Zašto danas nastavnik ne sme da bude “lik”?
Nekada su škole bile poznate po izuzetnim individualcima, snažnim ličnostima, pravim eruditama i usred neke palanke. Nekada su se prepričavale uzrečice, izjave, navike nastavnika/profesora koji su u svojim sredinama bili lučonoše i ‘selebriti’, što bi rekao ovaj novi svet. Bili su glumci na času, kakvih se ni pozorišta ne bi postidela. Da, nekada su časovi pojedinih kolega bili predstave, a đaci su znali da su povlašćeni jer mogu da sede u prvom redu.
Pre 34 godine sam imala poslednji čas kod učiteljice, a i danas bez imalo napora mogu da dozovem iz sećanja boju njenog glasa, melodiju govora, pogled, miris parfema čak! Ona je uticala na razvoj moje ličnosti više od svih ostalih. Bila je u stanju da nam izmeni DNK, na časnu reč! Kakva je to ljudska gromada bila!
Osnovnu školu sam završila pre 30 godina, srednju pre 26, i živo se sećam bar desetak ljudi koju su obeležili moje školovanje, kojima sam se divila i zbog kojih sam, verovatno, postala prosvetni radnik.
Sećam se ko me je naučio da slušam klasičnu muziku, puštajući nam “Vltavu” i učeći nas da čujemo brzak na izvoru, huk reke koja narasta i mir reke koja teče širokim koritom.
Sećam se ko me je naučio da senčim crtež, vidim svetlost, savladam perspektivu; da se ne plašim boje, da na licu može da se nađe i zelena, da apstraktnu umetnost treba gledati maštom, a ne okom.
Pamtim kretanje od vrata učionice do katedre, spuštanje šestara i lenjira na sto, zauzimanje poze pored prozora, sa laktom na simsu, i priču koja razotkriva tajne matematike.
I danas mi je u ušima čarobna dikcija profesora književnosti, čiji je glas umeo da bude elegičan, lirski, buntovan (ko na mitingu devedesetih, božemeprosti), uzvišen, topao ili grub, već u zavisnosti od toga o kom je delu govorio. Bilo nas je sramota da ne pročitamo lektiru. Bilo nas je sramota da ne znamo o čemu govori.
To su bile snažne ličnosti koje su uticale na mnoge generacije, dok se na njih same nije moglo uticati. Znam, jer su i deca predsednika opštine i direktora škole kod njih dobijala jedinice i dvojke. Znam, jer im se nikada niko nije obraćao bez poštovanja. Što bi današnja deca rekla, bili su “likovi”, “carevi”, “face”.
O, da! Znam. Društvo je bilo drugačije, status je bio drugačiji, druge su se vrednosti cenile, drugačije su se dece vaspitavala, bla-bla-bla…
Ali znam i to da su imali samo kredu i tablu, da se nisu igrali sa nama, da nam nisu osmišljavali igrice i radionice, da nisu kreirali aktivnosti kojima bi nas zabavljali. Možda smo ih zato i shvatali ozbiljno. Škola nije bila zajebancija, da proste osetljive uši. Zabavište je bilo ono pre škole, ono što je danas vrtić. Škola nije služila da nas zabavi, nego da nas uči i vaspitava. Proces se odvijao tako da nam je bilo jasno gde je naše mesto. Nije đak bio u centru. Nije ni nastavnik, nego učenje. U školu se išlo da bi se učilo, a ne zezalo. Ko nije hteo da uči, bivao je izbačen iz škole, na sramotu cele familije, i to bar u šest kolena. Nešto ne bih rekla da smo iz toga izašli funkcionalno nepismeni, a bogme i dan-danas u Slagalici, ili nekom drugom kvizu, dajemo tačan odgovor pre takmičara.
I ne, nisam pala s kruške i ne živim mimo sveta. U kući imam maturanta, a i sa svojim đacima razgovaram o njihovim interesovanjima. Znam i za tehnološki napredak, a poznate su mi i informacione tehnologije. Koristim i internet, majke mi. Imam svest o tome da nema napretka ako se opiremo promenama. Nisam protivnik promena, usavršavanja, inovacija… Zaista nisam. Evo, čak i znam da ne možeš dvaput u istu vodu zagaziti.
Ne znam samo zašto su krenuli da menjaju ono što je jedino nezamenljivo. Koja je pamet odlučila da marginalizuje nastavnika, njegovu reč, njegovu ličnost? Koja nas je pamet obezličila i želi od nas da napravi facilitatore? Znate li da je taj vaš facilitator samo kap u moru uloga koje dobar nastavnik svakog dana igra?
Naravno da ne znate!
Kako biste vi to znali…
Ajd sad obrati pažnju kako se menjaju instrumenti kroz život jedne reke, od izvora do ušća. Ajd, uživaj!
Upravo sam pogledala film Otuđenost (Detachment) koji preporučujem kao najcrnju slutnju ka kojoj nas guraju, a nadam se da se neće obistiniti.
Par minuta posle filma uspeli ste da mi ulepšate sumorno nedeljno popodne, kao glas prijatelja, istomišljenika, entuzijaste i borca da do toga ne dođe. 🙂
Vaši tekstovi su oštroumni, britki, duhoviti, nepristrasni i radujem se kada mogu da ih podelim sa svojim kolegama.
Hvala, koleginice.
Nego, taj film… Ne gledajte to.
Ako se uželite crnih slutnji, pogledajte početak Dnevnika 2, i bežite u neku šetnju koliko vas noge nose. Sve preko toga utiče na zdravlje 😉
Nastavnice Bobo, to je, verovatno, neko ko je zapamtio dogadjaj vuče uveta (mislio je da mu je uvo u učiteljevoj ruci) iz svog četvrtog razreda osnovne škole, a zbog zvona koje je oglasilo kraj časa i hitanja da što pre stane u red jer je odmor dozivao, neko kome i danas bridi obraz od šamara koji mu je u gimnaziji, poklonio profesor matematike, a zbog iskazane dileme šta to u uradjenom zadatku nije tačno, neko kome je sve ostalo školsko, u debeloj senci ovakvih dogadjaja koji su se dešavali 12 godina iza, iza Vaših osnovnoškolskih i gimnazijskih dana. Možda je to moja malenkost.
Nisam sigurna da sam vas razumela.
Meni, istina, nisu lupali šamare, ali su me redovno slali kod direktora i u osnovnoj i u srednjoj školi. Bila sam nemirna i bunila sam se protiv svega i svačega. Danas me zbog takvih stvari ne bi ni popreko pogledali. Ostala bih da živim u uverenju da mi se sve može, čim mi se ćefne.
Uzgred, pravi "lik" ni tada, a ni sada, ne bi šamarom odgovorio na detetovu dilemu. Pravi likovi su šmekeri, muški i ženski 😉
Lepo je bilo, nema šta!
Valjda neće biti ovako, a možda, ipak…:)
Ne treba učiti decu da neće biti cigla u nekom zidu, jer bismo ih tako lagali.
Biće cigla u zidu, baš kao što smo i mi, odrasli.
Ali, možemo da ih naučimo da biraju zid 😉
Ko je iz "magareće klupe" prešao u fotelju, danas piše neprihvatljiva pravila odnosa škole i učenika. / Danica Mašić /
svaka cast
Što znači da danas imamo magareće fotelje? 🙂
Bravo, Daco!
Postovana koleginice Bobo, ne poznajem vas, mada bih vas tako rado pozvala na kafu da na engleskom opletemo na sve teme jer nam se "vokabular" poklapa. Ovo je bio samo trapavi ice breaker za ono sto cu napisati. Hvala vam sto vracate veru u coveka, zenu, prosvetnog radnika. Hvala sto savrseno verbalizujete sve sto bih i ja zelela reci (ali imam jednoipogodisnjaka i nema se vremena:)), ne zato sto "great minds think alike" vec zato sto je to jedino sto zdrav razum prihvata. Hvala sto ste tako divni prema deca kojoj predajete, sto ih vaspitavate, ucite, a pritom im se ne slihtate. Trudim se i nadam se da uspevam u tome i u skoli u kojoj predajem engleski i kod kuce sa malisanom gde predajem majcinstvo. Sve drugo bi mi bilo licemerno. Hvala sto ste tako obrazovani, siroki, obavesteni, dobronamerni, a surovo realni da to sve ima smisla i primenu. Hvala sto pisete ovaj blog da znam da i tamo negde postoje divni profesori, kolege, koji isto misle i vode svoju borbu, dostojanstveno i pravicno. Iako vas ne poznajem, dajem sebi za pravo da vam se ovako direktno obratim jer ste me svojim mislima, idejama vezali za sebe. Kad porastem, bicu Vi! Dobro zdravlje i srecu vam zelim i hvala od srca!
Hvala, Katarina, na divnim rečima 🙂
• Lik prosvetnih radnika uvek će ostati u sećanju nekih učenika. To ne možemo tražiti i od onih koji se ne sećaju šta su učili, i ko ih je učio.
Profesorka, vidim da vas hvata nostalgija za dobrim starim vremenima…sta da se radi, idemo dalje. E a stvarno bi bilo interesantno Sa vremena Na vreme da pisete o dozivljajima iz ucionice, tipa provale koje se desavaju Na casu I tako tome slicno. Cisto da se I ja podsetim tih skolskih Dana���� pozdrav
Nije da ne bih volela, ali mislim da bi se moji đaci prepoznali i ako im ne bih navela imena, a onda bi im možda bilo neprijatno. To već ne bi bilo fer 🙂
I smanji ta velika slova tamo gde im nije mesto 😉
Pozz