Podignure ruke – znak volontera!

Volontiranje je još uvek velika nepoznanica većem delu omladine u Srbiji, ali i roditeljima. Ima predrasuda, roditeljske brige sa najcrnjim scenarijima, bojimo se onoga što sami ne poznajemo. Razumljivo je i to što se radije biraju neke aktivnosti koje se bar malo plaćaju, pa ako se ne zaradi za letovanje, možda se može zaraditi džeparac, rata za ekskurziju, patike, odlazak na neki festival…

Kao neko ko se dvadeset godina bavi obrazovanjem i vaspitanjem srednjoškolske omladine, mišljenja sam da je volontiranje višestruko korisno. Prvo, deo letnjeg raspusta se provodi na osmišljen način, a nije loše imati i neke organizovane aktivnosti, umesto ubijanja vremena i dosade. Drugo, volontiranje podiže svest o tome da nekada treba nešto uraditi i za opšte dobro, a ne samo iz lične koristi. Treće, mladi ljudi nauče da nije samo novac važan. Postoje i drugi benefiti kao što je sticanje iskustva, ovladavanje novim veštinama, upoznavanje vršnjaka iz raznih delova sveta. Četvrto, volontiranje doprinosi razvoju odgovornosti i samostalnosti. Peto, volontiranje je jedan od retkih načina da već u srednjoj školi počnu da ispisuju svoj CV. Ko zna? Možda nekada baš ta stavka odluči, dopadne se poslodavcu, pomogne kod neke stipendije.

Mislim da bi mlade ljude trebalo ohrabrivati ne samo za učešće u postojećim volonterskim programima, već i za pokretanje nekih njihovih inicijativa. Nažalost, obrazovni sistem se ne bavi ovom temom na organizovani i ozbiljniji način, pa su roditelji i tinejdžeri prepušteni sopstvenim traganjima, lutanjima, ponekad možda i rizicima.

Da bih vas ohrabrila, kao kolege i kao roditelje, podeliću sa vama neka iskustva iz svoje porodice. Odmah da kažem – sva su pozitivna.

Svako dete, pa i moje, ima potrebu da nakon školske godine odmori od škole i obaveza. S druge strane, letnji raspust je, u poređenju sa drugim evropskim državama, neobično dugačak. Nažalost, sve je više porodica koje nisu u mogućnosti da sebi priušte porodično letovanje, pa čak ni odlazak na more samo deci, preko neke organizovane grupe. Moguće je da ima dece kojoj jedino odgovara da ceo raspust provedu odmarajući se, mada sumnjam u to. Verujem da ih više raduje neka mogućnost da se druže sa vršnjacima, radeći nešto što nije mnogo naporno, a zabavno je. Volontiranje je sjajno rešenje.

  VOLONTIRANJE U GRADU U KOJEM ŽIVITE

Ukoliko u vašem gradu ne postoji organizovana volonterska mreža, a verovatno ne postoji, raspitajte se o kalendaru letnjih događaja, bilo da su iz oblasti kulture, sporta, turizma ili nečeg drugog. To je dobro za početak. Dete je tu, u gradu. Moja ćerka je tako volontirala na Međunarodnoj smotri umetnosti “Mermer i zvuci”. Pametan organizator će proceniti dete, stepen odgovornosti, veštine koje poseduje i dodeliće mu zadatak u skladu sa mogućnostima deteta. Dogodine to može biti i nešto zahtevnije. Ono što je divno i očekivano, to je da će se dete osamostaliti i početi i samo da traga za nekim zanimljivim sadržajima uz koje će mu leto lepše proći. Nemojte mu tada stajati na putu i saplitati ga. Jeste da su novine prepune ružnih vesti, ali je to zbog toga što naši “novinari” ne pišu o lepim temama. Uradite vi ono što je do vas, naravno. Dobro se raspitajte o ljudima, manifestacijama, iskustvima učesnika. To nemojte prepuštati slučaju. Kada se jednom uverite da je sve u redu, nemojte braniti detetu da negde ide ili učestvuje zbog iracionalnih roditeljskih strahova. Kažu da je briga unapred, molitva za ružne događaje 😉 Batalite to.

PROVERENE OMLADINSKE ORGANIZACIJE I FONDOVI

Želim ovde da pomenem Divac omladinski fond, pošto sam se, igrom slučaja, sa njihovim radom upoznala. U gradovima u kojima ovaj sjajan fond radi, suština je u tome da oforme tim mladih, obuče ga, a onda taj tim (odbor) raspodeljuje sredstva koja fond dodeljuje projektima drugih mladih ljudi u tom gradu. Fantastična ideja, odlično iskustvo! Posao je, naravno, volonterski. Pri tom posao nije mali i veoma je odgovoran.

Fond se volonterima oduži tako što im višednevnu obuku organizuje u nekom odličnom hotelu, naravno ne u gradu u kome žive. Tamo se druže sa volonterima iz drugih gradova i bude im divno.

E sad, zamislite da vam dete od 16, 17 godina dođe i kaže da mora da proverava neke finansijske konstrukcije projekata, pa ne može da usisa kuću tog dana. Divota! 🙂

NIŠVIL

Međunarodni džez festival Nišville je moje najveće roditeljsko otkriće na ovu temu! Šta god Tasovac mislio (a uporno im ne da pare), ovo je genijalan, kvalitetan festival džez muzike, na kome gostuju najeminentniji muzičari, i to svetski!

fotografija preuzeta odavde

Elem, tog leta kada je moja ćerka završila prvi razred gimnazije, nismo imali nikakvih planova za putovanja. Iz nekih naših razgovora shvatila sam da bi mnogo volela da se bar nešto u toku leta dešava. Krenem po internetu da tražim neke zanimljive prilike za volontiranje, al’ jadac! Svuda treba da se ima 18 godina, a mi još ni 16 nismo nakupili. I tada nađem Nišvil! “Volonter treba u toj kalendarskoj godini da napuni 16 godina.” Znači, glavna muka je savladana! Pokažem joj to i ostavim je da odluči sama. Odlučila je da se prijavi. Na intervju išla sama, u Beograd ;). Prime je, i postane jedan od najmlađih volontera na Nišvilu.

Na Nišvilu postoji nekoliko sektora za volontiranje, pa deca biraju. Volja im da rade na pripremi radionica, da dele reklamni materijal, da se bave keteringom, press službom, tehničkom podrškom, obezbeđenjem, ili da budu domaćini (publike, VIP gostiju, muzičara). Moje je uvek biralo da bude domaćin publike, jer se tako odslušaju svi koncerti, a preko dana je slobodna. Računam da je i ovo sa radionicama i press službom odlično, jer može mnogo toga da se nauči. Naročito je press služba zgodna za neki CV sutra.

Da budem iskrena, nisam tada imala ovu pamet koju imam sada. Jeste da smo se raspitali kod nekih ljudi kakav je taj Nišvil za volontiranje, ali kad sam shvatila da mi dete ide podaleko na deset dana, nije mi bilo svejedno. I šta ću, snađem se da idem i ja. Istina, ne na festival nego kod rođaka, koji su u to vreme bili na moru, pa da nas dve boravimo u njihovom stanu. Podrazumevalo se da će dete ići gde god hoće i ostajati dokle i ostali, ali mi je bilo važno da budem blizu, za svaki slučaj. Ispostavilo se da je moja briga bila bezrazložna.

Volonteri su već drugog dana dobili na prijemu kod gradonačelnika markice za gradski prevoz i bonove za studentsku menzu. Bez obzira na moju spremnost da svakoga dana kuvam ručak na tadašnjih 40 stepeni, ćerka je svakoga dana sedala u gradski prevoz i išla na drugi kraj grada u studentsku menzu. Bila je tako odrasla 🙂

Kada je sledeći put volontirala na Nišvilu, bila je sa drugaricama u studentskom domu, hranila se u studentskoj menzi, a meni se povremeno javljala na telefon. Naravno da sam bila kod kuće.

Šta Nišvil čini za svoje volontere?

Sam festival traje četiri dana. Volonteri su u Nišu 10 dana. Prvog stižu, poslednjeg putuju kući. Pre početka festivala imaju nekoliko predavanja, na kojima uče kako da obavljaju posao na samom festivalu. Predavanja nisu duga i nema ih mnogo, što će reći – nisu nimalo naporna. Šta god da na njima nauče, na to treba gledati kao na besplatno neformalno obrazovanje. Ne moraju deca toga biti svesna, ali bi mi, roditelji, trebalo da budemo.

Osim obezbeđenog smeštaja i ishrane, Nišvil ozbiljno brine o svojim volonterima, počev od saveta kako da se kreću kroz grad, gde da ne idu sami, kojim putem je najbolje da se uveče vraćaju u dom, uvek u grupi, nikada sami. Ovo navodim zato što su to tipično roditeljski saveti, i hvala organizatorima na tome. Meni to mnogo znači.

Zatim, dok ne krenu festivalske večeri, volonterima se organizuju divne aktivnosti: izleti, obilasci kulturno-istorijskih znamenitosti, večernja druženja, žurkice na kojima za njih sviraju niški bendovi. Zamislite kako se onda volonter oseća? Zar da to uskratite svom detetu? 🙂

Da se razumemo – Nišvil bez tih volontera ne bi mogao da se organizuje. Volonteri im uštede silan novac. Ali zato Nišvil i Niš tim volonterima uzvrate predivnom brigom, poštovanjem i besprekornom organizacijom. Deca steknu neponovljiva i dragocena iskustva, nove prijatelje, a bogme i naslušaju se vrhunske muzike.

I ne, nije neophodno da vam dete i inače sluša džez. Ali se nekako nadate da će ga na Nišvilu zavoleti.

Moja ćerka se i ove godine prijavila. Napokon ne moram da joj potpisujem saglasnost, jer je sada punoletna.

Prijavljivanje je do 10. jula, a volontiranje od 7. do 17. avgusta. Koštaće vas povratna karta do Niša (popust uz đačku knjižicu vam je poznat?) i nešto džeparca. Ništa više! Tamo će dobiti i majice u kojima će volontirati, da se raspoznaju 😉

Zaista vam od sveg srca preporučujem da dozvolite deci da se bave ovakvim aktivnostima. Naravno, uz prethodno raspitivanje i bar neku proveru.

Za Nišvil možete mene držati za reč 😉

Ne zaboravite da malo provršljate po internetu. Ima sjajnih volonterskih programa u inostranstvu. Meni je pusta želja ostala da na Galapagosu usmeravam kornjačice, koje su se tek ispilile, ka vodi. Ima i to, majke mi 😉