Moje rezolucije i revolucije
Iako je dolazak nove godine samo i isključivo stvar računanja vremena, mnogi početak nove godine vezuju za okretanje novog lista, momenat za korenite promene, za nova obećanja sebi koja (ne)će ispuniti, za popularno nazvane ‘novogodišnje odluke’. E, meni je više muka od donošenja odluka. Ja bih da ih više ne donosim i da malo odmorim. Nimalo nije u trendu početkom godine ne pisati divne, optimistične tekstove, jer “kakve su ti misli, takav ti je život”, je l’? U današnjoj Srbiji su oni sa previše optimizma ili Vučić, ili naivne budale, pardon my French.
Zato, kada bih donosila novogodišnje odluke, moja bi bila da više ne odlučujem o sledećim stvarima:
1) šta da skuvam od pola kile mesa, a da ima za dva dana;
2) kakvu ešarpu da kupim, a da mi tri stara džempera sa njom izgledaju novo;
3) da li da prvo namirim dug za struju, ili dug za gas;
4) da li da kupim kvalitetnu kremu za lice ili 10 kg prskanog voća;
5) da li da detetu kažem da beži odmah iz ove zemlje ili da je ubedim da ostane, da bih je češće viđala;
6) da li da presvučem trosed kod tapetara ili da za te pare kupim knjige;
7) da li da idem na magnetnu rezonancu (kod privatnika, dakako) ili na koncert Amire Medunjanin (porodično, s kartama i gorivom);
8) da li da prestanem da pratim vesti i ozdravim dušu neinformisanu;
9) da li da počnem da gledam turske i ostale sapunice, pa da tupavo uživam u blaženom neznanju;
10) da li da slavim rođendan ili da se pravim blesava;
11) da li da brinem zbog svih nelogičnosti sa kojima se na poslu suočavam, ili da napokon krene da me boli uvo;
12) da li da na blogu podržavam štrajkače i sindikate, a da od sindikata ne stiže nikakva povratna informacija;
13) da li da proteram neke “prijatelje” iz svog života, ili da ih opet razumem i dam im još jednu šansu.
Ovih trinaest prasića me masira čitave godine. Znam, za sve je kriva majka što me nije rodila sa “lako-ćemo-karakterom” (ili možda otac, koji je sve krive Drine probao da ispravi, a skoro da nijednu nije uspeo da ispravi). Kod mene nikada ništa nije lako. Uvek se verem težim putem zbog onog sjajnog osećaja – e, vidiš da i ovako može! E, cvrc! Reći će mi neko hvala što kao budala bijem svačije bitke, umesto da gledam svoja posla.
Ah, da – tolike sam ljude zasmejala! U, jeee. Ima još klovnova pod ovim nebom. Uz svaki aplauz jednih, navukla sam zluradost drugih. Jedni su me tapšali po ramenu, drugi pokušavali na sve načine da unize to što radim. Jedni su govorili da pišem tačno ono što oni misle, a drugi da im kradem ideje jer pišem i onome o čemu oni misle. Široko im polje, i jednima i drugima. Pišite i sami ako mislite da umete. Izađite na crtu, vi zluradi, umesto što kevćete.
I ajd sad budi pametan! Nađi meru između sopstvenih očekivanja i onoga što drugi od tebe očekuju. Da sam bila pametna pa da sam umesto ovih sedamdeset i nešto tekstova osmislila jedan seminarčić, slizala se s kim treba, i Bog da me vidi! Kaplju parice, ja po Srbiji izmišljam toplu vodu, kolege dobijaju poenčiće – svima lepo! Al’, jbga, nisam pametna. Nisam pametna za život u ovoj zemlji. Nisam rodila dete pametno za život u ovoj zemlji.
I zato pišem čim pritisak krene da mi raste. Da vidiš, nekoliko puta sam tako preskočila tablete! Iskreno, nekad pišem, a nekad samo piskaram. To vam se, kanda, sviđa. Sviđa se i meni, al’ ne mogu a da se ponekad ne zapitam čemu sve to. Valjda me neke vile gone, šta li?
Uglavnom, stvarno bih da više ne trošim život na sulude odluke. Stvarno bih želela da postanem pametna za život u Srbiji.
Jedino se bojim da je za to malo kasno.
Poštovana Ljubinka, prepoznah se u ovom tekstu. Pišete ono što ja mislim i zato mi se sviđate. I sama pišem i piskaram, ali ne ovako uspešno i duhovito kao Vi. Bila sam slobodna "ukrasti" deo i objaviti na profilu uz napomenu da je sa Vašeg sajta. Nadam se da se ne ljutite. Svaka Vam čast. nastavite tako i u ovoj godini! Oštro pero , Srećnu i uspešnu Novu godinu Vam od srca želim! (y)
Draga bivsa profesorko,
citajuci ovaj vas blog, zelela sam Vam reci dve stvari:
1 – sto se tice odluka, samim tim sto ste rekli da ne bi voleli da donosite odluke o pojedinim stvarima sta I kako – je I sama po sebi odluka donesena. Cak I ako ne preuzmemo inicijativu za neke stvari,vec pasivno sedimo – to je samo po sebi odluka koju smo doneli, bilo da sedimo pasivno ili aktivno da nesto preuzmemo po pitanju nasih okolnosti.
2 – drugu stvar sto sam vam zelela reci, osecam po ovom tekstu sto ste napisali pomalo neku frustraciju pa cak mozda I nepravdu kroz koju prolazite itd. tako je sa svima, svi danas trpimo a I gledamo neku vrstu nepravde oko nas I to nas pogadja. jednom davno sam cula jednu izjavu od jedne osobe sa kojom sam se u potpunosti slozila. Mozda se I necete sloziti sa ovime al ima logike kad malo dublje razmislimo o znacenju te izjave koja glasi sledece: "ako zelis pravdu – neces imati mira; ako zelis mir – neces imati pravdu" poenta sto sam izvukla iz svega toga je da je retko danas ko u mogucnosti da se izbori za pravdu u svetu u kakvom zivimo, gde vlada nepravda svuda oko nas, I jos sa kakvim ljudima moramo jos da se svakodnevno suocavamo. Nekad neke osobe imaju veci polozaj I moc negoli mi sami pa iako sa nama postupaju nepravedno , tesko je I boriti se I izboriti se za pravdu . a kad krenemo da se borimo za pravdu onda izgubimo svoj unutrasnji mir. Opet sa druge stane, ako tezimo za mirom, necemo imati pravdu – al uvek je bolje imati unutrasnji mir jer ce nam neki ljudi ionako uvek biti spremni da nam nanose nepravdu al ako sacuvamo svoj sopstveni mir za nas same ce to biti mnogo bolje. To neznaci da treba da budemo otiraci da nas neko gazi I da dozvoljavamo da nama licno donose nepravdu al poenta je ….. nekom drugom prilikom, da neduzim.
pozdravlja vas bivsa ucenica.
Ako ti jesam bivša profesorka, onda znaš da sve ovo što si napisala ne može da se odnosi na mene. Zato moj tekst i jeste pun pogodbenih rečenica i potencijala (gramatičkog, ne semantičkog).
Hvala što si se javila 🙂
Pozdrav i bori se za pravdu – uvek! 😉
Draga Bobo,
pre devet meseci sam definitivno otisla iz Srbije,posle 20 godina rada kod bogom nam danih privatnika…za platu koja je mozda bila kao vasa profesorska ali 12-16 sati dnevno….evo me u mrskoj nam Americi….jos uvek bez papira i na crno ali nazad samo deportacijom u milu nam otadzbinu….zasto….zalosno je da ja ovde peruci sudove zaradim za nedelju dana vise nego prosvetni radnik za ceo mesec….da ovde benzin kosta 1,89$ galon(3,8l)…..ovde kad pocnem da im objasnjavam da je u Srbiji luksuz imati auto,ici u restoran,imati vise od dva para cipela(osim ako nisu sve kineske),bacati hranu gledaju me kao da sam pala sa Marsa…..a najveci utisak je kad im kazem da je kod nas minimalna cena rada 1,26$ a ovde 7,52…..ljudi sa vasim obrazovanjem imaju minimum 25$ na sat….znam da moj komentar nije na temi ali morala sam da napisem…kad god me obuzme nostalgija ja svratim na vas blog ….i vratim se u realnost…..puno pozdrava i podrske,svaka vam cast….i samo tako nastavite…
A ja se pitam zašto portal Koreni, namenjen Srbima u rasejanju, prenosi neke moje tekstove, kad ono – da pomogne dijaspori da se izbori sa nostalgijom 🙂