Odavno mi ništa od obaveza ne pada teško. Navikao sam. Ćutim i radim sve što mi se kaže, jer nije moje da mislim, već da radim. U uređenoj zemlji se mora znati ko misli, a ko radi. Jedino mi april malo teže pada, jer nam početkom meseca uvek stigne jedno uputstvo od Ministarstva.

Stiglo je pre neki dan i direktor ga je odmah umnožio i postavio na sve oglasne table u školi, u sve dnevnike, i još ga je poslao i na kućne adrese. U uputstvu se kaže:

“Poštovani prosvetni radnici,

U skladu sa PKU, Član 2317. i ZOSOV, Član 1248, podsećamo vas da tokom ovog meseca treba da organizujete štrajk. Po školskom kalendaru, predviđeno je da štrajk upozorenja bude održan 14. aprila. Molimo vas da tog dana obustavite nastavu. Kako se radi o nedelji, otkažite sve aktivnosti sa učenicima, planirane za taj dan.

U toku sedmice od 22. do 26. aprila, neophodno je da svi štrajkujete. Po Zakonu o štrajku, Član 7324, organizovaćete minimum procesa rada, tako što ćete skratiti veliki odmor za 10 minuta i u toku te sedmice nećete pomagati učenicima u izradi domaćih zadataka.

Da su vaši štrajkački zahtevi odbijeni, saopštićemo vam na Dan radosti Srbije, 27. aprila.

Želimo vam uspešan štrajk, a u znak dobre volje, Ministarstvo je i ove godine odlučilo da vam za dane štrajka odbije samo 17% plate.”


Odavno mi ništa od obaveza ne pada teško. Navikao sam. Ćutim i radim sve što mi se kaže, jer nije moje da mislim, već da radim. U uređenoj zemlji se mora znati ko misli, a ko radi. I ovu radnu obavezu ispuniću sa istim elanom kao i sve druge. Ipak sam ja srećan jer imam posao i to državni. Privatnik mi nikada ne bi dozvolio da skratim odmor za deset minuta.