IOP 3 u bermudskom trouglu
Kada je svojevremeno na insistiranje nekih lobija uvedena verska nastava kao obavezan izborni predmet, da bi bio izborni i da bi vuk bio sit, a ovce na broju, uvedeno je i građansko vaspitanje.
Kada je svojevremeno na insistiranje još jačih lobija uvedena inkluzija, da bi vuk bio sit, a ovce na broju, uveden je i takozvani IOP 3.
Za nedovljno upućene, IOP 1 i IOP 2 odnose se na decu sa smetnjama u razvoju (fizičkim ili mentalnim). Pri tom IOP 1 znači da ćete postojeći pogram donekle prilagoditi učeniku koji je obuhvaćen inkluzijom, ali da nećete menjati ciljeve i ishode, i da ćete ga ocenjivati kao i ostale učenike. Verovatno će imati dvojke i trojke. Može se desiti i da učeniku nije uopšte potrebno prilagođavanje gradiva, već samo drugačiji fizički uslovi (rampa za invalidska kolica, na primer) i da će takav učenik bez ikakvih problema ređati odlične ocene.
IOP 2 znači da ćete za tog učenika napraviti potpuno novi program sa nastavnim sadržajima različitim od onih po kojima radi ostatak odeljenja. U praksi to znači da ćete sa učenikom koji je drugi razred srednje škole, a radite sa njim po IOP 2, ako treba raditi gradivo iz petog razreda osnovne škole. Ocenjivaćete ga u skladu sa tim gradivom, i verovatno će imati četvorke i petice. I nastavnici i roditelji znaju da to nema veze sa peticom, ali učenik ne zna i srećan je što dobija lepe ocene.
Da bi IOP 2 lakše “prošao” uveden je i IOP 3, za nadarene učenike – da ovce ostanu na broju (vuk je ovde manje bitan – njega interesuje samo IOP 2).
Svaki iole kvalitetan nastavnik je, i bez uvođenja ove novotarije, u odeljenju oduvek prepoznavao đake koji su izuzetno nadareni za njegov predmet. Davao bi mu drugačije zadatke, radio sa njim na dodatnoj nastavi, dovlačio mu svoje knjige, zbirke, udžbenike od kuće. Svaka iole normalna škola je, i bez uvođenja ove novotarije, prepoznavala đake izuzetne na bilo kom polju, i trudila se ne samo da im omogući da neometano napreduju, već da im u tom napretku i pomogne. Vrhunskim sportistima se oduvek omogućavalo da više izostaju s nastave, vrhunski matematičari su imali ekstra časove dodatne nastave i tako redom.
Čemu onda služi IOP 3, osim za besomučno popunjavanje formulara i pisanje izveštaja? Možda za održavanje privida da ova zemlja naročito brine o najboljima?
Dok u novinama i na televizijama redovno nailazite na potezanje pitanja inkluzije od strane roditelja dece ometene u fizičkom ili mentalnom razvoju (stvarno mi ne pada na pamet da se bakćem sa eufemizmima i političko korektnim nazivima), nadarenom decom se ne bavi niko! Iza njih ne stoji nikakav moćan lobi. Međunarodna zajednica ne šalje nikakva sredstva da se takav projekat razvija. To nikakve komisije ne prate.
Takvom decom se bave samo dobri nastavnici i niko više. Zbog njih se ostaje duže u školi, dolazi i subotom i nedeljom na posao, priprema dodatni materijal, ali to nije vest za novine. Nije ni za direktore, školske uprave, Ministarstvo. Niko vas neće pitati zašto niste napravili IOP 3 za nekog učenika, ali će vam se na glavu popeti ako ste nešto propustili kod IOP 1, a naračito IOP 2. Smatraće da je sasvim u redu da provedete sate pripremajući materijal (tačnije, izmišljajući ga, bez ičije pomoći i bez dovoljno specifičnih znanja) za dete koje ide u redovnu srednju školu a ne zna polovinu slova, ili provodi čas vičući na ostale. Smatraće i da je sasvim u redu da provedete polovinu časa sa takvim učenikom jer mu tog dana ne odgovara da mu posvećujete manje pažnje. Uopšte vas neće pitati šta su ostali naučili na tom času.
Probajte samo da se na redovnom času posvetite nadarenom učeniku, i očekujte opomenu stručne službe, direktora, a možda i peticiju roditelja.
Da napomenem i to da ukoliko u odeljenju imate dva nadarena učenika, to neće značiti manji broj učenika u tom istom odeljenju.
Nadareni đaci su, u tom smislu, nevidljivi. Lobisti su se izborili za specijalni tretman učenika po IOP1 i IOP 2. Za IOP 3 nema ko da se bori. Izgubljen je u bermudskom trouglu, ili u prevodu. Kod nas se odavno obrazovanje zasniva na lošem prevodu tuđih primera loše ili dobre prakse.
Da je sreće, pa da prestanemo da poslušno prihvatamo sve što nam se sa strane naredi, i da krenemo da se ozbiljno bavimo nadarenom decom, od vrtića do nalaženja posla nakon studija. Ne bih da se bavim teorijama zavere, ali stvarno – da je sreće, ko što nije…
…Respect…
Hvala Vam što postojite…
Потпуни и посвемашњи.
Ne znam da li je iko uradio IOP 3. Nisam cula, a ni videla kako izgleda takav plan.Medjutim, secam se vremena dok smo isli na seminare iz ove oblast, da se pominjao samo IOP1 i IOP2, a kada smo pitali za trojku dobijali smo odgovore da ce to kasnije da se radi, na nekim posebnim seminarima.To kasnije nikad nije doslo ili ja nemam prave informacije. Svi smo i zaboravili na IOP3. Srecom Vi niste.
I ja sam se na seminaru informisala. Jesenas. Otišla sam s namerom da se dva dana svađam, kad ono – žene koje su nam držale seminar o inkluziji i same kažu da je to potpuni promašaj, i da nije smelo ovako da se uradi.
Trećina seminara (bezmalo) bila je posvećena IOP 3.
Ovde je reč o radu u školi. Evo vam jedno iskustvo sa fakulteta, gde bi stvari trebale(!) da prođu lakše. Držim nastavu iz predmeta koji pohađa 180 studenata. Za auditorne vežbe su podeljeni u 4 grupe. Od ukupnog broja, njih četrdesetak se može svrstati među naprednije. Od preostalih, oko 100 je prosečno (mogu da prate i savladaju redovan sadržaj), dok je preostalih 40 verovatno zalutalo na te studije. Na vežbama onih prvih (naprednijih) 40 se često dosađuje, jer im je sve potpuno jasno i mogu da urade više i brže, ali nastava funkcioniše po principu karavana. U trenutku naivnog entuzijazma predložio sam da se studenti na vežbama pregrupišu i da se formira jedna grupa za naprednije. Ideja je prošla prvi krug odlučivanja. Međutim, kad je stigla do ključnog mesta, odbačena je kao diskriminatorska (nisu baš tako rekli, ali je bilo prilično jasno šta misle). Dakle, IOP 3 možda i možete da sprovedete, jer postoji dokument koji vas barem ne sprečava u tome. Posle škole se neminovno utapate u osrednjost.
Anonimni, nešto tu debelo ne valja ako vam je blizu četvrtine studenata zalutalo na fakultet 🙂
Postovana, ne razumem se u te IOPove, razumem se u popove btw.nema vecih hohstaplera.To ne bi bilo nista cudno da ne predajem versku, za koju smatram da je zaista na silu i potpuno nepripremljena u sistem.Radim naravno i sa decom koja su u tom spec.programu.E sad ono sto mene brine, da se nekada deca ova i ona ne razlikuju.Nekada sam smatrao da je strdnje obraz.pozeljno.Danas ne mislim tako.Postoje deca u selima koja nisu videla semafor, uciteljica se sazuva, ne znaju normalno da predju ulicu, pale vatru gde god stignu, a voznja traktora sa 8 god je nesto normalno.E sad o cemu mi pricamo.Neka ukinu versku ako je to neki problem, za mene ne.Imam jos jedan fak.i par kurseva.Ali zar ja moram da ucim decu pravopisu ili cesto engleskom jeziku, i jos da mi otimaju od plate, da me mrze i poistovecuju sa nekim likovima u skolu, ili mantijasi da govore-evo ga ovaj uceni.Uzecu im lebac iz usta.Zasto sve ovo pisem.Zato sto mislim da je citava skola, pa i drzava za jedan dobar IOP 1,2 ili 3, nije ni bitno.Bitno je dabse ide na te glupe semibare ove vase ili ove nase, a onda se lepo sazujes, onako fino da ti se vide dronjave carape.Bio je neki Mile Pican u mom gradu.Radio je sa decom ometenom u razvoju.Pravi prosvetar, kaput od nekog tvida , sal po p.s-u crno beli, frizura radovanka, cipele lakoizuvajuce, bajs kontras , al preskace onaj jedan korak, jeo je uzine, a prica sebi da je radio za udbu.Kad slika prosvetarima ne bude vise ovakva moci cemo da rszgovaramo.Optostite na opsirnosti.t.n
:))) Mnogo mi je simpatičan ovaj vaš komentar, samo nemojte više decu da učite pravopisu, molim vas 🙂
Gospode, koga ova osoba uči i čemu?!
Ok.
Hvala na ovom tekstu. Ja o ovome trubim vec pet godina u skoli moje cerke, ali svi ko da se prave ludi. Pa imamo slucaj da devojcica koja, ako sam dobro razumela vas teks, bi trebalo da uci po IOP2 maltretira ceo razred, pa kod kuce dovrsavamo ono sto je trebalo da predju u skoli (ovako je bilo u prva cetiri razreda). Sad u petom ostaju na dodatnim casovima matematike petkom da bi presli ono sto nisu u toku redovnih casova. Kada ta mala ne dolazi u skolu, nema ni dodatnih casova matematike jer uspeju da predju gradivo. Ali nadarena deca nemaju nikakav "papir" kojima bi mogla da dokazu svoju nadarenost, to znamo mi roditelji (a vrlo cesto smo jako subjektivni) i vi nastavnici. Kako to da promenimo? Kad sistemu odgovara prosek ili cak i malo ispod proseka, jer se takvima lako upravlja i manipulise.
Naravno da sistemu odgovara prosek. A kome odgovara da stižu ogromne pare za inkluziju po IOP 1 i 2, a nikakve za nadarenu decu, e to je pitanje.
Svaka čast koleginice na zapažanju.
Darovita deca su zaista zapostavljena, i u školskom sistemu a i šire u društvenoj zajednici. Čak ni NVO sektor nema programe u koje bi uključio darovitu decu, ne znam možda nije dovoljno isplativo?
Zaista razumem da treba pomoći mnogim osetljivim grupama, ali gde su tu potrebe darovite dece? Njih treba zaista posebno negovati, to su tako krhka bića, često nedovoljno shvaćena a koji imaju ogromni potencijal.
Na studijama vrlo malo znanja nastavnici i stručni saradnici dobiju o radu sa darovitom decom. Ok, teorija nije dovoljna, ali se mora poći od neke terorije da bi zaplivalo u praksi. Onda praktična iskustva diktiraju novi pravac osmišljavanja metodike rada sa darovitom decom. Literature malo ili nimalo, udruženja za darovitu decu ne postoje, dodatna nastava nije dovoljna da im se stvore mogućnosti da maksimalno razviju svoje kapacitete. Kolege u Hrvatskoj, mislim da su znatno dalje otišli u radu sa darovitom decom, a i kod njih je pedagogija na mnogo višem nivou, mnogo više životna i praktično primenjiva.
Darovita deca su u zapećku, preupuštena sama sebi. Kamo srece da se osmisli jedan Centar za rad sa darovitom decom gde bi bili angažovani prosvetni radnici sa bogatim iskustvom i da se darovitost obuhvati interdisciplinarno, osmišljenim, kreativnim programom (mada već zamišljam kadar Centra izabran po "stručnosti i entuzijazmu").
No, nikom izgleda nije u interesu da se radi sa darovitom decom. Još od najranijeg uzrasta im se treba pružiti stimulativni i drugačiji pristup. Posmatram decu u vrtiću koji pohadja moja ćerka, preko 30 dece, vaspitačicama svaka čast što ih sačuvaju da se ne povrede, zaista namaju mogućnosti da se posvete nadarenom detetu. Tužno, kad već prepisuju primere tuđe prakse, zašto malo ne prouče kako se u svetu radi sa darovitom decom?
Ili nama (odnosno njima) zaista treba društvo gde je svako odstupanje od prosečnosti rizično i po svaku cenu ga treba ugušiti još na najranijem uzrastu?
Izgleda da ipak nekome nije u interesu da se darovitost razvija i neguje. To traži i uslove i finansije, specijalne programe, obučene nastavnike, mentorski rad i ko zna šta sve još. Ova država, po običaju, štedi na deci i na budućnosti. I u pravu ste kada kažete da je rizično. Nisu ludi da se sutra porede sa takvim ljudima 😉
Mada je to i svetski trend – namiriti prosek! A mi sada još usvajamo i trend koji je nekada bio moderan, sa inkluzijom dece koje imaju neke
smetnje. I to radimo nakaradno. Se zbrda-zdola!
RESPECT! 🙂
Postovani Anonimni i Ljubinka,
Sto se tice drugog dela pisanja, da se kolicina "verovatno zalutalih" studenata kod originalnog autora komentara krece izmedju jedne cetvrtine i jedne petine ukupnog broja studenata, i sto se tice Ljubinkinog saljivog komentara, zeleo bih da onima koji ovo budu citali skrenem paznju da se mnogi studenti upisuju na fakultete zapravo i ne znajuci sta ih zanima (sto je i logicno, jer sa 19 godina malo ko "zna" sta je to cime zeli da se bavi "do kraja zivota"). Mnogi se jos uvek traze, i taj broj daleko premasuje jednu cetvrtinu ukupnog studentskog tela.
Oni koji se smatraju "zalutalim" su najcesce studenti koji su studije upisali:
– da bi ostvarili neka druga prava (npr. menza, studentski smestaj, povlastice za prevoz, bazen, pozorista, itd.); ili
– da bi izbegli ili odlozili neke druge obaveze (npr. vojska do nedavno, zaposlenje); ili
– zato sto se od njih ocekivalo da nesto upisu (ocekivanja roditelja, momka/devojke, rodbine, prijatelja); ili
– zato sto je to tako moda ("kad vec svi upisuju, zasto da ne upisem i ja?"); ili
– valjace da se negde uglavi za posao (u narodnim predanjima je diploma znacila isto sto i sigurno zaposlenje).
"Zalutalih" studenata ima svuda, od tehnickih ili prirodno-matematickih fakulteta, do drustvenih, medicniskih, pravnih, ekonomskih. Mladi ljudi jednostavno "zalutaju". Neki se pronadju, neki provedu neko vreme u tom vakuumu, neki odustanu pre ili kasnije, neki se uspesno ili manje uspesno prebace u neku drugu oblast.
Zavisno od kriterijuma onoga ko vrsi procenu, "zalutalih" ima i daleko vise.
(Sto je fakultet vise "specijalizovan" – to je kriterijum za identifikaciju "zalutalih" stoziji. Na primer, ko ne voli matematike 1, 2, 3, 4, tesko da ce voleti matematike 10, 20 i 30, i smatrace se zalutalim ako studira matematiku. S druge strane, ako ne voli matematiku 1, uvod u rimsko pravo, uvod u marketing, i dalje moze da postane solidan ekonomista, pravnik, inzenjer, psiholog, i na ovakvim studijama se nece neophodno smatrati zalutalim na samom pocetku studija.)
Mnoge kolege su po kuloarima komentarisale kako se u svakoj generaciji prepozna po nekoliko "talenata". "Nekoliko" je kljucna rec. Ne desetine ili stotine; svega nekoliko. Ostali ce postati solidni, dobri, prosecni, ili ispodprosecni nosioci strucnih zvanja. To je, cini mi se, realnost.
Da li ce "zalutali" (i ostali) razviti ljubav prema ucenju i usavrsavanju i da li ce se kasnije tokom zivota usavrsavati – to je druga tema. Vazna tema, ali ipak druga tema. 🙂
Znam da svi imamo impuls da komentarisemo deo o "zalutalima", koliko ih mozda ima, da li postaju prosecni ili ne, itd. Molim da se prvo prisetimo sopstvenih studija i sopstvenog proseka tokom studija (ocene, godine, sta vec). Osvrnimo se oko sebe i pogledajmo na sta nam ekonomija lici. Koliko imamo inovacija. Koliko smo napredni u bilo cemu. Sta to uopste proizvodimo. Ekonomiji doprinose daroviti, oni sa vizijom, ili oni sa solidnim ili vrhunskim ekspertskim znanjem – a takvih je uvek bilo malo; u nasoj zemlji i jos manje, jer su mnogi otisli u poslednjih 25 godina, oni koji su bili strucnjaci ili koji su obrazovali strucnjake (u skolama, na univerzitetima, na poslu).
"Zalutati" nije strasno; "lutanje" moze da bude deo fantasticnog procesa ucenja i pronalazenja intelektualnih snaga i strasti. Biti kompletno nezainteresovan za gotovo bilo sta konstruktivno i cvrsto i svesno istrajavati u takvom stavu i stanju – e to je porazavajuce!
Pozdrav (nazalost iz inostranstva).
Svaka cast na postu!!
Postovani Anonimni i postovana Ljubinka,
Mislim da ce vas mozda ovo zanimati…
Nekada su na nekim od nasih fakulteta postojale takozvane "specijalne grupe". Jedna od njih je bila na ETF-u, sredinom devedesetih. Grupa je bila organizovana tako da okuplja studente koji su, u odnosu na studente sa prosecnim nivoom interesovanja, bili vise zainteresovani za fiziku.
Mislim da je sve funkcionisalo na osnovu entuzijazma nekoliko tada mladih predavaca i asistenata, koji su malo prodrmali kavez onim starijim i uspavanim. Cena koju su studenti i njihovi nastavnici placali za ovakvu razlicitost na fakultetu je bila ta sto su za termine predavanja i vezbi ostavljeni sumanuti termini, oko 19 ili 20 h pa nadalje, u vreme sankcija i nemastine (tj. kada nije bilo prevoza, narocito ne da se uspesno vrati kuci posle 22 h). Nastava se izvodila u potkrovlju zgrade fakulteta, bolje prostorije su bile zauzete za prosecne nastavnike i prosecne studente.
Iskustva su bila pozitivna. Studenti su uzivali u ovakvom pristupu. Iz prve dve godine rada nastala je i fenomenalna zbirka zadataka koja se i dan-danas koristi (u malo izmenjenom obliku).
Mnogi od studenata iz ove grupe su izgradili izvanredne profesionalne karijere (i, nazalost, mnogi su otisli u inostranstvo, jer su u Srbiji uglavnom nailazili na nepremostive prepreke u svojim nastojanjima da poslovnu praksu promene nabolje).
Rukovodilac ove grupe je imao neprijatnosti zbog specijalne grupe koju je inicirao. Nnekoliko godina kasnije je napustio ETF i Jugoslaviju, tj. Srbiju, tj. Beograd, i danas zivi i uspesno radi u jednom od prestiznih naucnih centara sveta.
Ne znam sta se naknadno desilo sa institucijom specijalne grupe iz fizike na ETF.
Ух.
Релативно болно, не због мене (тотално је касно сад 🙂 ), него због надарене дјеце.
Некад сам негдје нешто писао о томе, прецизно, али не знам тачно гдје…
Има ово што се дјелимично дотиче приче:
https://bojan5150.wordpress.com/2013/12/12/sposobnost-je-stetna/
А има један "неписани" догађај, ономад сам позван у некакву ТВ емисију о дјеци која одударају од просјека (и изнад и испод), као проф. енглеског језика и члан Менсе, да кажем нешто о овим изнад, и имао сам управо примједбе да се њима не посвећује никаква пажња (за разлику од ових других), као што је и овдје наведено. Међутим, ја сам ту небитан (као и сви разумни људи на овим просторима), а оно што је битније и трагичније јесте да је гост у емисији била Нада Граховац, Омбудсман за дјецу Републике Српске, којој је појам способности био мали фудбалер који не може у екипу јер његов тата није богат, па "коруптивно" у екипу упадне лошији играч од њега. О томе је причала и прије емисије иза камера, и у самој емисији, гдје сам ја остао у невјерици, да нам је мали фудбалер појам талента, а надареност за "ко нема у ногама, има у глави" уопште није у причи, ни близу ње. И та жена је Омбудсман за дјецу Републике Српске. Надарена дјецо, не бих Вам био дјеца… 🙂
Било како било, успио сам да се суздржим да не употријебим ниједан вулгаризам у истој реченици гдје сам употријебио Наду Граховац и то је једна мала побједа за данас. 🙂
А и о инклузији и њеној погрешности бих имао штошта рећи из мог богатог петомјесечног радног искуства, али немам времена, настављам читати блог. Кренуо сам од почетка и стигао довде…
Успут, извињавам ако се коментар појави више пута, покушавам да оставим коментар као wordpress корисник (јер ми је то примарни блог), али сам запао у Дан мрмота са покушајима – три пута кликнух укруг – па онда коментаришем као Bojan (Google). 🙂
Хвала на коментару 🙂
Изгледа да ова платформа не дозвољава коментарисање са других. Исто се и мени дешава када хоћу на вордпресу да коментаришем.
Што се омбудсмана тиче, одавно се на таква места постављају најподобнији, а не најстручнији. Тако нам је, како нам је.
Slučajno sam naišla na ovaj tekst i totalno sam se ugrozila u Vase poimanje stvari.Imam dete sa smanjenim intelektualnih sposobnostima koje ne ometa redovnu nastavu niti iko ispasza zbog nje,to što neko misli da mu je dete nadareno ne znači da i jeste.Mnogo puta sam rekla ako ne može kamen nećete naučiti da govori,lako je vama naučiti prosečnog i nadprosecnog učenika sve ajde da vas vidim da isto to naučite dete ispod proseka,nikakvi ste pedagozi i roditelji a i ne dao vam niko da imate dete sa problemom lako je t a ko pričati.Nadareni učenici,to su oni koji imaju zvaničan dokument imaju pravo na iop a i sami mogu ukoliko to žele da idu na vannastavne aktivnosti,oni su pripremljeni za život što je i najvažnije,deca koja nemaju kapacitet treba spremiti i naučiti svim životnim okolnostima,znanjima i samostalnosti,to što će neko imati jednu manje diplomu ne određuje njegov život.Mene bi bilo stvarno sramota da komentarisem ovako nesto kao Vi sram vas bilo uostalom nemojte biti toliko sigurni nikada ne znate šta nosi dan a šta noć možda i vama ili vama bliskoj osobi jednog dana ustreba iop1 ili iop2!!!
Искрено ми је жао због проблема са којим се суочавате. То што је ваше дете са смањеним интелектуалним способностима не значи да не може да израсте у пристојног човека, уз вашу помоћ и помоћ специјалних наставника који су се школовали за рад са таквом децом.
Што се тиче свега осталог што сте написали, писали сте о стварима које нисте разумели и које нимало не познајете. Разумем која вас је мука натерала, али следећи коментар у коме будете без основа вређали просветне раднике неће вам бити објављен.
Што се ваше последње реченице тиче, сматрам је веома неприкладном и дрском.
Svima je jasno da je ceo IOP obična farsa. Ta deca neće biti inkludirana ni u šta, kao što nisu bila ni dok su išla svoje specijalne škole. Jedino što se dešava je da celokupna nastava zaostaje zbog takvih stvari.
Ovde se vrši zamena teza. Umesto da se utiče na svest obične dece da ne posmataju fizički i mentalno oganičene kao potpuno niža bića, umišlja se da će se to desiti samo od sebe kada se budu prisili da zajedno sa njima obavljaju svakodnevne aktivnosti. Neće i to se ne dešava. Niko ih ne zove na fudbal, na žurke, u park, čak ni ne pričaju sa njima tokom odmora. Kao što ni ne pričaju sa svojim ostalim vršnjacima sa kojima nemaju zajednička interesovanja.
Znači, najpre da se svi IOP-ovci uklone iz škola, a zatim da se vrati na prvobitni cilj – da se deci objasni da na njih ne gledaju kao na gubavce. To je, naravno, potpuno uzaludan cilj u ovom trenutku, jer oni u svojoj razmaženosti i samoživosti polovinu svojih vršnjaka, komšija i rođaka vide kao obične gubavce i klošare, te jedan IOP-ovac manje-više ne menja stvari.
Nema šanse da bude dobar inženjer ako ne zna matematiku. Po mojoj proceni broj zalutalih na našim fakultetima je 70% i za toliko treba da se smanji broj upisanih.
Poštovana, i ja sam naišao na ovaj tekst "slučajno" i VELIKO HVALA – klotfrketu što postoji! (iz vašeg komentara se i vidi zbog čega ste anonimni!) samo da Vam kažem da niste u pravu. Postoje ljudi specijalno obučeni za rad sa decom sa specijalnim potrebama (IOP2). Kako možete da očekujete da jedan nastavnik (prosečan kao recimo ja) glumi dva nastavnika istovremeno – to je nemoguća misija. Uzmite moj primer, u 5. razred je došao đak koji (po svim objektivnim parametrima) ne da nije za OŠ nego predstavlja potencijalnu opasnost za sve ostale učenike. Npr. ne ume da drži/rukuje sa običnim makazama, a već traži da mu dam rezbarski luk, klešta itd. da radi kao i ostali. Da, tačno, radi se o tehničkom. U najmanju ruku povrediće sebe – i eto mene u još većem problemu. Pitam se samo kako je uopšte dospeo do 5. razreda sa takvim "nesposobnostima". Dati detetu alat (čitajte: potencijalno oružje) u ruke predstavlja izazov za bilo koga ako istovremeno treba da pazi na 15 učenika. Ja se u svom školovanju nisam spremao da budem defektolog ili već koja sprema je potrebna za rad sa "specijalcima". Država je napravila neviđenu pometnju, uopšte, sa "inkluzijom". I naravno politički faktor je nezaobilazan. Neko se nameračio (debelo) da naš obrazovni sistem totalno propadne, a da svi koji nešto vrede (IOP3) pobegnu iz ove države glavom bez obzira.
Da je bilo srece, nikada ne bismo ni imali IOP u redovni skolama. Zao mi dece, koja rade po IOP-u 1 i 2, ali zbog njih mi gubimo kao sto ste rekli nadarene, kao i prosecne djake koji bi mogli vise da se vreme ne gubi sa IOP-ovcima. Sve zemlje koje drze do sebe su IOP u startu ukinule i ciao. Mi smo se nasli pametni da sprovodimo IOP. Zasto? Da bi Obradovica pohvalili u UN u New York-u zato sto je nasilu uveo IOP u skole…Hvala
Upustila sam se pre par dana u avanturu zvanu IOP 3 jer imam u odeljenju izuzetno dete sa kojim dodatno radim već 2 godine, pa da to i …ozvaničimo. Od ,,pomoći” imam 8 ganc-novih obrazaca i pedagoga koji mi pomaže koliko god ume i može. Imam i roditelje deteta koji su maksimalno spremni na saradnju. Da, imam i volju i još uvek obožavam svoj posao, posle skoro 30 godina rada sa decom. Od pomoći u vidu bilo kakve pisane ili iskustvene podrške imam…šipak. Poželite nam sreću, jer kad nam dođe eksterna i krene sa kritikama onih 8 obrazaca, bojim se da će moje ponašanje i rečnik biti potpuno neprimereni prosvetnom radniku. 😉