Moja ćerka upravo završava gimnaziju. Šta je dobila od škole – dobila je. Volela bih da sam je rodila u nekoj drugoj zemlji, i da joj je školovanje ponudilo više uživanja i pravog znanja, a manje bubanja i stresova.

Kada bi postojao način da se sve ispravi, da škole budu adekvatno opremljene i da ne ostane bez posla nijedan nastavnik ili učitelj koji kvalitetno radi svoj posao i koji je prosvetu odabrao kao poziv, a ne usputnu stanicu do boljeg posla – volela bih da je moje dete moglo da ide u drugačiju školu. Da sam je ja pravila, izgledala bi otprilike ovako.

Osnovna škola – do četvtog razreda

U školu bi se polazilo sa šest godina. Prva četiri razreda deca bi imala jednog učitelja. Ne bi bilo ocenjivanja, a napredak bi se pratio čekiranjem stepena postignuća u različitim oblastima. Osim znanja i veština, pratile bi se i socijalne veštine. 

Odeljenja bi imala po 20 đaka. Svako odeljenje bi imalo svoju veliku učionicu i svoje ormariće ispred nje. Naravno da bi se deca preobuvala ispred učionice, da bi u učionici mogla i da sede na podu, kad god treba. Naravno da bi knjige i pernice ostajale u školi, a radni listići i razne vežbanke kod kuće.

Nastava ne bi počinjala pre 9 sati. Učenici bi imali po tri časa dnevno sa svojim učiteljem, i sa njim bi učili da čitaju, pišu i računaju. Znači – maternji jezik i matematika. Postojao bi i još samo jedan predmet, veoma nalik na poznavanje prirode i društva (a može i baš taj). Za ovaj predmet učionice bi bile opremljene raznim učilima, pomagalima koja bi doprinela razumevanju sveta oko nas, a ne bubanju. Ovaj predmet bi se najmanje držao o učionici. Priroda nije u učionici, a društvo jeste samo delimično. Ne bi postojao fiksni raspored časova, već bi učitelj imao mogućnost da raspoređuje časove na način koji je najbolji za učenike. Danas tri časa prirode i društva, jer idemo u obližnji park – može! Učitelji bi određivali i kada je vreme za odmor, ne duži od 10 minuta.

Nakon ta tri časa, čulo bi se  zvono, i đaci bi imali sat vremena za osmišljenu igru. Morali bi da se kreću, da trče, skaču, ili igraju društvene igre. Zbog toga je potrebna velika učionica koja se lako može podeliti u tematske celine, i pametno uređeno školsko dvorište.

Zatim bi imali pauzu za ručak i to u školskoj kantini. Mogli bi da biraju da li će jesti obrok koji su poneli od kuće, ili ono što se sprema u školi. Pekare, sendvičare, palačinkarnice ne bi smele da se nađu blizu škole. U školi bi se pili samo voda i čaj.

Nakon toga bi imali još dva časa, po izboru. Likovno, muzičko, informatika, sport – ko šta voli! Te časove bi držali učitelji koji su se specijalizovali za te oblasti. Ne nastavnici, jer je rad sa mlađim razredima specifičan. Potrebna su različita metodička i didaktička znanja za rad sa učenikom prvog i osmog razreda.

Jednom mesečno bi đaci, umesto redovne nastave, imali tematski dan. Tu bi moglo da se pusti mašti na volju. Taj dan bi osmišljavali zajedno glavni učitelji, specijalizovani učitelji, deca i roditelji. Ne bi ih propisivalo Ministarstvo. Volja vam da kuvate s decom – kuvajte, uz pomoć roditelja, naravno. Hoćete da plešete celog dana – može i to. Hoćete da uramljujete crteže, koričite dečje pisane sastave, pravite ukrase pred Novu godinu, idete na izlet, organizujete piknik, pravite priredbe, humanitarne akcije, prodajne izložbe, rekonstruišete narodne običaje – sve može! Kako se dogovorite! Koliko meseci, toliko tematskih dana, pa puta četiri razreda – za sve ima vremena. Postojale bi jednodnevne ekskurzije.

U mojoj idealnoj školi, niskopodni autobusi prevozili bi đake od škole do kuće, i obratno.

Postojala bi mogućnost produženog boravka, zbog radnog vremena roditelja, ali bi se to plaćalo. Ne mnogo, ali ipak bi. Tada bi sa decom mogli da provode vreme studenti na praksi, nezaposleni učitelji, psiholozi , pedagozi, vaspitači… Oni bi se angažovali po ugovoru.

Osnovna škola – od petog do osmog razreda

Odeljenja bi ostajala u istom sastavu. Učenici bi imali sedam obaveznih predmeta: maternji jezik, matematiku, prirodne nauke, društvene nauke, strani jezik, umetnost i fizičku kulturu. Za te predmete bi imali stalne nastavnike. Jedan od njih bi bio odeljenjski starešina. Maternji jezik bi imali svakog dana, sva četiri razreda. Sve ostalo po tri časa nedeljno, sva četiri razreda. Informatika se ne bi izučavala teorijski, i kao izdvojeni predmet, već bi bila integrisana u ostale predmete. Kroz časove jezika bi učili da formatiraju tekst; kroz časove matematike da koriste Excel (na primer); na časovima umetnosti bi učili da koriste jednostavnije programe za dizajn; na časovima stranog jezika koristili bi neke od brojnih resursa za učenje jezika, ali i Skype za komunikaciju sa vršnjacima sa odgovarajućeg govornog područja; na časovima prirodnih i društvenih nauka učili bi da koriste pretraživače, prave prezentacije i sl. Opremljenost učionica računarima bi se podrazumevala.

Fizička kultura bi bila veoma važan predmet. Osim korektivnih i vežbi oblikovanja, učile bi se osnove raznih sportova, osnove zdrave ishrane i sl.

Učenici bi imali 23 obavezna časa nedeljno. U petom i šestom razredu imali bi još dva časa nedeljno (znači, ne više od pet dnevno) za izborne predmete. U sedmom i osmom još dva (dva puta nedeljno po šest časova). Posle četvrtog časa imali bi pauzu za ručak. Časovi bi trajali po 50 minuta, odmori po 10. Ručak bi bio oko 13h. Ta pauza bi trajala sat vremena, da se deca malo i odmore.

Nakon obaveznih i izbornih predmeta, imali bi još dva časa za sekcije. Moja idelana škola bi imala salu za ples, učionicu sa muzičkim instrumentima, radionicu za razvijanje raznih manuelnih i kreativnih veština. Pošto maštam, dozvoljavam sebi da u svakom gradu postoji bar jedan školski bazen i klizalište. Samo za đake!

Naravno, i ovde bi postojali tematski dani, nalik na one u mlađim razredima, ali sa drugačijim sadržajima, u zavisnosti od interesovanja učenika i roditelja.

U ovom segmentu školovanja postojale bi ocene. Ne bi postojala takmičenja. Nakon šestog razreda, učenici bi se blago usmeravali ka prirodnim naukama, društvenim naukama ili umetnosti. Tada bi im četiri časa izbornih predmeta bila baš iz tih oblasti. Usmeravanje bi se vršilo na osnovu postignuća u petom i šestom razredu, ali i u dogovoru sa roditeljima i učenicima. Na osnovu toga bi se mogla lakše kreirati i upisna politika u srednjim školama. Učenici bi na kraju šestog i osmog razreda polagali nacionalne testove iz svih teorijskih predmeta. Rezultati tih testova bi pre svega služili nastavnicima za korekcije u daljem radu. Ukoliko bi ocene sa testova značajno odudarale od ocena tokom školske godine, posledice bi snosili nastavnici. Tada bi morali da ocenjuju objektivno. Ne bi bilo maturskog ispita. Zbog objektivnog ocenjivanja, opšti uspeh bi bio sasvim dovoljan kriterijum za upis u srednje škole.

I u starijim razredima ekskurzije bi bile jednodnevne, ali bi zato bila organizovanja kampovanja u prirodi za one koji to žele. Trodnevna, na primer.

U mojoj idealnoj osnovnoj školi ne bi postojali besmisleno dugi letnji i zimski raspusti.  Mislim da đaci posle letnjeg raspusta od dva i po meseca mogu samo da izgube radne navike. Letnji raspust od šest nedelja je sasvim dovoljan. Zato bi tokom školske godine imali još šest pojedinačnih nedelja mini-raspusta. Ukupno 12 nedelja, što je malo manje nego što imaju sada.

Srednja škola bi se upisivala na osnovu uspeha i usmerenja iz osnovne škole. Postojao bi minimum bodova za upis u gimnazije i četvrogodišnje stručne škole, dok bi se pri upisu u umetničke škole proveravale i odgovarajuće sposobnosti. Gimnaziju ne bi mogli da upišu učenici koji su imali zaključenu trojku ili dvojku iz bilo kog predmeta. Stručne škole ne bi mogli da upišu učenici koji su ikada imali zaključenu dvojku iz bilo kog predmeta. Umetničku školu ne bi mogli da upišu učenici koji ne prođu testiranje odgovarajućih sposobnosti.

I ovde bi raspusti bili organizovani kao i u osnovnoj školi.

Osim izleta i kampovanja, učenici bi mogli da idu i na splavarenje, planinarenje, u školu skijanja, u letnje i zimske kampove, likovne kolonije za đake i slično.

Eventualno jedna višednevna ekskurzija u inostranstvu, i to u završnom razredu.

  Gimnazije ne bi bile podeljene na društvene i prirodno-matematičke. Pružale bi odlično teorijsko znanje, ravnomerno iz svih predmeta. Samo što ne bi bilo ovoliko predmeta koliko ih ima danas. Predmeti bi bili “šire postavljeni”, jako slični onim u starijim razredima osnovne škole. Nacionalni testovi bi se radili na kraju svakog razreda iz svih teorijskih predmeta. Veliko odstupanje između rezultata sa testova i ocena tokom godine, povlačilo bi kaznu za nastavnike. Učenici gimnazija bi imali direktnu prohodnost na sve fakultete, a rangirali bi se na osnovu uspeha iz srednje škole. Maternji jezik bi imali svakog dana.

 Postojala bi mogućnost izbora dodatnih časova iz postojećih predmeta. Ako je učenik zainteresovan za hemiju i planira da je studira, umesto redovna tri časa nedeljno, mogao bi da izabere još dva časa iz prirodnih nauka i sekciju iz hemije. Pored redovna 23 časa nedeljno (maternji jezik pet, ostalih šest predmeta po tri časa), imali bi na raspolaganju još sedam časova nedeljno, koje bi birali prema afinitetima. U tih sedam časova spadale bi i sekcije iz uže stručnih oblasti (na primer, hemija, a ne “široke” prirodne nauke). Svi ti časovi bi bili obavezni, što znači da bi svakog dana imali po šest časova.

Imali bi pauzu za ručak, a nakon časova, imali bi mogućnost da još dva sata provedu u školi, baveći se onim što ih interesuje: književnošću, pozorištem, fotografijom, kinematografijom, sportom, šahom, raznim učeničkim klubovima, društveno-korisnim radom, sviranjem u školskom bendu ili orkestru, horskim pevanjem… Mašti na volju!

 Stručne četvorogodišnje škole bi osposobljavale učenike za rad, a fakultete bi mogli da upišu jedino ukoliko osvoje odgovarajući broj poena na prijemnom ispitu, koji bi za njih postojao. Maternji jezik bi imali četiri časa nedeljno. Ostali predmeti bi zavisili od struke za koju se školuju. Opšteobrazovni predmeti bi se sveli na mnogo manju meru nego što ih ima danas. Medicinskoj sestri ne treba baš mnogo istorije ili geografije. Budućem činovniku fizika nije neophodna, a ni hemija. 

 Na jedan čas teorijske nastave iz uskostručnih predmeta, u prva dva razreda dolazila bi dva časa praktične nastave. Praktičnu nastavu ne bi držali priučeni saradnici, već oni koji predaju i teoriju. U trećem i četvrtom razredu bi na jedan čas teorijske nastave, dolazila tri časa praktične. I tada se uči, a ne samo kada se sedi u klupi.

 Škole bi imale dovoljan broj učionica opremljenih za simulaciju pravih radnih uslova. Broj časova redovne nastave bio bi šest dnevno. Ni manje ni više. Nakon redovne nastave, učenici bi imali prilike da provedu još dva sata baveći se nenastavnim aktivnostima.

Pauza za ručak se podrazumeva.

 Trogodišnje srednje škole bi bile zanatske, sa minimumom teorijskih i opšteobrazovnih predmeta, i to samo u prvom razredu. Tu bi trebalo primeniti dualno obrazovanje, u sva tri razreda.

Idealna škola ne bi imala ovakvu inkluziju. Učenici sa fizičkim smetnjama bili bi uključeni u redovnu nastavu. Za učenike sa mentalnim smetnjama u svakom gradu bi se pri određenom broju škola formirala specijalna odeljenja, u kojima bi radili kadrovi obučeni za taj posao, ali uz obavezu škole da organizuje veliki broj zajedničkih aktivnosti ovih i ostalih đaka.

 Ne bi imala ni versku nastavu, ni građansko vaspitanje.

 U idealnoj školi se neopravdani izostanci, nasilje, neprimereno ponašanje i sl. ne bi tolerisali. Posledice ne bi snosili samo učenici, već i roditelji takvih učenika.

 *****

Svaka škola bi imala glavnog nastavnika koji bi se bavio organizovanjem, unapređenjem i praćenjem nastave. 

 *****

U školi u koju bih rado poslala svoje dete, radili bi zadovoljni, dobro plaćeni nastavnici, koji su završili nastavničke, a ne bilo koje fakultete. Zahvaljujući statusu u društvu i primerenoj plati, nastavničke fakultete bi upisivali sjajni đaci, koji prosvetu ne biraju zato što nemaju šta drugo, već zato što znaju da je to njihov životni poziv.