želeli da se vaše dete time bavi? Zar ne biste, kao nastavnici, želeli da vam sutra đaci budu naviknuti na razmišljanje? Zar ne biste, kao građani, želeli da vam kroz dvadeset, trideset godina društvo vode ljudi koji su od malih nogu sebi postavljali pitanja o smislu, sreći, životu, moralu, etici i estetici? Ja bih baš to želela i kao roditelj, i kao nastavnik, i kao građanin.

Što bi rekao Aristotel, moraš da filozofiraš, jer ako nećeš, onda moraš da filozofiraš o tome zašto nećeš 🙂

Da, uvela bih Filozofiju. Možda je ne bih baš tako nazvala, ali predmet bi bio taj. Filozofija se izučava samo u srednjoj školi, i to ne u svakoj, obično u jednom ili dva razreda, sa dva ili tri časa nedeljno. I to je sve! A filozofija postavlja sva najvažnija pitanja, naročito važna za malog čoveka koji raste i formira svoju ličnost. Pitanja koja bi kroz ovaj predmet taj mali čovek osvestio, odgovori do kojih bi dolazio, ali i sam put iznalaženja odgovora, bila bi sirište za postavljanje kompasa u životu. Da ne govorim o tome koliko je autoritarnim režimima poražavajuće da ljudi od malih nogu naviknu na postavljanje pitanja i slobodno razmatranje svakog problema ili izazova.

Došlo je vreme da se najviše treba boriti za to da đak postane čovek, a ne roba. Došlo je vreme da se za pravo na razmišljanje treba izboriti. Došlo je vreme da se amovi koji nam se stavljaju skinu, a da one koji će nas naslediti naučimo da ne dozvole da im se uopšte i stave. Dok te građansko vaspitanje (možda) priprema na to da budeš uzoran građanin, filozofija te priprema na to da budeš misleće biće, a ne samo konzument, odnosno potrošač. Podseća te na postojanje duhovnog dela bića, koje je trenutno zatrpano fiziološkim bićem i besramnim razvijanjem potrošačkog mentaliteta. “U se, na se i poda se” je imperativ, a “zbog čega” je zatrto.

Mislite da je moj predlog previše radikalan, ili možda sasvim besmislen?

Nemam ništa protiv. 
Ali tek nakon što čujem argumente 😉

I na kraju, moja omiljena priča, iz četvrtog veka pre nove ere:

“Jednom sam ja, Čuang Ce, sanjao da sam leptir. Lepršajući naokolo, srećan i veseo, radio sam šta mi se prohte. Ne bejah svestan da sam Čuang Ce. Odjednom, probudih se i, gle, ponovo bejah Čuang Ce. Sada ne znam jesam li čovek koji je sanjao da je leptir, ili leptir koji sanja da je čovek.”

Pročitajte ovo nekom detetu od sedam, osam godina. Više će se nad ovim zamisliti nego mi, odrasli.

Ima li lepše slike od zamišljenog deteta i važnijeg zaloga za budućnost?