Gledam kako ovih dana narasta polarizacija između onih koji oduševljeno aplaudiraju carevom novom odelu i onih kojima je neprijatno da gledaju u golog cara, pošto baš i nije za gledanje. Pokušavam da objektivno procenim postignuća, iako nema standarda, i da ne kudim ono što je za pohvalu.

A šta je za pohvalu?

Ček lista za učitelje, umesto besomučnog pisanja, svakako jeste. Međutim, nedostaju dnevnici rada. U redu, stići će.

Konkretna adresa na koju treba prijavljivati direktore koji opet love u mutnom? Biće za pohvalu, kad pročitam u novinama da je bar dvadesetak direktora izgubilo posao zbog zakulisanih radnji.

Cvetići umesto ocena u prvom razredu? Hajte molim vas. Uozbiljimo se bar malo.

Novi Pravilnik o ocenjivanju u srednjoj školi? Videću kad budem videla kakav nam je to pompezno najavljivani alat ministar pripremio. Ako i dalje bude moguće preglasavanje ocena na sednicama odeljenjskih veća zbog odličnog uspeha ili “očuvanja potencijala vukovca” u prvom razredu – pravilnik će biti beznačajan.

Pravilnik o finansiranju je priča za sebe.
Napravljen je zarad bolje racionalizacije, da bi država znala šta i zbog čega finansira. Na prvi pogled, namera zaista deluje razumno. Koliko god da nam je žao divnih kolega koje lično poznajemo, a koji su na putu da izgube svoje radno mesto, valjda nam je jasno i da broj izvršilaca zavisi od broja normi, a broj normi od broja đaka, odnosno za neka zanimanja od broja odeljenja. Al’ ne lezi vraže! Oni u Elektroprivredi Srbije shvataju da bandera mora da se podigne i ako u zaseoku postoje samo dve kuće. Zašto? Pa zato što u 21. veku i te dve kuće imaju pravo na struju. Ovi u Ministarstvu drugačije shvataju taj zaseok, pa čak i čitavo selo. Valjda misle da bismo se uvredili ako bi nas tretirali kao bandere.

Sa stručnim saradnicima i nenastavnim osobljem još pažljivije postupaju. Mudra glava je izračunala da je obim poslova sa 17 odeljenja dvostruko veći od posla sa 16 odeljenja. I to je u redu ukoliko 17. odeljenje ima bar 400 đaka.

Bibliotekari su potrebniji srednjim školama, nego osnovnim. Ovo već vrca od logike! Hajde da preskočimo optimalni period za vezivanje deteta za knjigu, razvijanje ljubavi prema čitanju, stvaranje čitalačkih navika, pa da posle lepo kukamo kad u srednjoj školi skidaju analize književnih dela sa interneta i čitaju samo “Pedeset nijansi sive” i biografije polusveta.

Logopedi nam, logično, ne trebaju, jer smo uveli inkluzivno obrazovanje u redovne škole. Molim onog saradnika što drži tablu sa natpisom APLAUZ da obrne dva kruga. Malo je jedan.

Na uređeno tržište udžbenika čekamo još uvek.

Ubedljivo najlošija stvar koju je Ministarstvo uradilo jeste objavljivanje dugo i predugo očekivanih lista tehnoloških viškova, nastavnika sa nepunom normom, potreba škola. Opet, nešto što je po svojoj suštini trebalo da bude ispravno i neophodno, jer sistem sa pet nastavnika koji u istom gradu dele jednu normu nije održiv. Al’ ne lezi vraže po drugi put! Pošto je prase ugojeno pred sam Božić, tačnije na Badnje veče, ono sada ima ozbiljnih stomačnih problema. Zar je moguće da taj posao nije mogao biti obavljen u junu?! Zar je moguće da stanje nije bilo dovoljno jasno nakon upisa u prvi razred osnovnih i srednjih škola, i čuvenog poteza ministra da iz srednjih stručnih škola protera najkvalitetnije profile jer mu je premijer rekao da nam privreda nezaustavljivo srlja u progres? Šta se to promenilo u julu i dobrom delu avgusta, pa da se na liste moralo čekati bezmalo do početka školske godine?

Čemu ovoliki haos na početku školske godine? Zašto da ljudi ne znaju ni u prvoj nedelji septembra da li rade, gde rade, na koliko procenata norme? Da li stvaranje ovakve nepodnošljive atmosfere za uzrok ima samo nesposobnost odgovornih da ispravno delegiraju zadatak i postave zdrave rokove, ili se iza brda još nešto valja?

Za zdravlje sindikata bolje i da ne pitam. Stavili su po predstavnika u komisiju pri svakoj školskoj upravi, stvorili privid i sebi i nama da se za nešto ozbiljno pitaju i da će štititi naše interese, i sada smo svi namireni. Nema veze što stanje u obrazovanju nikada nije bilo haotičnije.

I na kraju, da se vratim na početak. U takvom opštem ludilu u kome drugi piju, a mi uredno plaćamo i bivamo mamurni, javljaju se grupice nastavnika koji orkestrirano aplaudiraju golom caru jer je zadenuo cvetić za uvo ili je stavio kravatu na golo telo. (Ova mentalna slika da se izbriše odmah nakon čitanja!)

U čemu je stvar? Zbog čega samo ta grupica vidi ružičasto? Ko su ti ljudi? Šta je to što oni vide, a desetine hiljada nastavnika ne vidi? Kakva su to superiorna bića? Na osnovu čega je njima sve odlično, a mi jedva preživljavamo? Jesmo li se to podelili u onoj čuvenoj premijerovoj – jednima dobro ide, a ostalima je neprijatno?

Ili su razlozi ipak mnogo prizemniji? Da li je moguće da se kolegijalna solidarnost kupuje sitnim ustupcima (ako su sitni) – ti vodi projekat, ti dva seminara, tebe ću da pošaljem u radnu grupu koja ide u inostranstvo da nas usaglasi sa Kurtom i Murtom, a ti ne brini – bićeš direktor čim Peri istekne mandat. Kako vas nije sramota? Razumem da pohvalite onu jednu i po stvar koja je urađena kako treba. Naravno da ne treba sve kritikovati i pljuvati po difoltu. Ali od onako ulizivačkog ponašanja pristojnom čoveku zaista bude muka. Zar da se botovski maniri i kod nas uvuku? Skoro da mogu da zamislim njihove dogovore – trči tamo i piši pozitivno jer su nam “oni” napali mentora!

A isti hleb jedemo, samo što ćete vi za to klimanje glavom možda dobiti i malo putera. Po glavi.

Razumem želju da nam bude bolje. Ko je normalan nema? Ali ovo što se dešava je korak napred, pa tri nazad. Nazovimo stvari pravim imenom, pohvalimo ono što valja koliko god da se retko pojavljuje, ali ne iritirajte nas više tim paljenjem baklji i vatrometom za svaku sitnicu koja je nečiji posao, plaćeni posao, a ne epohalno otkriće.