(photo: Dalibor Tomić)

• Klotfrket: Čime se braniš da ne poludiš od gledanja tolikih nesreća? Da li je uopšte moguće profesionalno oguglati na najstrašnije prizore?

• Klotfrket: Da li smo mi, koji živimo u nesrećnoj Srbiji, u stvari nesvesni toga šta je prava nesreća? Da li nesreća govori univerzalnim jezikom, ili je ipak svakome njegova muka najveća?

• Klotfrket: Da li misliš da je velika sreća što ti deca ne rastu u Srbiji i zašto? 

• Klotfrket:Završio si ovde fakultet, tako da bar iz ličnog iskustva poznaješ sve nivoe obrazovnog sistema u Srbiji. Da si u prilici da nešto menjaš, kakvu bi školu napravio?

Golub:Mislim da smo (bili) u samom vrhu po pitanju opšteg znanja i obrazovanja. Ovde koristim iskustva vezana za onaj period kada sam ja pohađao školu u Srbiji, tako da se izvinjavam ukoliko su se neke stvari promenile od tada. Neću lagati ukoliko ti kažem da mi imponuje kada se nađem u društvu ljudi iz drugih zemalja i shvatim da moje znanje vezano za geografiju, svetsku istoriju, književnost i umetnost uopšte, prevazilazi znanje većine njih. Međutim, hladan tuš doživim onog trenutka kada počnemo da se bavimo određenim tehničkim detaljima vezanim za naš posao, a od tog trenutka slika se u potpunosti menja. Njihovo znanje je mnogo veće, kao i njihova mogućnost da upotrebe to stečeno znanje u praksi. Ne bih mogao da odgovorim na pitanje šta je od svega ovoga bitnije, ali smatram da je rešenje negde u sredini.

• Klotfrket: Ne znam da li znaš da prosvetni radnici u Srbiji već mesecima štrajkuju i da ih država ne zarezuje ni dva posto. Da li bi ti radije vodio lične male ratove protiv ludila koje ovde vlada, ili misliš da je nekada neohodno udružiti snage? Da li smo hipnotisana gomila i kada zajedno trpimo i kada se zajedno bunimo?

Golub: Odavno kod nas svako gleda svoju muku. I smatram da je to najveći uspeh ovog establišmenta – uspeli su da nas dovedu dotle da kada prosvetni radnici štrajkuju zbog niskih primanja i skupog života, ostali smatraju da to nije njihov problem, samo zbog toga što ne analiziraju razloge za štrajk koji i te kako imaju zajedničkog i sa problemima s kojima se oni susreću. Umesto toga, posmatraju ga kao ‘’štrajk PROSVETARA’’, a oni nisu prosvetari. Slično se može primeniti i na štrajk bilo koje druge grupacije, bilo da su to vozači kamiona, medicinari, pravnici i slično. Problem koji svi oni imaju je isti, pa samim tim treba da ga rešavaju udruženim snagama, jer samo ga tako mogu i rešiti. Voditi ‘’lične male ratove’’ je donkihotovski pristup rešavanju problema, a on ne donosi nikakva rešenja. Međutim, i ovde postoji začkoljica, a ona se po meni izuzetno lepo odražava u tvom spominjanju ‘’hipnotisane gomile’’ pošto nije samo bitno izaći na ulicu. Bitno je i znati šta želiš da se desi tvojim izlaskom na ulicu i kako to da ostvariš. Tu izuzetnu ulogu, na ovaj ili onaj način, odigrava ‘’vođa’’ koji može mnogo toga učiniti svojim znanjem, harizmom, elokventnošću i moralnom čistoćom, kao što može i da napravi dosta lošeg svojim ličnim interesima, karijerizmom, osvetništvom i tako dalje. Ono što meni nikada nije bilo jasno je to nepisano pravilo igre, gde za revoluciju moraš da imaš već izgrađenog političara ili, u najgorem slucaju, ‘’političara u usponu’’ za vođu. Mislim da su našoj zemlji potrebni ekonomski, pravni, prosvetni i drugi eksperti kako bismo se izvukli iz situacije u kojoj se trenutno nalazimo. Političari su pokazali koliko znaju i umeju samim tim što su nas doveli do ruba propasti, s bilo koje tačke gledišta posmatrali današnju (i ne samo današnju) situaciju u zemlji. Dokazi da za političara i ne treba da imaš određeno znanje i da tu nema nekih preterano bitnih preduslova, sem onog krucijalnog – da budeš privržen svojoj partiji, su svuda oko nas. Pogledajte ko nam sedi u Skupštini i zapitajte se koliko formalnog obrazovanja ti pojedinci imaju, čime su se do sada bavili i šta ih to čini merodavnim da nas zastupaju u Skupštini. Ukoliko mi neko u okviru odgovora spomene Megatrend, zavaliću mu takav šamar da će mu glava otpasti s ramena, pošto bih to smatrao ličnom uvredom mog intelekta. Na kraju, kad se malo zamislite i preispitate, shvatićete da većini njih u Skupštini nije mesto, a još strašnija spoznaja će biti ta da ste vi svojim glasom omogućili da oni budu tu gde jesu. Prema tome, da ne odlutamo jos dalje od tvog pitanja, svi na ulicu, udruženi, okruženi pametnim i mladim ljudima. Samo tako se neke stvari mogu promeniti.

• Klotfrket: Koliko se razlikuju, recimo, tri najvažnije stvari kojima su te roditelji naučili, od najvažnijih stvari kojima ti učiš svoju decu? Može i dve, i pet. Da li su se prioriteti promenili?

Golub: Ne diraj slabijeg od sebe. Ne daj na se. Poštuj starije od sebe. Ne kradi. Pomozi drugima u nevolji. Sama proceni koliko ljudi se danas pridržava ovoga. Čak se ova druga stvar koju sam pomenuo upotrebljava na pogrešan način, gde jednostavno ne dozvoljavaš bilo kojoj vrsti kritike da dopre do tebe i da te potencijalno ‘’ogoli’’, s obzirom na to da se danas ‘’ogoljavanje’’ smatra ličnom slabošću.

• Klotfrket: Na ovaj blog svraćaju i đaci (bar moji, sadašnji i bivši). Objasni im, molim te, posledice uticaja šunda na njihov mladi mozak (mislim na šund u svakoj muzici, na televiziji, filmu, u književnosti).

Golub: Ovde nemam neke preterane reči ohrabrenja. Elem, dragi školarci, ukoliko ste već potpali pod uticaj šunda, to je znak da vaš mozak funkcioniše na nivou istog tog šunda, tako da vam nema spasa. Dobra vest za sve vas je ta da vam je mozak toliko atrofirao i da ga toliko retko upotrebljavate da samim tim niste ni svesni da vam nema spasa. Dobro vam je i bice vam dobro do jednog trenutka kada vas život ošamari, ali tada će već biti kasno. Ne želim da zvučim surovo pošto smatram da za ovakav kraj vi niste krivi. Krivi su vaši roditelji, ali tu se već završava sve moje saosećanje prema vama, pošto ni ja, niti bilo ko drugi treba i može da vam zameni roditelje. Umesto toga, fokusirao bih se na ovu drugu stranu – ogromnu manjinu koja nije potpala pod uticaj šunda i koja posvećuje svoj život građenju sopstvene ličnosti, svog ukusa, svog individualizma, a sve to u okviru lično izdefinisanih (i potpomognutih od strane roditelja) etičkih normi.  Njima nije uopšte lako, zato što na svaki način odskaču i razlikuju se od današnje većine, kako intelektualno, tako i svojim izgledom. Ovde ne govorim samo o ljutim punkerima sa irokezima nego, primera radi, o petnaestogodišnjim devojkama koje ne izlaze nakon ponoći na splavove nakucane na štikle od 12 santimetara, sa malo širim kaišem oko struka koji one nazivaju suknjom i sa količinom šminke na licu dovoljnom da se prefarba fasada moje kuće. 

Znam da se mnogi od vas smatraju odbačenim i neshvaćenim i da se na vas gleda s podozrenjem, a ponekad i podsmehom. Shvatite i verujte mi da sve to dolazi iz podsvesnog straha ovih drugih, ali i zavisti što izgledate i ponašate se van tih, trenutno nametnutih normi i svega toga što se danas smatra ‘’in’’.  Namerno koristim reč ‘’podsvesno’’, pošto smatram da masi njih zaista nije jasno zašto zauzimaju stav prema vama kakav zauzimaju, ali sam manjak te spoznaje izaziva još veći strah u njima i reakciju na njega. Da su svesni svega toga, ne bi vas mrzeli, nego bi krenuli da menjaju svoje živote. Stoga, ponekad može da vam izgleda da niste na dobrim životnim startnim pozicijama u odnosu na njih, ali veoma brzo neke stvari će početi da se menjaju u vašu korist, proporcionalno vremenu koje teče.

• Klotfrket: Svraćaju ovde i roditelji, pa ne bilo loše da iskoristim priliku da te pitam zbog čega roditelj ne treba da brine ako vidi da mu tinejdžer postaje panker.

Golub: Mislim da sam na ovo pitanje delimično već odgovorio. Negujte individualnost svoje dece. Istražujte njihove skrivene vrline, kvalitete i sklonosti i pomozite im da ih izbace na površinu. Radite i na spoznaji njihovih mana, slabosti i strahova, i trudite se da im pružite podršku kako bi ih vaša deca eliminisala koliko god je to moguće. Ne sudite im, nego im pomozite. To se od vas očekuje. Volite ih, jer roditeljske ljubavi nikad dosta! Ukoliko vam dete sluša punk muziku (ili bilo šta vezano za rock’n’roll, a što je iole alternativnije) i izgleda drugačije od drugih, to ne znači da je lošije od druge dece u bilo kakvom pogledu. Naprotiv. Zainteresujte se za njegovu muziku, poslušajte o čemu se tu radi i kakve poruke prenosi ta muzika. Pitajte ga o njegovom mišljenju i shvatanju te muzike. Prijatno ćete se iznenaditi na kakve odgovore možete naleteti i to će vas definitivno učiniti ponosnim roditeljima.

• Klotfrket: Pošto su mladi izuzetno podložni manipulaciji, ko je u najboljoj poziciji da ih zaštiti: porodica, škola, društvo?

Golub:Porodica! Uvek je bila i biće. Sve ostalo što si spomenula je samo dobar izgovor za one roditelje koji ne poklanjaju dovoljno vremena i pažnje svojoj deci. Škola je tu da ih nauči nečemu – da ih obrazuje i samo delimično vaspitava. Po pitanju društva, isti ti roditelji su i njegove najosnovnije jedinke (zajedno sa svojom decom), tako da ukoliko oni (ili većina njih) obavljaju svoj roditeljski posao kako treba, to će se odraziti na društvo u celini, odnosno na kvalitet društva koje nas okružuje. S te tačke gledišta, društvo može da igra bitnu ulogu u obrazovanju i kulturi pojedinca, ali i da bude kontraproduktivno, u slučaju da pojedinci ne shvataju koliko je bitno da nam se deca odgajaju na ispravan način i da se odupru manipulacijama bilo koje vrste. To je slučaj današnje Srbije. Kad se definicija društva kao grupe ljudi udružene oko zajedničkih interesa izanalizira (bilo da su oni vezani za politiku, religiju, umetnost, geografsko okruženje ili nešto slično), određene interesne grupe krenu da bodu oči. Sa političke tačke gledišta, one će biti iskorišćene, kako bi oni koji su deo tog društva izgledali, ponašali se i razmišljali na što sličniji i, hajde da ne budem baš bezobrazan pa ću upotrebiti reč – ‘’prostiji’’ način. Tu efekat ‘’ovce u stadu i pastir’’ igra odlučujuću ulogu za uspeh jednog establišmenta, a samim tim one ovce koje pokušavaju da se udalje od tog istog stada obično prve i završe na ražnju. Međutim, začarani krug se opet završava na porodici. Roditelji, a i svi ostali članovi društva, treba da učine sve što je u njihovoj moći da ga menjaju i učine boljim. To niko drugi neće uraditi za nas i umesto nas, pošto bi to predstavljalo svojevrstan oksimoron.

• Klotfrket: Kao filologa, mnogo me zanima koji je od jezika koje si u svim ovim nesrećnim zemljama čuo tebi najzanimljiviji?

Golub: Verovatno je to paštunski jezik – jezik kojim govore pripadnici plemena Paštun, najvećim delom lociranim u Avganistanu, kao i u određenim oblastima Pakistana. Izuzetno je težak i smatra se jednim od najtežih jezika kojim se služe žitelji Avganistana.

• Klotfrket: Na kraju ne mogu da izbegnem i jedno muzičko pitanje – kada “U odbrani zla” (meni jedna od najdražih pesama) stiže na koncertni repertoar?

Golub: ‘’U odbrani zla’’ je pesma koja je nama izuzetno draga, ali koja zbog svojih specifičnih tehničkih karakteristika zahteva masu promena vezanih za zvuk koje bi, zbog vremena koje iziskuju, poprilično narušile dinamiku koncerta. Ovo nije slučaj samo ukoliko rešimo da je sviramo prvu i ostavimo dovoljno vremena za sve te promene da se dese između prve dve pesme. To se upravo i desilo, i mogu ti reći da smo je odsvirali na poslednjih par koncerata, kao i da smo zaista oduševljeni reakcijom publike na tu pesmu. Ipak, bitno je da se shvati da ne možemo uvek počinjati koncert istom pesmom, tako da će se ova pesme pojavljivati povremeno na našem koncertnom repertoaru.

U nadi da ću zakačiti baš neki od tih koncerata, srdačno zahvaljujem Golubu na odvojenom vremenu i odgovorima nad kojima se valja zamisliti. Za čoveka koji nema nikakve veze sa prosvetom, drago mi je da je po važnim pitanjima istomišljenik mnogih mojih kolega. Rekoh na početku – čovek od koga ima šta da se čuje!