Srpska pravoslavna crkva danas slavi Svetog Savu. Mnogim porodicama je to krsna slava. Srpsku slavu je UNESCO nedavno uvrstio u nematerijalnu kulturnu baštinu čovečanstva. Toliko je lepa.

Srbija je odvajkada bila i ostala tradicionalna država, koja drži do vere (ne sudim, konstatujem). Srbi su i pod Turcima držali do svoje vere. Jedino je onaj mangup Tito uspeo da nas ubedi da nam to ništa ne treba. Kad se njemu smrklo, SPC-u je ponovo svanulo. Onakvi nenormalni, kakvi smo, i tu smo požurili da budemo “veći patrijarsi od patrijarha” (ne ide da sada pominjem papu). Pištolj je označio start i trka je počela: ko će da nosi veći krst oko vrata, ko će najviše puta u toku dana da se prekrsti, ko će koliko puta da naglas zahvali Bogu. Vulgarizacija vere i religije mogla je da počne. Nesvesni toga da je vera intiman čin, a da se sabornost pokazuje u Božjim hramovima, primitivci krenuše da se busaju u grudi i nabijaju svoju veru svima na nos, istovremeno izražavajući krajnju netoleranciju prema svakom ko nije isto činio (sasvim u duhu pravoslavlja i svetosavlja).

Do-juče-komunisti počeli su da slave slavu kao što se svadbe slave – polovinu gostiju jedva da poznaju, ali nema veze, važno je da ih je što više; na slavskoj trpezi, naročito posnoj, đakonije naših prababa – rakovi, školjke, salata od hobotnice, pohovane lignje, kivi, mango i papaja; živa muzika je obavezna, a sa ozvučenjem  poželjna. Od slave nastade vašar. Kad se gosti ponapijaju, desi se i da se Gospod opsuje. 
Naravno da nam to nije bilo dovoljno, pa smo odlučili da i naše firme, stranke, ustanove treba da imaju svoju slavu. Tek to ume da zaliči na vašar!

Da se vratim sada na Svetog Savu. Zbog njegovog 

izuzetnog istorijskog značaja i uloge u prosvećivanju naroda, odlučeno je da Sveti Sava postane školska slava. Meni to ne smeta, jer sam Sr

pkinja pravoslavne veroispovesti. U porodici nije bilo komunista, a kad sam dovoljno porasla da sam mogla sama drugačije da odaberem, opet sam odabrala isto. Pri tom mi ne smetaju ni pripadnici drugih veroispovesti, ni ateisti, ni agnostici. Nisam pravoslavni taliban.

Međutim, nisu svi nastavnici pravoslavci, a ni svi učenici. Po Ustavu je Srbija zemlja svih građana Srbije. Kako je onda Sveti Sava slava svih škola i onih koji u njoj rade i uče, nije mi jasno. Istina, nije mi jasno ni zašto se veronauka ne uči vikendom u crkvenim domovima, nego je obavezan izborni predmet u školi, ali to je neka druga tema. Ni o građanskom vaspitanju nemam mnogo bolje mišljenje, a to je tek treća tema.

Elem, nakaradni kakvi smo, neretko smo školsku slavu slavili na krajnje neprimeren način. Sećam se divnih priredbi koje su presecali “test, test, jedan, jedan” muzike koja se upravo štimovala u drugom kraju škole. Onda se moda promenila, pa su domaćini školskih slava, a to najčešće bude neki dobrostojeći roditelj, počeli da nas izvode u kafane da nas najedu i napoje. Uz pevaljku, naravno. Tim paradama i zabavama miliona uporno odolevam i odbijam da prisustvujem. Smatram ih skarednim. Prisustvujem priredbi, ne odem u kafanu – prosto mi bilo, prosto im bilo. A volim kafanu, majke mi.

I ovog 27. januara se obeležava školska slava. Današnji program je malo drugačiji. Danas bi prosvetni radnici trebalo da se okupe u Beogradu i svetosavskom šetnjom iskažu svoje nezadovoljstvo maltretmanom koji imaju u ovoj licemernoj državi. Na žalost, biće i onih koji će sa svežom ondulacijom ili zasukanim brcima da se zarumene od grejane rakije i povedu kolo, ili zapevaju uz hitove Stoje i Ćane. I njima prosto bilo. Oni misle da to tako treba, uz čuveno “šta Hvali?”. Ma, ne Hvali ništa! Samo napred!

S obzirom na to da je u Srbiji danas obrazovanje spalo sa svirale (nije više ni poslednja rupa), mislim da je odgovarajući pozdrav za današnji dan “Nesrećan Sveti Sava”, umesto “Srećan Sveti Sava”. Ne bi bio srećan nimalo kad bi video šta su od njegovog naroda i njegovih ideja u međuvremenu napravili razni vernici i nevernici.

Uskliknimo s ljubavlju svetitelju Savi! Danas u Beogradu, u 17 sati.