U svim mukama koje su snašle prosvetu početkom ove školske godine, čini mi se da problem biblioteka u osnovnim školama nije izazvao dovoljno pažnje, možda čak ni probudio dovoljno solidarnosti kod kolega, a ni zabrinutosti kod roditelja. Možda smo u svim najavljenim otpuštanjima ovo videli kao kap u moru. Neka ne zamere druge kolege koje su ostale bez posla ili dela norme, ali problem osnovnoškolskih biblioteka prevazilazi pojedinačne probleme gubitka posla.

Moguće je da su biblioteke u školama počele da gube na značaju kada su postale mesto za dopunjavanje norme, odnosno kada se prestalo sa zapošljavanjem osoba kojima bi to bio jedini i osnovni posao. Koliko god to koristilo kolegama nakon gubitka časova u nastavi, ideja je potpuno naopaka. Dovela je do toga da u bibliotekama rade i nastavnici fizike, hemije, pa i fizičkog, i to ne u stručnim školama za ove oblasti. Takva je praksa u srednjim školama, ako ne svim, a ono mnogim. Ostale uloge bibliotekara su se izgubile, te u tom smislu da vam izda lektiru može svako ko zna gde knjiga stoji i pismen je da to iznajmljivanje negde zabeleži. Verujem da ima i drugačijih primera u srednjim školama, ali verujem i da su sve ređi.

Sa osnovnim školama je drugačije. U njima su najčešće biblioteke zaista “mesta susreta sa knjigom i književnikom”, ali i kulturnim životom jedne škole. Umesto da se njihova uloga jača kroz zakone, neko je smislio da u ovoj zemlji obrazovanih pojedinaca, načitanog naroda i kulturnog preporoda, ulogu biblioteke treba dodatno umanjiti. Umesto da oplemenimo bibliotečke prostore, uvedemo IKT novine, okupljamo decu oko knjige od najranijeg uzrasta, kada je prirodno da se neko zadoji ljubavlju prema književnosti, mi prebrojavamo odeljenja (ne knjižni fond, ne planove rada, ne rezultate, ne stručnu obučenost bibliotekara) i donosimo poražavajuće pravilnike.

Čuvenim Pravilnikom o kriterijumima i standardima za finansiranje ustanove koja obavlja delatnost osnovnog obrazovanja, neko je prepametno zaključio da je osnovnoj školi sa manje od 25 odeljenja dovoljno pola bibliotekara (dok drugu polovinu radnog vremena ostvaruje u ko zna koliko škola, leteći valjda od jedne do druge). U isto vreme, to pravilo ne važi za srednje škole. Koja je pamet našla logiku u ovakvoj odluci – ne znam, ali sumnjiva jeste. Nema čak ni postepenog procentualnog umanjivanja norme, već za manje od 25 odeljenja sledi oštri rez.

I dok se srednje škole najčešće nalaze u centru grada, gde i gradska biblioteka, male osnovne škole se nalaze na periferiji, u prigradskom naselju ili na selu. 

Kako vas nije sramota da zaključite da je toj deci biblioteka manje potrebna, iako je jasno da je jedino mesto na kome mogu doći do knjige, do susreta s piscima, do sticanja navike da čitaju? Sa kojeg god stručnog aspekta da analizirate problem, ni jedan jedini ne ide u prilog vašoj odluci da osnovne škole imaju manje bibliotekara od srednjih. Ko uopšte u Ministarstvu donosi ovakve odluke?! Da li vi radite za dobrobit dece, ili ste plaćeni da sve dokusurite? 

Zahvaljujući vašim prepisanim idejama iz svih zemalja u koje ste službeno putovali imamo nakaradnu reformu i funkcionalno nepismene đake. Sada očigledno zaključujete da to nije dovoljno i da su nam potrebni mladi ljudi koji posle čuvene Bele grive nisu ništa pročitali. Ili, još gore, pročitali su Pedeset nijansi sive i autobiografiju Suzane Mančić. Hoćete da utvrdite i učvrstite budućnost u konzumerizmu, lišenu svake duhovnosti i umetnosti. Pa da krenete na vreme? Od osnovnih škola? 

Hoćete da dokusurite male škole, seoske škole, da seljak proda šta ima veleposednicima-u-nastajanju i dođe u grad da bi mogao da školuje decu?
Hoćete lopatama na nas da tovarite inkluziju, a da nam ukidate i psihologe, defektologe, pedagoge? Da vam u školi rešavamo socijalne probleme čitavog društva i borimo se sa disfunkcionalnim porodicama, a bez dodatih sadržaja koji bi mogli decu da okupljaju i zadrže u školi? Da se borite protiv osipanja učenika, osipanjem kadrova?

Ma, bravo!

Neka ima za petnice, razvionice i ostala “čarobna” mesta.
Neka nema za svu decu, koja bi u školi trebalo da budu ravnopravna i imaju iste mogućnosti u kojoj god školi pohađala nastavu, u centru Beograda ili u Galibabincu.

Kolege i roditelji, oktobar je mesec knjige, a 5. oktobar međunarodni praznik učitelja – Dan prosvetnih radnika. Verujem da ste primetili da nam sve više oduzimaju pravo da vaspitavamo i podučavamo. Donose nam novotarije nerazrađene, neprilagođene, zbunjujuće, nedorečene… Svake godine izmenjene. Sve rade da upropaste obrazovanje i unize i školu i nas.

Marginalizuju biblioteku kao mesto koje detetu može biti omiljeni prostor u školi.

Da zaključamo sve i masovno odemo u Petnicu? Ili da dignemo ruke od svega i proizvodimo šrafove za fabrike stranih investitora, kad se već reklamiramo kao jeftina radna snaga?

Ili da za početak podržimo kolege bibliotekare, čuvajući pravo na knjigu, na naviku da se svakoga dana nešto pročita, da nam deca rastu u misleće ljude, a ne u klimače glavama?