S obzirom na to da se izdajnički, nehumani i na ostale načine satanizovani štrajk prosvetnih radnika nije završio baš onako kako su neki želeli, krenula je druga tura spinovanja po medijima. Ideja za temu potekla je od samog ministra, koji je u jednom trenutku izjavio da su učenici taoci štrajkača.

Prosveta prolazi kroz talačku krizu. 

Nastavnici sa fantomkama na glavama i oružjem u rukama, drže jadne učenike u ogromnim memljivim prostorijama, bez vazduha i hrane. Vodu im daju tek koliko je neophodno, na pipetu. Izvin’te, ali kad se pomenu taoci, meni se prvo ta slika stvori u glavi. Srećom, jasno je da je slika netačna.

Drugi scenario bi bio da nastavnici umesto vazduha, hrane i pića, učenicima uskraćuju znanje. Drže znanje u nekim džakovima, a ispred njih sede đaci ko ptići, otvorenih kljunova i željni znanja više nego vode i vazduha. Na nesreću, ni ta slika nije tačna. Po mojoj proceni, takvih đaka, uz moj veliki optimizam, nema više od 20 procenata. Ostali ne bi ni svratili u školu da znaju da neće biti nekih posledica. Ko bi sada utrčao sa komentarom da je to zbog toga što je škola nezanimljiva, nek uzme gutljaj vode i zadrži ga u ustima. Nije škola ništa manje zanimljiva nego kad sam ja bila đak. Suštinska razlika je u tome što sam ja znala da je znanje karta za budućnost, a današnji đaci znaju da je znanje besmisleno.

Karta za budućnost se danas kupuje na šalteru avio-kompanije. 

Istina, i nas koji smo mislili da će nam završene visoke škole garantovati pristojan život, taj isti život je ubrzo demantovao, ali to je neka druga tema.

O jadnim đacima danas pišu novine čiji novinari rade u “novini”, još uvek se boreći sa gradivom iz osnovne škole, i kada je reč o pravopisu, i kada je reč o nivou opšteg obrazovanja. Pišu dnevni listovi čije naslovne strane ne mogu proći bez bar jedne golišave pevaljke i bar jedne porodične tragedije, ali sebe amnestiraju od bilo kakvog uticaja na formiranje današnje omladine. Naloge daju urednici koji bi u pravnoj državi odavno i kožu prodali da bi isplatili odštete za sve neistine koje su objavili. Ovako, prodali su samo guzicu koja je zinula za pare.

Izračunali su da je svaki učenik čija je škola bila u štrajku izgubio oko 100 časova. Preračunato u minute, to zaista i jeste tako. Preračunato u gradivo, šteta je neuporedivo manja, ali postoji. Ne možemo je ignorisati, ali je ne možemo ni toliko naduvati da se meri katastrofalnim razmerama. 

Sve što je najbitnije u već preobimnom gradivu – ispredavano je. Za đake željne više znanja, održana je dodatna nastava. Za one kojima je i čas od 100 minuta nedovoljan da prate gradivo, održana je dopunska nastava. Nema tu nikakve katastrofe na vidiku.

Međutim, u atmosferi “biblijskih potopa”, naučno-fantastičnih gradova na vodi, tolikih pojava koje se dešavaju “prvi put u našoj istoriji”, drhtavih brada i glasova, “švrćana” i suza uz slušanje himne, pokislih ministara kraj Putina s kišobranom – prirodno je da sve negativno ima katastrofalne razmere, a sve što je iole pozitivno mesijanske. 

Provereno je isplativo igrati na patetiku u društvu koje se emocionalno razvija gledajući Sve za ljubav, DNK, Menjam ženu, Provodadžiju, Odbačenu i Malu nevestu. Patetiku s vremena na vreme treba prekinuti gromkim “Tišina tamo!”, i – eto recepta za uspeh! Zbog toga izjava o đacima, taocima svojih nastavnika, u Srbiji može da prođe.

I onda dolazimo do ključnog pitanja. S kojim pravom društvo kod prosvetnih radnika igra na kartu saosećajnosti, solidarnosti, sažaljenja, humanosti? Zašto se vozačima kamiona kada štrajkuju ne kaže “Mislite o robi koju prevozite!”? Zašto se poljoprivrednicima koji iz revolta prosipaju tone mleka pred opštinskim zgradama, ne kaže “Mislite na jadne krave!”? Zato što đaci nisu ni roba, ni krave? Slažem se. Naravno da nisu. Oni su naša budućnost. Oni su najvrednije blago koje jedno društvo ima. Oni su naša najveća investicija. Njihovo znanje će sutra ovo društvo voditi napred. Sve to i ja mislim, s tim da ja u to ozbiljno i verujem. Za razliku od Vlade, kojoj su to samo pogodne parole koje potežu na javnost i na nas, jer oružje ne smeju da potegnu. (Valjda?!) Njima je to deo političkog marketinga i ništa više.

                        Nagradno pitanje: U čijem su ludačkom svetu nastavnici neprijatelji države?

U stvarnosti, obrazovanje im više nije ni poslednja rupa na svirali. Spalo je sa svirale. Kapiraju da sa Esmarkom ne treba potpisati sporazum, jer ne daje nikakve garancije. Ali mi sa Vladom, bez obzira na to što ne daje nikakve garancije, treba da potpišemo sporazum i obustavimo štrajk. Naravno. Da nisu pametniji od nas ne bi oni bili Vlada, nego mi. Treba da ćutimo i trpimo, da nam đaci ne bi bili jadni. Treba da budemo nadljudski humani i pristanemo da MI budemo jadni, a ne đaci. 

Problem je u tome što će naši đaci i naša deca ostati jadni i dalje, kada je o školovanju reč. I dalje neće verovati u znanje i učiti zbog znanja. Ne pomaže ni uzdrhtali glas koji objašnjava da nikada devetkom nije bio zadovoljan i da je umeo zbog učenja i po 35 dana da ne izađe iz kuće. Ne pomaže, jer predsednik države i dalje ne ume da utrefi ime fakulteta i smera na kome je diplomirao u nedelju. Ne pomaže jer keramičar vodi jedno ministarstvo. Ne pomaže jer neki ministri imaju plagirane doktorate. 

Hoće li zabrinuti intervjuisani roditelji, koji lamentiraju nad katastrofalnim posledicama štrajka i ovome prozboriti reč-dve? Teško.

P. S. Na moju veliku žalost mozak mi je malo omatorio, pa je kasno da ga odlijem. Ušla sam i u zimogrožljive godine, pa moram odustati i od pranja čaša u kafiću na Aljasci i čuvanja ovaca na Farskim ostrvima. U iščekivanju valunga, odustajem i od Sao Tome i Principe. Teško bih podnela afričku klimu. Meni nema spasa, a verovala sam da mi je znanje karta za bolju budućnost. Koristim ovu priliku da toplo pozdravim Jorgovankine saradnike kojima je ovih dana plata povećana za 60 000 dinara, Bajatovića kome je plata povećana za 1700 evra, i Vladine službenike koji se upravo brčkaju na Tajlandu. Bućnite se jednom i za mene. Pozdravljam i premijera koji nije imao slobodan dan od 27. aprila i koji spava samo četiri sata. Želim mu da se što pre umori i ode na poduži odmor. Vi na Tajlandu, bućnite se jednom i za njega!